Милутин Миланковић

Великан светске науке са Београдског универзитета

виртуелна изложба

Миланковић се у јесен 1909. преселио у Београд. Са собом је донео сву потребну светску научну литературу потребну за припрему предавања.

Катедра примењене математике на којој је изабран за ванредног професора обухватала је рационалну и небеску механику и теоријску физику.

Предавања су трајала 6 часова недељно током три године, а обухватала су следеће теме: Рационална механика, Векторска аналиѕа, Општа теорија физикалног поља, Наука о спровођењу топлоте, Елекстростатика и магнетостатика, Максвелова теорија електрицитета, Теорија електрона, Небеска механика и Виша динамика. У просеку је било по двадесет слушалаца. Неопходну литературу набавио је великим делом сопственим средствима.

Миланковић је прихватио Кантов став да се у свакој од природних наука налази само онолико праве науке колико је у њој заступљена математика. Стога је одлучио да проучи граничне области наука и могућности примене математике на решавање њихових проблема, и почео је са метеорологијом.

Прочитавши расправу о проблему распореда Сунчеве топлоте по површини Земље у којој је полазна једначина била погрешна, решио је да се посвети решавању проблема у климатологији.
Литературу је анализирао у расправи објављеној у Гласу СКА 1913.

цитати

„Ова расправа је била камен темељац мојих каснијих радова који су имали много шири задатак“.

„Треба наћи везу између осунчавања планета и температуре њихове површине и атмосфере...“ Таква теорија би била у стању да прекорачи границе наших непосредних опажања, не само у простору већ и у времену“.

“Они који се баве Земљином климом, метеоролози, не брину се за климе осталих планета, а што се тиче Земљине климе, ту су сви они чисти емпиричари који не маре за компликоване математичке теорије, нити би умели њима руковати. Други разлог што још нико није озбиљно покушао да створи математичку теорију климе несумњиво је тај што то питање изискује решење целог низа компликованих проблема, а из разноврсних области науке: Сферне астрономије, Небеске механике, Теориске физике. Те науке оштро су одељене једна од друге а поврх свега тога, сваки научник има у својој области и своју нарочиту јазбину из које нерадо излази“. Трећи узрок ... био је тај што јачина Сунчевих зракова није пре 1913. године била измерена као што ваља.“

Током прве три године у Београду написао је и објавио седам радова посвећених математичкој теорији климе на Земљи и другим планетама.

Тада је израчунао да „средња годишња температура Марсове површине на његовом екватору једнака је -3 степена, на тридесетом упореднику -12, а на половима -52 степена. Средња годишња температура целокупне Марсове површине износи -17 степени“.

Пола века после објављивања Миланковићевог рада помоћу сателита и одговарајућих сонди проучена је атмосфера Марса и измерене температуре на његовој површини. Миланковићеви прорачуни су потврђени. На Петнаестом конгресу Међународне астрономске уније одржаном 1973. у Сиднеју, донета је одлука да један од кратера на Марсу добије Миланковићево име.