Милутин Миланковић

Великан светске науке са Београдског универзитета

виртуелна изложба

Миланковићеви преци избегли су из Турског царства и населили се у Даљу на Дунаву код Осијека у осамнаестом веку.



Већ од трећег колена чланови ове старе српске породице стицали су факултетско образовање, те је међу њима било угледних адвоката, инжењера, свештеника, професора.

Милутин је био најстарији од шесторо деце земљопоседника и трговца Милана и Јелене, рођене Муавчевић скенирана слика. Отац му је рано умро те је бригу о породици и имању преузела мајка, уз помоћ свог брата Василија Муавчевића, којег је Милутин сматрао поочимом.

Прва четири разреда основне школе Милутин је као болешљиво дете учио код приватних учитеља на породичном имању, а средњу школу (реалку) завршио је у Осијеку под будним оком свог професора математике Владимира Варићака.

Као врстан математичар одлучио је да студира технику на Високој техничкој школи у Бечу,

где је дипломирао 1902. и докторирао 1904, као први Србин доктор техничких наука.

Тема доктората је била „Теорија линија притисака“ којом се омогућује одређивање облика и особина линија притисака и напрезања при континуирано распоређеном оптерећењу, што се користи при изради грађевинских пројеката мостова, сводова, потпорних зидова итд. Приказао је све што се до тада знало о том проблему и дао сопствено решење. У испитној комисији за одбрану доктората били су професори Јохан Брик, Јозеф Фингер, Емануел Чубер и тадашњи ректор Бечког универзитета Тетмајер, а дисертацију је успешно одбранио 3.12.1903. Дисертација је објављена 1907. у научном часопису Zeitschrift fuer Mathematik und Physik.

У Бечу је интензивно користио библиотеке, много је читао не само стручну литературу већ и белетристику. У унутрашњем џепу врло често је носио Гетеовог Фауста. Редовно je одлазио у оперу и драмско позориште, али је имао и богат друштвени живот.