На Филозофском факултету Универзитета у Бечу радила је као ђак професора Лудвига Радермахера и њихов однос успостављен на студијама развиће се у пријатељство испуњено међусобним поштовањем. Иако се никада више нису срели, дописивали су се све до краја његовог живота 1952. године. Аница га је обавештавала о свом раду и консултовала се са њим око литературе.

Радермахер у писму о „Предплатонској еротологији“ од 24. фебруара 1936. године (Ибр. 4096) износи мишљење да је тема веома интересантна и заслужује да буде обрађена као и да се њоме до тада није бавио ниједан класични филолог. Завршава коментаром на јако национално осећање присутно у писмима Анице С. Ребац: „Да сте у међувремену постали добра Европљанка, то ме веома радује. Европи су хитно потребни пријатељи. Ипак мислим да при томе можете остати и добра Српкиња и да будете срећни што сте ћерка надареног и витешког народа. Љубав према сопственом народу не искључује поштовање других који верно стоје уз своју народност. Тако сам ја увек схватао свој лични национализам, па стога могу да Вас сматрам својом истомишљеницом.“

Почетком 30-их година Аница почиње да се бави Његошевим делом Луча микрокозма. Наредних двадесет година ће провести у тражењу духа богумилства и кабале у Његошевом делу. Обратила се 1936. године немачком филозофу и професору Хансу Лајзегангу ради консултација око литературе за ово истраживање и послала му своје претходне расправе. У одговору датираном на 6. јануара 1937. године (Ибр. 4090) он пише:

„Много поштована госпођо доктор!
Најлепше Вам се захваљујем на Вашем писму и на достављеним ми радовима, од којих сам, нажалост, могао да прочитам само онај написан на немачком језику – о представи мистичног и трагичног код Грка, а читао сам га са великим интересовањем и потпуно се слажем са Вама; но, пошто не знам ни реч српски, ипак сам из наведене литературе схватио да Вам нису непознате стазе и богазе којима треба да се трага за скривеним благом да би се могла спровести таква истраживања као што су Ваша.“

Пошто је изразио жаљење да од својих књига може да јој пошаље само Гносис пошто остале поседује само у једном примерку он је даље саветује: „Скренуо бих Вам пажњу на то да постоји и интернационална позајмна библиотечка служба, у коју је сигурно укључена и Ваша Универзитетска библиотека у Београду. Треба само да им се обратите да Вам београдска библиотека поручи жељене књиге.“

(превод Оља Бекић)

У писму од 27. јуна 1936. године (Ибр. 4091) Лајзеганг изражава жаљење што не постоји немачки превод Његошевог спева, а веома га занима тема. Тиме је покренуо Аницу на подвиг и она је за свега шест месеци препевала Лучу на немачки.

Такође се консултовала са стручњацима као што су Дени Сора и Гершом Шолем, европским интелектуалцима, познаваоцима кабале и кабалистичког у делима књижевних стваралаца. Сора у писму од 3. јула 1952. године (Ибр. 4087) помиње да ће са великим задовољством примити Лучу на енглеском језику, ако би могла да му пошаље примерак.

Рајко Нахтигал, словеначки слависта, први председник Словенске академије знаности и уметности (SAZU) у писму од 1. августа 1951. из Љубљане износи Аници (Ибр. 4112) да нема сумње да је Копитар био упућен у питања богумилства и да њено мишљење да је Његош о томе могао да научи од њега, лежи скоро на длану.

У Универзитетској библиотеци се чува и преписка Анице Савић Ребац са Алојзом Шмаусом (1901–1970), славистом и балканологом, изузетним познаваоцем српске књижевности. У дописници од 13. фебруара 1952. године (Ибр. 4082) Шмаус пише:

„Прочитао сам Ваш прилог одмах и искрено вам честитам: без обзира на то да ли ће се историјски пут до Његоша моћи до краја утврдити – иако сте и ту већ указали на извесне могућности – сматрам великом заслугом и истинским напретком што сте боље но ико досад размрсили то клупче идеја у Његошевој ’Лучи’ и одредили њихову припадност. Свака даља анализа овог дела мораће – хтела не хтела – да пође од Ваше поделе. Тиме ми се тек чини вероватном и објашњивом она недоследност, па чак и извесна противречност која је досад отежавала разумевање ’Луче’.“

(превод Оља Бекић)