Овај вебсајт представља архиву старог вебсајта Универзитетске библиотеке који је био у функцији до 2013. године и од тада се не ажурира. Молимо Вас да посетите вебсајт unilib.rs на ком можете пронаћи актуелне информације и изворе. Хвала!
You are visiting an archived website of the University Library in Belgrade that was functional up until 2013 and is not being updated since. Please visit unilib.rs for current information and resources. Thank you!

Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
Loading
 
 
Univerzitetska biblioteka Svetozar Markovic

O НАМА

Изложбе

Милутин Миланковић

Великани светске науке са Београдског
универзитета

виртуелна изложба

 

Увод  

Научни рад 1919-1941

Миланковић је наставио да ради на истраживању утицаја секуларних промена елемената путање Земље на њено осунчавање и промена температуре које стога настају на различитим географским ширинама и разрадио формуле за израчунавање средњег осунчавања. Његови објављени резултати заинтересовали су многе научнике у свету.

22.09.1922. добио је писмо од Владимира Кепена, светски чувеног климатолога и управника Поморске метеоролошке опсерваторије из Хамбурга, којим га позива на сарадњу на књизи „Палеоклиматологија“, коју је почео да пише са геофизичарем Алфредом Вегенером.

Vladimir Kependopisnica Vladimira Kepenadopisnica Vladimira Kepena

Тражио је од Миланковића да своје прорачуне од 130.000 година прошири на 600.000 година. Миланковић је прихватио да израчуна секуларни ток осунчавања Земље на спољњој граници атмосфере за последњих 650.000 година за упореднике од 55, 60 и 65 северне географске ширине, на којима се одигравају најважнији догађаји ледених доба квартара. Резултате је реферисао у Академији 13. новембра 1922. и објавио у Гласу СКА, да би се могли цитирати у Кепеновој и Вегенеровој књизи.

 

текст о дописници

За прву дописницу коју је примио од немачког климатолога Кепена сам је написао: «Једном ће се та једноставна дописна карта, коју ја чувам као реликвију, наћи у мојој заоставштини. Карту је из Хамбурга одаслао Владимир Кепен, велики немачки климатолог, а у њој је било речи о мојој тек објављеној теорији. Временом уследише једно за другим 49 писама и дописница, тако да нашу узајамну кореспонденцију чини стотину међусобних дописа».

Alfred VegenerАлфред Вегенер је 1910. израдио теорију померања континената. Континенти су образовали један континент, Пангеу, затим се раздвојили и дошли у садашњи положај, мењајући тако и свој положај према половима Земље и самим тим и климатске зоне. За то време оса ротације Земље није битно мењала свој положај у односу на раван еклиптике по којој се Земља креће, кружећи око своје осе и око Сунца.

Своје радове редовно је поклањао Универзитетској библиотеци у Београду.

potvrda Univerzitetkse biblioteke o prijemu poklonjenih knjiga potvrda Univerzitetkse biblioteke o prijemu poklonjenih knjiga

Развој глобалне тектонике тек је у другој половини 20. века дефинитивно објаснио механизам кретања континената. Из дубине Земље стално се у океанима кроз пукотине на кори излива магма. Она се хлађењем претвара у стене и потискује старије слојеве стена, који се крећу ка континентима. При судару са масом континената огромни блокови стена се лагано подвлаче под континете и потискују их. Како се дубоки делови континената ослањају на горње слојеве омотача Земље, то континенти заједно са делом горњег омотача Земље плове по флуидном делу њеног омотача. Тиме је доказано да се полови Земље не померају, него да континенти мењају положај у односу на полове, крећући се по површини Земљине лопте.

Године 1925. изабран је за члана Српске краљевске академије и Југославенске академије знаности и умјетности из Загреба.

Приступну беседу у Српској краљевској академији одржао је 7.03.1925. са темом „Календар Земљине прошлости“.

prva stranica pristupne besede

Миланковићеви резултати постали су познати у светској науци.

Волфганг Сергел, 1925, професор у Бреслави и у Фрајбургу, у свом делу „Рашчлањавање и апсолутна хронологија леденог доба“ пише:
„Ретко су када два покушаја решења истог проблема, сасвим независна један о другог и предузета на потпуно различитим основама, довела до толико подударних резултата. У томе лежи јемство за тачност рашчлањавања леденог доба извршеног тим системима; она се подупиру узајамно. Сматрам астрономско рашчлањавање леденог доба за доказано, а проблем апсолутне хронологије тога доба за решен“

14.12.1926. Кепен предлаже Миланковићу да рачунање продужи на милион година и пошаље Бартелу Еберлу, геологу који је испитивао слив Дунава своје резултате, јер су Еберлова истраживања показала и нека предледена доба пре више од 650.000 година. Еберл је све то објавио 1930. у Аугзбургу заједно са Миланковићевим кривама.

Године 1927. Кепен је позвао Миланковића да за прву свеску „Приручника из климатологије“ напише целовито поглавље о астрономској суштини проблема климе. Овај рад представља потпуно решење основног проблема ледених доба за 600.000 година уназад. Рукопис је после интензивних дискусија са Кепеном и Вегенером завршио 1930. Дело је изашло под насловом „Математичка климатологија и астрономска теорија климатских промена“ на немачком језику као засебна књига, а 1939. изашао је у Москви превод на руски језик.

Новембра 1929 добио је позив од професора Бена Гутемберга из Дармштата да сарађује на десетотомном издању приручника из геофизике и да у њему објави своје разматрање проблема секуларних померања Земљиних полова ротације. После живе преписке

одлучено је да Миланковић за први том пише о положају и кретању Земље у простору васионе, о обртању Земље и закретању њене осе и о секуларним померањима полова Земље, а да за девети том пише о секуларним променама Земљине климе. Прорачун секуларних промена астрономских елемената путање Земље урадио је Војислав Мишковић, професор астрономије и управник Универзитетске астрономске опсерваторије. У нове прорачуне промена климе и граница вечног леда унео је и нове податке Жозефа Девоа о рефлексионој способности снежног покривача.

Своје резултате приказао је и у СКА. Предавање о привидном померању полова одржао је на конгресу балканских математичара у Атини 1934.

1934. године објавио је поводом смрти Алфреда Вегенера током експедиције на Гренланду чланак посвећен његовом делу.

Миланковић је сачувао сву своју кореспонденцију, кроз коју се може пратити развој његових идеја. Ова писма сачувана су у његовој архиви у Српској академији наука и уметности. Превод око стотину изабраних писама које је примио од најистакнутијих геолога, климатолога, палеонтолога и геофизичара свога времена објављен је у «Изабраним делима, књ. 6».

24.01.1931. писмо Сергела, којим потврђује да се његови резултати са терена слажу са Миланковићевим израчунавањима. 1938. Сергел је објавио монографију „Ледено доба“ и на основу Миланковићевих кривио одредио и кад је живео Халделбершки прачовек.

Један од Миланковићевих поштовалаца, млади геолог Цојнер, Јеврејин који је избегао из Немачке у Лондон, написао је на немачком расправу „Нови резултати астрономске теорије климатских промена“ и пошто није могао да је на немачком објави у Немачкој, објављена је у Гласу СКА на српском у Миланковићевом преводу, а на немачком у Билтену СКА 1938 односно 1939. године.

У Цојнеровој расправи дат је преглед литературе. (стр. 684-685) из које је Миланковић видео ко је све користио његове резултате.

назад

1879-1904
1904-1909
1909-1914
1914-1919
1919-1958

Радови у којима је Миланковић цитиран

Mиланковић и Дунав

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 

Последњи пут промењено: 25/11/2014 19:09

© Универзитетска библиотека "Светозар Марковић". Контакт: webmaster@unilib.bg.ac.rs
Булевар краља Александра 71, Београд · тел: (+381.11) 3370-509 · факс: (+381.11) 3370-354