Коллетктивная работа

В четверг, 13.октября 2011 года в 19:00 в Университетской библиотеке "Светозар Маркович" была прочитана лекция Коллективная работа.

Колективне акције: 

Путовања изван града 1976 – 2010 Догађај – Документација – Инсталација

 

Сабине Хензген

Од 1976. године „Колективне акције“ организују „путовања изван града" која се састоје од заједничког путовања групе учесника из метрополе Москве у „незапоседнути“ простор природе, који отвара могућност имплементације алтернативних облика естетског доживљаја и колективне акције. Углавном је то снегом прекривено и дрвећем ограничено поље (на периферији, у парку, у шуми), што представља позорницу за минималну акцију која тематизује образце перцепције и категорије испод конвенционалног језичког и сликовног света: присуство / одсуство, близина / даљина , звук / тишина, ритмичке секвенце, пауза...

Бело поље, које се како у традицији супрематизама Казимира Малевича, „осветљавања“ Мартина Хајдегера тако и у будистичкој Шуњати концепцији разуме као демонстрационо поље за актере, као простор перцепције и као поље рефлексије за учеснике. Код путовања се у ствари ради о експериментима, који служе за истраживање наше сопствене свести и о интрорспекцији у стању очекивања догађаја.

Између празног центра и границе перцепције се у естетском експерименту „Колективних акција“ појављује читав низ других поља, зона и трака, који се преплићу: стварни догађај се не одвија само на емпиријском пољу, већ и у свести учесника. Увођење минималних елемената акције се фокусира на проширење очекивања, која се у току одвијања акција у ствари празне од било каквог конкретног садржаја. Кроз разне трикове и маневре – као што су „скретање погледа“ или „очекивање без испуњења“ – се кроз принцип „празних акција“ анулирају наводни циљеви и садржаји акције и тако увек наново бивају разочарани они учесници који су навикнути да очекују илузионистички спекаткл.

Ово се такође очитава у програмској серији акција са геслима „Колективних акција“. Група је 1977. године у природи окачила транспарент на коме је било гесло: „ Ја се не жалим ни на шта и све ми се свиђа, упркос чињеници да никада нисам био овде и ништа не знам о овом месту“. Годину дана касније следило је следеће гесло: „Чудно је што сам себе лагао, да никада нисам био овде и да ништа не знам о овој месту, јер је у ствари овде као и свуда, само што се овде јасније осећа и дубље не разуме“. Натписи на транспарентима са сопственим поетским текстовима у виду зен будистичких коан изрека је суочавање са стратегијама есетизације идеолошке културе, која је усмерена на варку универзалне хармоније, у којима се истина и лаж, чињеница и фикција не могу разликовати.

“Колективне акције“се не исцрпљују у перцепцији ситуације на терену, тајанственост акција подстиче мноштво коментара на текстове. У видно поље тако долази граница између језика и вањезичке реалности, између текста и не-текста и између ситуационог „искуства» - геста што је истоветно импулсу бескрајне интерпретативне спирале у којој се ситуација и документација међусобно надовезују. Код „Колективних акција" се у ралне акције прво уводе текстуалне парадигме (упутства, правила, планиране структуре), што кроз документацију са друге стране доводи до настајања текстиуалних и појмовних простора, који су касније повод за нове акције.

У више од тридесет година су “Колективне акције“реализовале 124 перформанса. У последњм изведеним акцијама под називом „декорација-2010" се ради о трансформацији предходно планиране акције гесла: Уместо транспарента гесла у природи је инсталиран један декоративни, сјајни, златни објекат који након краја СССР упућује на фасцинацију гламуром и на приказ богатства и моћи као на јендну нова идеологију у Путиновој ери.

Тек кроз документацију односно фактографију су “Колективне акције“такође и за посматраче, који нису сами учествовали у перформансима, уопште разумљиви. Инсталација омогућава посетиоцима изложбе, да се упуте на “секундарно” путовање кроз различите слојеве документације, која се састоји од описних текстова, прича, теоријских коментара, дискусија, цртежа, фотографија, видео материјала и веб сајта. На тај начин они не постају само учесници у процесу реконструкције догађаја акције, већ они потенцијално могу да користе стечено искуство такође и за генерисање нове, сопствене перспективе за акцију. Подстицај за отварање нових перспектива је посебно очигледан обзиром на чињеницу да инсталација није у традиционалном уметничком простору, већ у инжењерском бироу на периферији Глајдорфа, куда по аналогији “Колективних акција” путовање из града води.

Подстицај за отварање нових перспектива у оквиру "Штајерске јесени у Грацу" се посебно очитовао у чињеници да се инсталација није догодила у традиционалном уметничком простору, већ у инжењеринском бироу на периферији Глајсдорфа, дакле у питању је путовање изван града.

У Београду, међутим, се Колективне акције сусрећу са Уметничком задругом Трећи Београд, при чему се ствара једно поље тензије унутар узајамног односа акције и рефлексије, близине и удаљености, идентификације и отуђења.

Сабине Ханзген