Аница је почела да пише поетске драме са непуних 14 година, због чега је у Новом Саду сматрана чудом од детета. У архиву Универзитетске библиотеке чува се рукопис драме „Ифигенија у Делфији“ писане 1906. године (Ибр. 4072).

Иако је тако рано почела са поетским стваралаштвом, прва збирка песама се појавила тек 1929. године. Ипак, Сима Пандуровић је једну Аничину песму уврстио у своју Антологију најновије лирике из 1921. године. После тога је ретко објављивала поезију, тек неколико песама у часописима. Неке њене песме су преведене на немачки, француски и чешки језик и ушле су у антологије поезије из 30-их година прошлог века. После Другог светског рата, три њене песме су уврштене у Антологију српског песништва Миодрага Павловића.

Писала је и есеје о српским писцима Јовану Јовановићу Змају, Лази Костићу, Јовану Дучићу, Милутину Бојићу и Милици Стојадиновић Српкињи.

Преводила је и са класичних језика дела Софокла, Пиндара и Лукреција.

Са немачког језика је преводила углавном дела модерних аутора, а најзначајнију везу, која је у нашој култури куриозитет, успоставила је са Томасом Маном. Превела је његове новеле Смрт у Венецији, Тристан и Тонио Крегер, као и одломак из Чаробног брега. У свом вишегодишњем раду на тумачењу и приближавању Мановог дела српској публици, написала је пет есеја. Посебан значај има њихова преписка која је резултирала међусобним утицајима. Ман је у роману Јосиф и његова браћа користио делове Аничиног текста „Kallistos“ објављеног у бечком часопису за класичну филологију „Wiener Studien“. У Архиву Томаса Мана у Цириху се налази сепарат тог рада који му је Аница послала:
Томас Ман у свом примерку овог рада Анице Савић Ребац подвлачи, и то два пута, једном црвеном, други пут плавом оловком, она места на којима се говори о тим појмовима, односно о повезаности појмова светлости, љубави и сазнања (…) Сва та места Томас Ман је уз одређене модификације, али не толике да се она не би могла препознати у свом изворном облику, употребио на одређеном месту у свом роману.

(Т. Бекић: Аница Савић Ребац и Томас Ман)

У осталим радовима из германистике бавила се делима Хајнеа, Хајнриха фон Клајста и Гетеа, у којима проналази њој најближи дух хеленизма.

Аница је урадила редакцију превода Гетеовог Фауста њеног оца Милана Савића из 1885. године за издање из 1950. године, што је изазвало полемику са професором и преводиоцем Рашком Димитријевићем.

Урадила је и веома популарне преводе хумористичких дела као што су Весели подвизи Тила Ојленшпигела и Пустоловине Барона Минхаузена који су доживели више издања.

Њен теоријски рад на Његошевом спеву резултирао је значајним преводима. На иницијативу потеклу од Лајзеганга, она је у кратком рoку за свега шест месеци препевала Лучу на немачки. Радермахер у писму од 29. децембра 1937. године (Ибр. 4098) изражава дивљење према њеном преводу, поготову имајући у виду да јој немачки није матерњи језик. После другог светског рата превела је Лучу и на енглески језик.

Са енглеског језика је највише преводила поезију енглеског романтизма с почетка 19. века, Шелијa (кога је називала Шеле), Бајронa и Китсa. Такође је превела дела Роберта Браунинга и Химну светлости, одломак из трећег дела Милтоновог епа Изгубљени рај.