Одмах после Првог светског рата, иако живи у Новом Саду, Аница Савић Ребац је често у Београду и увек у центру културних збивања и у друштву истакнутих књижевника међу којима је и Милош Црњански. Он је у уређивачком одбору првог послератног гласила авангарде, часописа Дан у којем Аница објављује поезију, а 1919. године излази његова збирка поезије Лирика Итаке у којој је и њој посвећена песма „Рељеф са ликом Данта“. Њих двоје проводе много времена у разговорима о књижевности у којима она налази подстрек да поред науке настави да се бави поезијом.

У писму од 18. октобра 1919. године (Ибр. 4111), које се чува у Архиву Универзитетске библиотеке, Црњански изражава своје дивљење Аници:
„... Више година сте за мене били једна песникиња која зна више него ико од кад је Данте умро о небу – а сада Вас познајем и тиха мирна линија Вашег говора, мисли, покрета овија се око мене и даје ми илузију да све што из даљине гледам прилази. Све ово Вам рекох само да знате да Вам се нико тако дубоко не клања као Црњански“
(Ово писмо је у инвентарној књизи заведено као писмо од С. Б. Цвијановића, највероватније због жига Цвијановићеве књижаре на полеђини коверте. Да се ради о писму Милоша Црњанског упућеном Аници Савић Ребац, открила је Љиљана Вулетић док је радила на писању монографије о њој)

Иако је охрабривао Аницу, он је у писму издавачу коме је 1920. послала своју збирку песама дао негативну оцену њене збирке песама, и књига је објављена са великим закашњењем.

Током боравка у Скопљу, Аница је пратила културни и политички живот Европе и имала значајну комуникацију са познатим европским ствараоцима. Универзитетска библиотека чува писмо од Томаса Мана из Минхена датирано 15. априла 1929. године (Ибр. 4105) поводом објављивања његових новела Тонио Крегер, Тристан и Смрт у Венецији, које је Аница превела на српски језик и послала му. У одговору он пише:

„... Ја бих се веома радовао кад би више мојих књига на српски било преведено и слажем се с Вама да би роман, који ме је учинио познатим у Немачкој, био првенствено погодан за то. О пословној страни, како данас ствари стоје, нема шта да се каже и ја само могу да се надам да ће до завршетка Budenbrooks Ваша земља приступити европској конвенцији.“

(превод Милоје Р. Николић)

Аница је примерак своје студије „Предплатонска еротологија“ послала Јовану Дучићу и у одговору послатом 23. септембра 1933. године (Ибр. 4110) он тачно предвиђа судбину ове књиге:

„Љубав је мајка философије, макар исто то приписују теологији. Да ни ви нисте знали да љубите у великом грчком смислу не бисте написали ове сјајне странице. Вашу ће књигу прећутати у нашој критици, али само зато што не знам ко би умео о њој да каже праву реч.“

Енглеска књижевница Ребека Вест (Cicely Isabel Fairfield, 1892–1983) на једном од својих путовања по Југославији упознала је Аницу и Хасана Репца и посветила им једно поглавље у свом путопису из Југославије под називом „Црно јагње и сиви соко“. Назвала их је Милица и Mехмед и описује их као стубове цивилизације. Пријатељство између Анице и Ребеке се наставља, о чему сведочи концепт писма на енглеском с почетка 1945. године у коме Аница обимно пише о свом животу са Хасаном за време и после рата, а које почиње речима:

„Драга моја Сисили, међу многим патњама, телесним и духовним, у последње четири године, беше једна мисао која ми је донела много брига и жалости: мисао да нема гласа од тебе у ова времена када смо сви изложени безбројним опасностима, не само у окупираним земљама, већ исто тако и у оним слободним .“

(превод Бранко Ковачевић)