Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
Loading
 
 
Univerzitetska biblioteka Svetozar Markovic

ПРОЈЕКТИ

Уметнички центар

 

             

10. фебруар - 28. фебруар 2011.

   
Изложба 
     "Мате Ђорђевић и Дамјан Ковачевић"
 

Дамјан Ковачевић

Рођен 1983. године. Живи у Београду. Дипломирао на Факултету Ликовних Уметности у Београду 2008. године

на сликарском одсеку у класи професора Чедомира Васића. Тренутно је на докторским студијама на истом факултету. Члан УЛУС-а од 2009.

 

Самосталне изложбе:

·          Цртежи, 52 цртежа и два џокера, галерија Стара капетанија, (2010.)

·          Инсталација, Der Achtetag, Düsseldorf (2009.)

·          Цртежи, Naked Girls Falling Down the Stairs, Ремонт, Београд (2009.)

·          Цртежи, Билборди на згради Факултета ликовних уметности, Београд (2008.)

·          Цртежи, Хвала унапред, извини отпозади галерија БЛОК, Београд (2008.)

·          Цртежи, (NE)READY MADE галерија ФЛУ, Београд (2008.)

·          Виртуелна изложба цртежа, Фацебоок , Београд (2008.)

·          Инсталације,Простор и Време, кафе-галерија “ИЛИ ИЛИ” Београд (2004.)

 

Награде:

·          Прва награда за цртеж из фонда Владимир Величковић (2010.)

·          Artist in Residence, Düsseldorf, Немачка, јул (2009.)

·          Награда за особену креативну иновацију ФЛУ Београд (2008.)

 

Ако кажемо да је данас уметност постала рекреација, а не примарна креација духа, да ли је онда уопште могуће поверовати у лепоту уметничког дела?

Успутна заинтересованост и псеудодоследност је сав “жар” потребан савременом уметнику да испуни све “норме” потребне за стварање. Савремено дело не захтева дубинско истраживање, довољна је површинска естетска усклађеност или концептуална једнослојност.

Да ли купити тикет за најбржег коња? Шта је крајњи циљ и права истина, победнички коњ или нешто сасвим друго? Правила сигурно постоје, али не она прво-видљива, право-линијска, банална, него она неухватљива и увек са идеалом као крајњим циљем.

Не верујем у краткотрајни позитивизам нити у недогледни нихилизам. Трептаји лепоте у тренуцима одвојености од свих клаузула указују ми на сву бескрајну испуњеност празнине.


Дамјан Ковачевић

Немања Мате Ђорђевић

Рођен 1983 у Београду. Дипломирао 2008. на Факултету Ликовних Уметности, одсек сликарство у Београду. Члан је УЛУС-а од 2008.

Самосталне изложбе:

·          Хепи галерија, СКЦ, Београд

·          Галерија ФЛУ, Београд

·          Галерија Хаос - фонд Владимир Величковић, Београд

Групне изложбе

·          Ноћ културе, Херцег Нови

·          Аукција у Јеврејском дому, Београд

           Добитник прве награде Галерије Хаос из фонда Владимир Величковић за цртеж 2010 године.

 

Аутор

Некад се мисли, а каткад и каже да постоје неповредиве законитости указа и логике, којима управља уметност, уметник, посматрач. Увек сам био сумњичав према ономе што се зове авангарда или ономе што се подразумева под појмом прогрес, увек ми је све то мирисало на идеју којој прибегнеш као плоду неке бруке коју правдаш, као неко  саучесништво у формирању века, пуном дуплих и контрадикторних наслеђа.

Зато ја свој рад видим као дневник, лично интимно казивање, у коме не бих смео ништа рећи, не знајући ни зашто, ни како!

То је једна универзална дебилност! Ма како се трудио да будеш паметан, испаднеш глуп, а каткад се дешава и обратно, некаква самоиздаја која је тековина цивилизацијског бремена, ако хоћеш. Посматрати необичну сложеност људског тела, животиња, свега,  и опет ми се каткад чини да виталност не опстаје, не стоји. Управо могућност да се испита виталност слике је револуција сама по себи, али нека префињена, која лебди у ваздуху. Због тога, најфантастичније ствари, као и најнетолерантније од свих које нам требају, проповедају своју логику у некаквом вакуму. Циљ и јесте да се твој рукопис некако ослободи, откине од тебе а да некако остане део твог ткива, кожна болест рецимо. Рад сам по себи треба да поседује ту тешкоћу постојања, да крене, стане, сакрије се па те натера да запнеш опет. Риљаш и риљаш док ти не отпадну руке. То јесте онај мученички део или анимални али је тако... и тако се годинама надима тај твој документ у облику рада. Нема ту неких анализа, конкретне ствари. То подносиш или не.

Нико не мисли дугорочно, па ни ја сам, а нож времена је ту. Хтео ти да га избегнеш или не суочиш се са собом и шта онда? Помислиш, живот је болеснији него што изгледа, он је некакво морање, некаква смена твојих личних микросветова који се из године у годину уруше и потону, па онда опет испливају. Е, та ствар која мене деранжира је жила куцавица мога рада, та утопија или некакав предзнак у ишчекивању ствари које ће нам се тек догодити, неке оловне кише које исевају по свима нама, измене нас, поткују нечим новим, лепим али не у површном, кичастом смислу. Зато ја радим са трзавицом, да не доживим ту смртност пре физичке смрти која се зове заборав! Тражиш да се нечему што је безимено надене име. Тако треба и да остане.

Немања Ђорђевић

 

Последњи пут промењено: 25/11/2014 19:08

© Универзитетска библиотека "Светозар Марковић". Контакт: webmaster@unilib.bg.ac.rs
Булевар краља Александра 71, Београд · тел: (+381.11) 3370-509 · факс: (+381.11) 3370-354