Др Светозар М. Марковић

Највећи подухват, тачније животно дело овог великог хуманисте било је оснивање Друштва за школску хигијену и народно просвећивање, под чијем се окриљем окупио велики број чланова и сарадника.

У „Просветном гласнику” број 7, из јула 1905. године наведена су Правила Друштва за школску хигијену и народно просвећивање:

Опште одредбе
Име, седиште и печат друштвени
У Краљевини Србији оснива се Друштво за школску хигијену и народно просвећивање са седиштем у Београду.
Друштво има свој печат, који је овалнога изгледа с насловом: Друштво за школску хигијену и народно просвећивање, а у средини мото: „За отаџбину пером, живом речју и делом”, испод којега стоје речи: „Основано 1905. године”.
Задатак је Друштва:
да настојава на подизању хигијенских школских зграда и дворишта у целој Србији;
да се труди да умерена физичка вежбања (гимнастика) и кретања на чистом ваздуху добију ону примену, коју здравље и доба школске деце захтевају;
да тежи реформама садашњих школских програма и метода, како би се избегла умна преоптерећност и расипање дечје умне снаге;
да тражи веће учешће лекара у школском животу уопште;
да помаже школску омладину морално – а чим наступи могућност и материјално – како би се телесно и умно здравље боље развило и очувало, а велика смртност међу школском омладином умањила;
и да просвећује народ популарним и бесплатним предавањима из свих грана људскога знања и друштвених потреба.

Извод из правила Друштво за школску хигијену и народно просвећивање

Чланови оснивачи:

Проф. Милан Ј. Андоновић, Др. Св. М. Марковић лекар, проф. Жив. Ј. Јуришић, Лазар Ј. Обрадовић виши учитељ, Јелица. А. Весовићка, Мијаило Викторовић дворски апотекар, Н. Манојловић инжињер, Др. К. Д. Николић апотекар, Др. Миливоје Н. Јовановић професор, Таса Ђ. Ивковић контролор железничке дирекције, Васа А.Симић учитељ, Милан Марковић, столар.

Програм рада Друштва за школску хигијену и народно просвећивање обухватао је следеће задатке:

Рад на физичком или телесном образовању народа
Рад на интелектуалном или умном образовању народа
Рад на моралном или здравственом образовању народа
Рад на естетичком образовању народа
Рад на техничко-привредном образовању народа

Друштво за школску хигијену и народно просвећивање су, између осталих, финансијски помагали Краљ Петар I Карађорђевић и многи угледни Срби, међу којима се посебно истицао трговац Никола Крсмановић са супругом. Спискови дародаваца редовно су објављивани у часопису Светлост, покренутом 1908. године, званичном гласилу Друштва за школску хигијену и народно просвећивање, под симболичним насловом Пријатељи Светлости.

Део списка дародаваца објављен који је објављен 1914. године у часопису Светлост

Посебно је занимљива прича о томе како се родила идеја о оснивању Друштва за школску хигијену и народно просвећивање. Наиме, јануара 1905. године, доктор Марковић је у Београду одржао предавање за које је претходно послао обавештење новинама : „Г. Др. Св. М. Марковић, овд. лекар, у недељу 9. јануара 1905. године, тачно у 10 и по часова пре подне, држаће у гостионици код Коларца јавну конференцију о општим и школско- хигијенским приликама у Паризу [...]”

Сам предавач истакао је у својој брошури Три јавне конференције за школску хигијену и народно просвећивање да се „овом позиву, необично и изузетно нашим приликама, одазвало доста грађана београдских, а нарочито је била заступљена омладина са Велике Школе, представници учитељства, известан број професора средњих школа, неколико професора Велике Школе, доста грађана различитих занимања, приличан број госпођа и госпођица, а најмање су били заступљени лекари (сем предавача само још тројица!!) Поједина Министарства нису послала ниједнога од својих изасланика, па шта више ни само Министарство просвете није било службено заступљено! Истина, исту је конференцију посетио један писар Министарства Просвете, (г. Шеварлић), али њега нико није нарочито послао, већ је он сам, од своје властите воље, дошао као предавачев лични пријатељ. Ни сами ђачки родитељи нису били заступљени у потребноме броју, као што би се с правом и могло очекивати [...]. Ја се на Министарство нисам нимало љутио; оно је без икакве штете по саму идеју која се покретала и заснивала могло да изостане, и оно је и изостало! За њега је довољно славе и заслуге, што је нашу просвету држало укочену у својим невештим рукама пуних седам деценија [...]”.

Један од занимљивијих момената на последњој од ове три конференције, одржаној 23. јануара 1905. године, био је вербални дуел између књижевника Радоја Домановића и правника Миливоја Тадића када се Домановић јавља за реч и у свом препознатљивом маниру каже: „[...] Код нас Срба има две врсте људи: једни који нешто хоће, и други, који неће ништа. И међу тим који неће ништа, увек има елемената који хоће да сметају онима који нешто добро желе. Молим вас, нека сутра дођу десет памуклијаша и нека кажу: да се договоримо код Коларца, пошто ћемо на идућем вашару продавати памуклије. На тај договор дођу и други, који хоће да смешају и револуције и еволуције, и други свет сваке сорте, и онда се почну договарати. На том збору памуклијаша устане неко па каже: Молим вас, ја сам тишлер, шта је са даскама? Устане други по занимању шустер и каже: шта је са ципелама, шта је са кожом? [...] Ја бих био за то увек, да такви људи, који су друге струке, другог позива, и који би хтели сасвим друго нешто да се реши, нека сазову конференцију, па нека се на њој договарају специјално о својим стварима. А оне људе, који су дошли на ову конференцију, и хоће о нечему другом да се договоре, нека оставе на миру, да се о својим стварима људски договарају. Г. предговорник Тадић је мишљења, да оваква питања треба да се решавају код нас у Србији, као што то бива у страним западним државама путем еволуција и револуција. Ми нисмо тај страни свет. Кад ми постанемо Енглези и Французи, онда ћемо и ми тако питања решавати. Али за сад, ми морамо да решавамо онако како се код нас те ствари могу решавати. Оно истина, и у нас се покадшто чудновато ради, устане, на прилику, један посланик па каже: сви Срби треба да живе у води, као што живе рибе. На то му други каже: па молим вас, како ћемо живети у води као рибе кад немамо шкрга; направите нам шкрге, па ћемо живети као рибе [...]. Ја сам за то: ко хоће да говори о хигијенским приликама, нека говори само о томе, а који би хтели да се о нечему другом договарају, нека иду у другу кавану.”

У фонду Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” налази се укоричено издање, рађено по стенографским белешкама, под насловом Три јавне конференције за школску хигијену и народно просвећивање, које су доктор Марковић и други предавачи одржали у Београду јануара 1905. године. Из предавања изложених на ове три конференције, произашла је идеја o oснивању посебног тела које би се бавило питањима здравственог просвећивања и школске хигијене, па је маја исте године образовано Друштво за школску хигијену и народно просвећивање, а према правилима Друштва чланови оснивачи су „они који су основали ово друштво и положили по 25 динара једанпут за свагда као свој оснивачки улог”. За мото новообразованог друштва узет је скраћени превод Пушкинове крилатице који гласи: „За отаџбину пером, живом речју, делом и добрим примером”.

Веома је занимљива и идеја доктора Марковића о начину на који је, по његовом мишљењу, могуће превазићи проблеме Друштва везане за недостатак простора у којем би се одржавала предавања. Почетком марта 1912. године, др Марковић је, у писму упућеном министру просвете предложио да се приликом пројектовања школских зграда предвиди и једна посебна сала која би служила за одржавање предавања различитих хуманитарних друштава. Предлог је био прихваћен, али због почетка Балканског и Првог светског рата није реализован.

Неке од публикација које је Друштво за школску хигијену и народно просвећивање објавило у периоду од 1905-1908.

Значајно је истаћи и чињеницу да је доктор Марковић био један од ретких лекара који је у то време одржавао предавања за нарочито осетљиву групу српског ставништва – жене и девојке, са посебним освртом на следеће теме: девојаштво, зрело доба, физиологија женског пола, трудноћа, чување здравља породиља, неговање деце и штетност употребе козметичких средстава. Прво предавање, које је према речима доктора Марковића, посвећено „јадном и жалосном здрављу наших сиротних сељанака, о чијем бедном здрављу до сада нико и никад није нимало бринуо, нити га је икада ико ма чиме заштићавао”, одржано је у Азањи, 11. септембра 1905. године.

Понесен идејом да – што је народ просвећенији, то је и његово здравствено стање боље - у оквиру овог Друштва писао је и говорио о најширим темама – хигијенским, здравственим и социјалним, са племенитим циљем ширења свести о могућностима бољег живота, како личног и породичног, тако и шире организованог у предшколским установама, школама, и целокупном друштву. О томе сведоче и чланци објављивани у часопису „Светлост” у периоду најактивнијег рада Друштва за школску хигијену и народно просвећивање о организацији наставе и оцењивању ученика у другим земљама, о алкохолизму, о проблему и разлозима самоубистава код ученика, о томе како продужити животни век позивајући се на савете славних француских физиолога Флуренса и Бифона који гласе: „Умереност у јелу и пићу; потпуно поштовање и слушање људскога здравог разума, и добро владање”.

Огроман ентузијазам др Светозара М. Марковића и неуморни рад у оквиру овог Друштва на просвећивању свог народа није остао незапажен и ненаграђен. Наиме, Друштво је, већ после две године од оснивања, због свог залагања и одликовано о чему говори податак из часописа „Светлост” (бр. 1-3, 1908. год.):
„Друштво за школску хигијену и народно просвећивање послало је својих шест књига на Балканску изложбу која се одржавала 1907. године у Лондону. Поред осталих одељења на тој изложби било је и Одељење за школску хигијену коме су и предате поменуте књиге. Оцењивачки одбор тога одељења (а према писму др Марка Т. Лека од 22. фебруара 1908.), ценећи према приложеним књижицама досадашњи рад Друштва, одликовао га је сребрном медаљом.”

Друштво за школску хигијену и народно просвећивање сарађивало је и са хуманитарном организацијом под именом Француска Лига за јавну наставу из Париза. Ову сарадњу потврђује и позив упућен Друштву да пошаље своје представнике на Други међународни конгрес за народно просвећивање који се одржавао у Паризу од 1. до 4. октобра 1908. године.

Уз подршку тадашњег министра просвете, Андре Николића, на конгрес је отпутовао др Светозар М. Марковић, председник Друштва, о чему сведочи чланак из часописа „Светлост” (1909. бр 3-4, стр. 103).

„Француска Лига за јавну наставу 1908. год. послала је Влади Краљевине Србије позив за учешће на II међународном Конгресу за народно просвећивање у Паризу 1. До 4. 10. 1908. Краљ Петар I Карађорђевић даровао је 1500 динара у злату Друштву за школску хигијену и народно просвећивање да би могли да пошаљу изасланика на конгрес. Министар просвете одредио је да изасланик буде др Св. М. Марковић, који је присуствовао и узимао учешће у раду Конгреса, на коме је било заступљено 20 страних држава и преко 5000 учесника.

Надајући се да ће моћи да се одазове и позивима за Трећи међународни конгрес за школску хигијену који се оржавао у Паризу и Трећи међународни конгрес за народно просвећивање и васпитање у Бриселу, др Марковић се обраћа за финансијску помоћ члановима Друштва за школску хигијену и народно просвећивање као и Министарству просвете, али у чланку у часопису „Светлост” (1910. бр. 5-6, стр. 130-132) разочарано примећује да „од 400 и неколико десетина редовних чланова и од најмање 600 и више читалаца, позиву уредништва одазвало се само њих петорица (један доктор приложио 20 динара, један пенсионар 10, два трговца 15 и један ученик Университета 5) чији прилози износе свега 50 динара...а шта то показује? Показује да нису још сви увидели да је здравље школске деце много прече и важније него ли све науке које по школама добивају и да томе бољем здрављу треба и тежити а не вечито га заборављати и занемаривати као неку ситницу [...]. Нашим министрима знано је да је стварна вредност тих неколико стотина динара колико се изда за један међународни конгрес хиљаду пута мања него ли оно што би се за ту суму на конгресу видело, примило и по могућству пренело у нашу земљу. То нарочито важи за оне науке које су нове, као што је случај са школском хигијеном и народним просвећивањем. До сада је било свега два конгреса из школске хигијене – један у Немачкој а други у Енглеској. Ни наше Друштво ни наша држава ни на једном није имала својих представника [...]. Како до сада према свему нажалост изгледа, наше Друштво неће имати свога изасланикани на једном од двају поменутих међународних конгреса, а ни само Министарство просвете није нимало расположено да икога од своје стране пошаље, те ће према томе цела Србија остати непредстављена на овим важним новим пољима рада.”

У оквиру Друштва за школску хигијену и народно просвећивање, као и под његовим покровитељством, годинама су одржавана бројна предавања у Београду и широм Србије, а била су намењена како школској омладини, тако и најширим групама српског становништва. Као најактивнији предавач, са задивљујуће великим бројем одржаних предавања, свакако се истицао др Марковић.

Делови извештаја о одржаним предавањима у току 1907. и 1910. године

Фотографија са једног од бројних предавања др Марковића намењеног ђацима