Светозар М. Марковић рођен је 27.2.1860. (мајка Илинка, рођена Мирић, отац Милош) у месту Жупањац, Колубарски срез. Животни и професионални пут овог изразито часног, правдољубивог, вредног човека и угледног теоретичара и стручњака био је веома занимљив и необичан.

Светозар М. Марковић одрастао је у земљорадничкој породици уз оца који није имао никаквог слуха за синовљеву снажну жељу за школовањем, па је млади Светозар побегао у Београд, постао послужитељ и на тај начин успео да финансира своје школовање. Гимназију је завршио са одличним успехом, па је на конкурсу изабран за државног стипендисту, што му је омогућило одлазак у Париз на студије медицине. На Медицинском факултету у Паризу промовисан је у звање доктора 24. јула 1894. године са тезом под називом „De la dystocie causée par la rétraction de l'anneau appelé cercle utérin de Baudelocque ou anneau de contraction”. Ова публикација, као део посебне библиотеке др Марковића, чува се под сигнатуром ПБ1 134.с

После дипломирања, усавршавао се на париској Гинеколошко-акушерској клиници код познатог професора Тарнијеа, специјализирао гинекологију и акушерство и у Паризу провео наредне две године као лекар са приватном праксом.
Године 1896., надлежне српске власти му одобравају право на обављање лекарске праксе у Србији. По добијању овог одобрења, доктор Марковић из Париза фебруара 1896. шаље молбу да у Београду буде постављен за шефа одељења за гинекологију и породиљство Опште државне болнице, а јавља се и на позив објављен марта 1896. у Београдским општинским новинама у коме се наводи да је после оставке др Јована Јовановића Змаја на место општинског лекара остало једно упражњено место. Не остваривши своју жељу да стечено знање примени у државној служби, доктор Марковић се по доласку у Београд, у периоду од 1896-1899. године, бави приватном праксом педијатра и гинеколога-акушера, а касније, у периоду од 1902-1911. године ради као један од oпштинских лекара.
После десет година проведених у служби, своје мишљење о положају београдских општинских лекара, не без горчине, износи у једном од својих чланака објављених у часопису „Светлост” (1911. бр. 1-2, стр. 5):

„Београдска општина има нарочите своје лекаре који раде за њу и по њеној вољи како би здравље београдског грађанства било што боље [...] и овим лекарима даје тако малу новчану награду да ниједан од њих на може живети само од ње, већ се мора постарати за друге награде, а то бива науштрб службе општине београдске и здравља њених грађана [...]. Свакоме мора бити чудновато да је почетна плата за инжењере 6000 и 8000 динара годишње, а лекариме 2500. То ваљда значи да ова општина много више цени канале и ћуприје неголи здравље својих грађана!? Нигде у свету и у Србији општина мање не награђује своје лекаре и нигде они савесније не раде него у престоници. Поједине мале општине у унутрашњости Србије дају скоро дуплу награду својим лекарима [...]”.

Дуги низ година, доктор Марковић је предано обављао и дужност школског лекара и наставника хигијене у следећим београдским школама [1]:

• од 1899-1900. у гимназији „Вук Стефановић Караџић”
• од 1903-1906. у Трећој београдској гимназији
• од 1906-1908. у Првој општој недељно-вечерњој занатлијској школи и кратко време 1908. у Богословији Светог Саве
• од 1908. у Првој општој недељно-вечерњој занатлијској школи осим као школски лекар ангажован је и као наставник хигијене са два часа недељно
• од 1909-1911. је у Варошкој занатској школи осим функције школског лекара, обављао је и дужност наставника хигијене са три часа недељно

Да је др Марковић свом послу приступао и обављао га крајње савесно, стручно и одговорно, показује и његов извештај написан 3. децембра 1913. године, упућен Санитетском одељењу суда општине града Београда из кога се јасно види да је био ангажован као школски лекар у чак девет београдских школа:

„Од почетка ове школске године до пре неки дан вршио сам и завршио преглед ученика и ученица у повереним ми школама:

1. на Дунавском крају
2. код Саборне цркве
3. у Евангелијској школи
4. у Вежбаоници
5. у Савамали
6. на Западном Врачару
7. на Сењаку
8. на Крагујевачком друму
9. у Топчидеру

Ношен родољубљем и искреном жељом да српском становништву, а нарочито школској омладини укаже на немерљив значај примене савремених хигијенских мера у свакодневном животу, тежећи да стечена савремена медицинска знања уведе и укорени у различите средине, др Марковић годинама неуморно обилази села и варошице Србије, едукује, указује и бори се за увођење најважнијих превентивних мера ради побољшања здравствених и хигијенских услова који су у то време, у већини српских домаћинстава и школа били испод најнижег задовољавајућег нивоа.

Једна од редовних дужности школског лекара подразумевала је писање и подношење лекарског извештаја о здравственом стању ученика на крају сваке школске године. Доктор Марковић је и ову обавезу схватао веома озбиљно и савесно, трудећи се да ови извештаји буду што тачнији, прецизнији и кориснији за увид у здравствено и хигијенско стање ученика и школа које похађају. Нажалост, др Марковић је током своје дугогодишње непоколебљиве борбе за увођење савремених превентивних хигијенских и здравствених мера, првенствено у српске школе, често био нападан, критикован, премештан у различите школе, чак и смењиван са дужности школског лекара од стране надлежне државне власти.

Недуго после објављивања лекарског извештаја о Панчићевој гимназији за 1902-1903. годину, у листу „Српска Застава”, у пет узаступних бројева [2], др Милан П. Јевремовић, секретар Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, упућује доктору Марковићу изузетно оштре критике, прозивајући га „да је хрђаво расположен према држави која му није одмах, на прво тражење испунила све захтеве, и да треба, као школски лекар, да води рачуна о томе да држава нема само ту једину дужност да одржава у усправноме стању ртењаче (кичме) ученика [...] ” на шта др Марковић, у својој брошури под насловом „Одговор на критику г. др. М. П. Јевремовића на лекарски извештај Панчићеве гимназије”, иронично одговара да „значи све треба оставити да иде како иде док државна власт не позавршава све своје прече послове као што су скупљање пореза, распродавање имања, премештање среских и окружних начелника итд., па ће тек онда мислити што и о школи и њеној хигијени!!!”. Овај одговор је сведочанство да је доктор Светозар М. Марковић био не само пожртвован лекар и изванредан стручњак, већ и врло отресит и бескомпромисан борац за унапређење српске медицине, коме је добробит пацијената и здравствено просвећивање било прече од каријере и добрих односа са људима од власти и утицаја.

У свом следећем лекарском извештају о здравственим и хигијенским приликама у Трећој београдској гимназији за школску 1903-1904. годину који је поднео Министарству просвете, доктор Марковић, поново указује на пропусте државне власти и истиче да „подносећи овај извештај школски лекар мора, нарочито у Србији имати на уму [...] да предочи и напомене све оно што би ишло на штету ученичкога зравља, како би бар својим извештајем и својим слабим и врло често неуважаваним гласом напоменуо и све оно што се не слаже и коси са истинитом и правом школском хигијеном. Он се при том не сме освртати ни на чија мрштења или неуважавања својих оправданих напомена [...]”.

Он упозорава и власти и грађанство да је однос здравих према болесним и болешљивим ученицима у појединим школама чак 1:8! Из тих разлога, у овом извештају, он наглашава: „Само онај српски министар просвете који постигне да српска средњошколска омладина у Београду и у целој Србији што скорије добије здраве и модерне школске зграде и ослободи се ових садашњих влажних и нездравих тумрука и јазбина у којима она стално оболева заслужиће да му име буде записано златним словима у српском Министарству просвете”.

Посебно драматичан исход имао је „неподобни” лекарски извештај о Богословији Св. Саве за школску 1907-1908. годину, у коме је др Марковић детаљно изнео застрашујућу истину о недостатку елементарних хигијенских услова овог интерната и поражавајућем здравственом стању ученика, што га је коштало места школског лекара у поменутој школи. Он, између осталог пише : „Није нимало право ни човечно упропашћавати здравље толике деце због рђаве зграде и бацати толики државни новац. Србији ако требају свештеници она нека подигне зграду која није опасна по здравље младих богослова, а не да их, као сардине, стрпава у ове јазбине које представљају не само најгору интернатску школску зграду у Европи, него и у Азији.”

Схвативши да надлежне власти, не само што не прихватају његов лекарски извештај, већ одбијају и да га штампају у непромењеном облику, доктор Марковић одлучује да се „ова мрачна тачка државне администрације” осветли тако што ће извештај у целини бити објављен у часопису „Светлост”. Он је био толико непоколебљив и одлучан да истина о поражавајућим хигијенским условима и здрављу ученика у једној од најскупљих школа у Србији тог времена допре у јавност, да је поменути лекарски извештај објавио и као самосталну брошуру у оквиру издања Друштва за школску хигијену и народно просвећивање.

О нарочитој посвећености др Марковића раду на побољшању хигијенских услова по школама и очувању здравља ученика сведоче и његови бројни чланци у различитим стручним часописима, а посебно у часопису „Светлост”, у којима пише о „жалосном хигијенском стању наших школа, које, како наводи огорчено али чак са извесном дозом хумора „Виктор Иго, и само Виктор Иго, би могао тачно, јасно и очигледно да опише, представи и изнесе тачну запремину ваздуха, количину влаге по зидовима и чистоћу у већини тих јазбина које су добри Срби називали учионицама за свој подмладак – народну узданицу”

Теоријски рад и друштвени ангажман

Доктор Марковић је годинама настојао да упозна власт, интелектуалне кругове и обичне људе са оним што је научио и видео студирајући и живећи у Француској, о хигијенским навикама и мерама које се примењују у тој земљи коју је веома заволео и поштовао, а које би биле корисне за побољшање општег здравственог стања у Србији. Неуморно, надахнуто и родољубиво је др Марковић говорио и писао о тој теми, али је разумевање од стране владајућих кругова готово редовно изостајало, те је видно разочаран и огорчен због препрека на које је због тог неразумевања наилазио, писао о својој неуспелој иницијативи о отварању посебне болнице за потребе Богословије Св. Саве: „Потписани је у своје време тражио нарочите локале за болницу, али је то, према нашим приликама, остало „глас вапијућег у пустињи”.

О спровођењу своје идеје да обиђе француске основне и средње школе и да искуства и достигнућа из области школске хигијене пренесе у Србију, доктор Марковић пише: „У допусту г. Ректора од 3. новембра стоји да сам ја одређен од српске владе ради нарочите хигијенско-школске мисије. Међутим, ондашња српска влада „није хтела ни да чује за све те моје школске хигијене, педагогије и истинска народна просвећивања. Њени велики и „мудри” представници и заступници правили су кисело лице и слали ме од Понтија до Пилата, док су се само смиловали и дали написмено („неслужбено! ”) од своје руке да сам Србин и лекар у Београду! Господин Ректор Париске Академије разуме се да није имао срећу и част изближе познавати ондашњу нашу владу и њене високе представнике по појединим министарствима [...]. У Француској никоме не би никад ни на ум могло пасти, да једна влада и њени високи чиновници по министарствима могу имати нешто против, што ће један грађанин те земље (одакле је родом та тако „мудра влада”) отићи у неку већу земљу и походити њене школе и просветне установе. У њих би се таквом човеку изашло у сусрет свима могућим начинима, средствима и љубазношћу. А у нас, мало је фалило па да ми ни пасош не издаду!”

Доктор Марковић је био редовни члан Српског лекарског друштва од 1896. године. Године 1908. и 1909. је, заједно са др Слободаном Рибникаром, осим редовног чланства и члан заменик у Управном одбору. У оквиру Српског лекарског друштва, 1911. и 1912. године постаје редовни члан у Суду части, заједно са др Јевремом Жујовићем и др Романом Сондермајером, а 1914. године су са њим на тој функцији др Драга Љочић и др Миленко Матерни. Од 1902. па све до 1913. године у Главном санитетском савету при Министарству унутрашњих дела био је ванредни члан или члан заменик.

Активно је учествовао у раду Друштва за чување народног здравља и био један од утемељивача трезвењачког покрета у Србији и оснивача Друштва за сузбијање алкохолних пића у Београду, фонда Народног просветног дома и Књижнице.

Доктор Светозар М. Марковић је преминуо је 20.12.1916. године у Београду. Вредан је дивљења његов ентузијазам на пољу народног просвећивања и борбе за побољшање елементарних хигијенских услова у школама, уз стално указивање на пропусте надлежних органа, не критикујући само, већ нудећи врло конкретна решења по узору на земље западне Европе и Америке. Неуморно је говорио не само о здравственим, већ и о многим социјалним проблемима српског становништва, настојећи да пробуди свест људи о могућностима бољег и квалитетнијег живота. Чињеница коју описује Радоје Домановић говорећи да „код нас Срба има две врсте људи: једни који нешто хоће, и други, који неће ништа; и међу тим који неће ништа, увек има елемената који хоће да сметају онима који нешто добро желе”, односи се, нажалост, на сва времена, како она пређашња, тако и садашња. Утолико пре данас можемо да сагледамо величину и пожртвованост др Марковића, неуморног борца, лекара и народног просветитеља који је прави представник своје, изнад свега, хумане професије.

1. Према подацима сакупљеним из Државних календара Краљевине Србије за период од 1896 - 1914

2. Бројеви 121, 122, 125, 126 и 127 (од 11.7.-19.7.1903.)