Milutin Milanković

Velikan svetske nauke sa Beogradskog univerziteta

virtuelna izložba

Milanković se u jesen 1909. preselio u Beograd. Sa sobom je doneo svu potrebnu svetsku naučnu literaturu potrebnu za pripremu predavanja.

Katedra primenjene matematike na kojoj je izabran za vanrednog profesora obuhvatala je racionalnu i nebesku mehaniku i teorijsku fiziku.

Predavanja su trajala 6 časova nedeljno tokom tri godine, a obuhvatala su sledeće teme: Racionalna mehanika, Vektorska analiѕa, Opšta teorija fizikalnog polja, Nauka o sprovođenju toplote, Elekstrostatika i magnetostatika, Maksvelova teorija elektriciteta, Teorija elektrona, Nebeska mehanika i Viša dinamika. U proseku je bilo po dvadeset slušalaca. Neophodnu literaturu nabavio je velikim delom sopstvenim sredstvima.

Milanković je prihvatio Kantov stav da se u svakoj od prirodnih nauka nalazi samo onoliko prave nauke koliko je u njoj zastupljena matematika. Stoga je odlučio da prouči granične oblasti nauka i mogućnosti primene matematike na rešavanje njihovih problema, i počeo je sa meteorologijom.

Pročitavši raspravu o problemu rasporeda Sunčeve toplote po površini Zemlje u kojoj je polazna jednačina bila pogrešna, rešio je da se posveti rešavanju problema u klimatologiji.
Literaturu je analizirao u raspravi objavljenoj u Glasu SKA 1913.

citati

„Ova rasprava je bila kamen temeljac mojih kasnijih radova koji su imali mnogo širi zadatak“.

„Treba naći vezu između osunčavanja planeta i temperature njihove površine i atmosfere...“ Takva teorija bi bila u stanju da prekorači granice naših neposrednih opažanja, ne samo u prostoru već i u vremenu“.

“Oni koji se bave Zemljinom klimom, meteorolozi, ne brinu se za klime ostalih planeta, a što se tiče Zemljine klime, tu su svi oni čisti empiričari koji ne mare za komplikovane matematičke teorije, niti bi umeli njima rukovati. Drugi razlog što još niko nije ozbiljno pokušao da stvori matematičku teoriju klime nesumnjivo je taj što to pitanje iziskuje rešenje celog niza komplikovanih problema, a iz raznovrsnih oblasti nauke: Sferne astronomije, Nebeske mehanike, Teoriske fizike. Te nauke oštro su odeljene jedna od druge a povrh svega toga, svaki naučnik ima u svojoj oblasti i svoju naročitu jazbinu iz koje nerado izlazi“. Treći uzrok ... bio je taj što jačina Sunčevih zrakova nije pre 1913. godine bila izmerena kao što valja.“

Tokom prve tri godine u Beogradu napisao je i objavio sedam radova posvećenih matematičkoj teoriji klime na Zemlji i drugim planetama.

Tada je izračunao da „srednja godišnja temperatura Marsove površine na njegovom ekvatoru jednaka je -3 stepena, na tridesetom uporedniku -12, a na polovima -52 stepena. Srednja godišnja temperatura celokupne Marsove površine iznosi -17 stepeni“.

Pola veka posle objavljivanja Milankovićevog rada pomoću satelita i odgovarajućih sondi proučena je atmosfera Marsa i izmerene temperature na njegovoj površini. Milankovićevi proračuni su potvrđeni. Na Petnaestom kongresu Međunarodne astronomske unije održanom 1973. u Sidneju, doneta je odluka da jedan od kratera na Marsu dobije Milankovićevo ime.