Прва књига Анице Савић Ребац је „Предплатонска еротологија“, коју је као докторску дисертацију одбранила на Филозофском факултету у Београду 1932. године, пред комисијом којом је коју су чинили др Веселин Чајкановић, др Никола Вулић, др Драгиша Ђурић и др Милан Будимир. Исте године књига је објављена у Скопљу. Идеја с којом је кренула је да то буде први део трилогије, чији би наслов био Орфичко-платонско-неоплатонска учења о еросу и њихов утицај на средњи век, поглавито на Дантеа.

Ова књига је требало да обухвати, по речима Љиљане Црепајац, „испитивање порекла и првих почетака идеје о Еросу као „првом покретачу“, њен развој од Платона до Псеудо-Дионисија Ареопагите у „Еросу-посреднику“ и њен врхунац у Богу-љубави од Дионисија до Дантеа“. Свесна тежине задатка који је себи поставила, Аница Савић Ребац је овим делом, ипак, на јединствен начин обухватила и представила генезу појма Ероса од његових почетака па све до Платона.

Платонову естетику и учење о Еросу допунила је у својој другој и последњој књизи „Античка естетика и наука о књижевности : студија о њеном развоју од почетака до Аристотела.“. У тој недовршеној студији, која је изашла као самостално дело, представљени су антички радови из области естетике и антички погледи на теорију уметности уопште, са тежњом да се покаже да је цела модерна естетика заснована на античкој. Значај ове студије огледа се у синтези филозофског и историјско-филолошког метода, као и у томе што до тада ниједан класични филолог није обрадио античку естетику на тако целовит начин. У Универзитетској библиотеци у рукописној заоставштини Аницe Савић Ребац постоји рукопис уводног поглавља ове књиге (Ибр. 4054), која је објављена после њене смрти, 1955. године.

Две студије које употпуњују њену замисао о целокупном представљању идеје ероса су „Љубав у филозофији Спинозиној“ (1933) и „Платонска и хришћанска љубав“ (1936). У првој студији проучава античке и средњовековне утицаје на Спинозину доктрину интелектуалне љубави према богу, наглашавајући да је ипак најзначајнија његова веза са платонском и неоплатонском мистиком. У студији „Платонска и хришћанска љубав“ полазна тачка њеног испитивања је проучавање платонске и неоплатонске мистике и њихов утицај на хришћанско учење о љубави, посебно се осврћући на химну љубави апостола Павла у његовој Посланици Коринћанима.
С друге стране, у студији „Мистичка и трагична мисао код Грка“(1934), Аница Савић Ребац говори о неоспорном утицају орфизма на античку трагедију, али да је исто тако немогуће одвојити и настанак грчке филозофске мисли од орфичке мистике.

Посебно поглавље Аничиног књижевно-научног рада представља изучавање римске књижевности. У Универзитетској библиотеци, у њеној заоставштини, налази се фасцикла са обимном рукописном грађом о римској књижевности, коју је вероватно припремала да уобличи у научни рад. Белешке су подељене и обележене по теми (нпр. Стилистика),  одн. ауторима којима се бавила (нпр. А. Клаудије, Плаут, Ливије и др.), а групе бележака највероватније представљају нацрт будућег рада, јер носе назив „Увод“ и“Сврш.“ Љиљана Вулетић у својој књизи „Живот Анице Савић Ребац“ каже: „Пред крај живота, усредсредила се на то да напише студију о настанку и развоју античке естетике и књижевне мисли и историју римске књижевности. Није успела да заврши ниједан од ова два велика пројекта. Из историје римске књижевности написала је неколико скрипти, а из историје античке естетике и науке о књижевности неколико важинијих поглавља...“