Nemanja Mate Đorđević

Rodjen 1983 u Beogradu. Diplomirao 2008. na Fakultetu Likovnih Umetnosti, odsek slikarstvo u Beogradu. Član je ULUS-a od 2008.

Samostalne izložbe:

·          Happy galerija, SKC,  Beograd

·          Galerija FLU,  Beograd

·          Galerija Haos - fond Vladimir Veličković, Beograd

Grupne izložbe

·          Noć kulture,  Herceg Novi

·          Aukcija u Jevrejskom domu,  Beograd

           Dobitnik prve nagrade Galerije Haos iz fonda Vladimir Veličković za crtež 2010 godine.

Autor

Nekad se misli, a katkad i kaže da postoje nepovredive zakonitosti ukaza i logike, kojima upravlja umetnost, umetnik, posmatrač. Uvek sam bio sumnjičav prema onome što se zove avangarda ili onome što se podrazumeva pod pojmom progres, uvek mi je sve to mirisalo na ideju kojoj pribegneš kao plodu neke bruke koju pravdaš, kao neko  saučesništvo u formiranju veka, punom duplih i kontradiktornih nasleđa.

Zato ja svoj rad vidim kao dnevnik, lično intimno kazivanje, u kome ne bih smeo ništa reći, ne znajući ni zašto, ni kako!

To je jedna univerzalna debilnost! Ma kako se trudio da budeš pametan, ispadneš glup, a katkad se dešava i obratno, nekakva samoizdaja koja je tekovina civilizacijskog bremena, ako hoćeš. Posmatrati neobičnu složenost ljudskog tela, životinja, svega,  i opet mi se katkad čini da vitalnost ne opstaje, ne stoji. Upravo mogućnost da se ispita vitalnost slike je revolucija sama po sebi, ali neka prefinjena, koja lebdi u vazduhu. Zbog toga, najfantastičnije stvari, kao i najnetolerantnije od svih koje nam trebaju, propovedaju svoju logiku u nekakvom vakumu. Cilj i jeste da se tvoj rukopis nekako oslobodi, otkine od tebe a da nekako ostane deo tvog tkiva, kožna bolest recimo. Rad sam po sebi treba da poseduje tu teškoću postojanja, da krene, stane, sakrije se pa te natera da zapneš opet. Riljaš i riljaš dok ti ne otpadnu ruke. To jeste onaj mučenički deo ili animalni ali je tako... i tako se godinama nadima taj tvoj dokument u obliku rada. Nema tu nekih analiza, konkretne stvari. To podnosiš ili ne.

Niko ne misli dugoročno, pa ni ja sam, a nož vremena je tu. Hteo ti da ga izbegneš ili ne suočiš se sa sobom i šta onda? Pomisliš, život je bolesniji nego što izgleda, on je nekakvo moranje, nekakva smena tvojih ličnih mikrosvetova koji se iz godine u godinu uruše i potonu, pa onda opet isplivaju. E, ta stvar koja mene deranžira je žila kucavica moga rada, ta utopija ili nekakav predznak u iščekivanju stvari koje će nam se tek dogoditi, neke olovne kiše koje isevaju po svima nama, izmene nas, potkuju nečim novim, lepim ali ne u površnom, kičastom smislu. Zato ja radim sa trzavicom, da ne doživim tu smrtnost pre fizičke smrti koja se zove zaborav! Tražiš da se nečemu što je bezimeno nadene ime. Tako treba i da ostane.

Nemanja Đorđević