Венеција у књижевности

изабрао Дејан Ајдачић

Казанова,
Пустоловине

У Венецији се за време карневала то невино задовољство дозвољава по женским манастирима. Публика игра у дворани за пријем а сестре стоје иза решеткастих ограда као гледаоци свечаности. У смирај дана забава се завршава, сви излазе а сироте заточенице су дуго после тога срећне због задовољства пруженог њиховим очима. Тај се бал имао одржати оног истог дана када је требало да вечерам са М. М. у казину у Мурану. Али то ме није спречило да одем на бал: осећао сам потребу да видим К. К.Рекао сам да је одело Пјероа оно које од свих прерушивања најбоље скрива облике и држање: оно има и ту предност што помноћу широке капе скрива косу а танка бела тканина која покрива лице спречава да се види боја очију и обрва; али да одело не би ометало маскине кретње , испод њега не сме да буде ништа, а зими и обична платнена хаљина има својих незгода. Нисам о томе водио ни мало рачуна, него сам се укрцао у гондолу и отишао у Мурано. Нисам имао огртача, а у џеповима сам имао само марамицу, новчаник и кључ од казина.

Уђем. Дворана за пријем била је пуна света, али то што се сваки пожурио да ми начини места имао сам да захвалим свом необичном оделу, јер се Пјеро у Венецији необично ретко виђа.

Казанова
Мемоари

Другог сам се дана рано маскирао, да се за времена придружим пратњи Bucentaura који је по прекрасном времену имао бити одвезен на Лидо за велику и смијешну церемонију. Сретан исход вожње зависи од храбрости поморског адмирала који главом мора јамчити да ће вријеме бити стално, јер би и најмањи дашакпротивног вјетра могао преврнути брод и потопити дужда са свом прејасном господом, с посланицима и папским нунцијем који је имао благословити лакрдијашку свадбу коју Венецијанци празновјерно поштују. Што је још горе, такав би жалостан удес насмијао читаву Европу, која би уживвала говорећи како се дужд ипак напослјетку брачно здружио са својом супругом.

Док сам откривена лица пио каву на Тргу св Марка, једна ме женска маска враголасто удари лепезом по рамену. Будући да ми је била непозната, нисам се на то боцкање обазирао, већ у миру испих каву и ставивши кринку упутих се према обали Сеполеро гдје ме је чекала гондола господина Брагадина. Код моста Paglia опазих ону маску како се пажљиво загледала у слику неког чудовишта које су приказивали за десет новчића. Приступих јој и запитах је зашто ме је ударила.

- Да вас казним што ме нисте препознали након што сте ми спасили живот.

Виљем Шекспир
Отело

ДУЖД: Храбри Отело, морамо вас одмах
Употребити против нашег општег
Душманина, Турчина.

(БРАБАНЦИЈУ)
Нисам вас видео;
Добро нам дошли, честити сињоре.
Ноћас смо били без ваше помоћи.

БРАБАНЦИО: И ја без ваше. Дужде, опростите;
Ни сенторска дужност ни вест о том
Државном послу нису ме подигле
Из постеље, нит` сам обузет општом бригом,
Јер мој лични јад је к`о помамна, бесна
Бујица што плави и гута све друге,
А остаје исти.

ДУЖД: Шта, шта се десило?

БРАБАНЦИО: Моја кћи! Ах, кћи ми!

СВИ: Умрла?

БРАБАНЦИО: За мене.
Она је заведена, украдена ми је,
Упропашћена дрогама врачара;
Јер да природа тако лудо згреши,
А није наказна, слепа, слабоумна,
Немогуће је без дејства мађије.

ДУЖД: Ма ко то био који је тим гнусним
Поступком кћер ти лишио њеног ја,
А тебе ње, ти ћеш му лично сам
По свом тумачењу прочитати горку
Реч у крвавој књизи закона,
Па ма тужен био мој рођени син.

БРАБАНЦИО: Покорно хвала вашој милости.
Тај човек је овде, то је овај Мавар
Кога је, изгледа, ваш посебни позив
Довео овамо по послу државном.

СВИ: Свима нам је жао због тога веома.

ДУЖД: (ОТЕЛУ): Шта са своје стране можеш да нам кажеш На ово?

Carlo Goldoni
Мемоари

Кад уђете према Светом Марку, с помоћу изванредног мноштва разноврсних лађа, ратних бродица, трговачких бродица, фрегата, галија, чамаца, чунака, гондола, станете на земљу на обали која се зове Piazzetta, гдје с једне стране угледате дуждеву палачу и цркву, које најављују сјај Републике, а с друге Трг св. Марка окружен портицима који су подигнути по Palladijevu и Sansovinovu нацрту.

Одете ли улицама Mercelije до моста Rialto најприје ходате по четвртастом истарском мрамору који је лагано исклесан да не буде клизав, па пођете мјестом које представља вјечит сајам и стигнете до тог моста што у једном једином луку од осамдесет стопа ширине прелази преко Великог канала, а својом висином омогућује пролаз бродовима и чамцима и кад је највиша плима. На њему су три пролаза за пјешаке и двадесет и четири дућана с оловним крововима.

Признајем да је овај први поглед био чудесан, а не знам је ли га и један путописац описао како треба. Испричавам се читатељу што сам се, ето, мало препустио наслади.

Мавро Ветрановић
Пјесанца слави царевој, стихови 306 и даље

И теби говору, која нећ војеват,
по копну и мору ако ћеш краљеват,
у слави врх блата, разблудно стојећи,
и лава крилата при себи гојећи:
баниш се и дичиш, да море краљујеш,
а с царем лисичиш, а с краљем вухујеш,
тер се хоћ товити врх блата лежећи
и с химбом ловити из крова прежећи.

Лудовик Пасквалић (Lodovico Pasquale)
Rime volgari di m. Lodovico Paschale da Catharo Dalmatino non più date in luce 1549 Venezia

Италијан наш Которанин није био никако, а није се Италијаном никада ни осећао, иако je у другом делу истог овог зборника поезије (Rime diverse) упућивао одушевљене стихове и Италији, и Венецији, и појединим истакнутим Италијанима. За Пасквалића je Италија, као и за остале хуманисте уосталом, била "чувена земља" (famiosa terra), која сe прославила и ратницима и великанима духа, али je за себе знао да je странац у односу на њу, и када сe одлучио да јој први пут крене у походе "из далеког краја" не би ли и својим очима видео оно о чему je "већ читао у старим списима", молио je да га гостољубиво прими. Венецију je узносио као "славни", "блажени", "свети и божански град", "који својом славом засењује сваки други" (alma Cittа beata, Cittа sacra et divina, ch'ogni Cittа con la tua gloria, adombri), као земљу правде и као "нову светлост" одакле сe и "наше доба, које je дуго било сурово и дивље, запалило новом чашћу и изнова прихватило лепе обичаје и начин живота који je свет имао када je ту Сатурн боравио".

из Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, 1990.

Јохан Волфганг Гете
Путовање по Италији

Јутрос сам био на великој миси, која се држи у Цркви свете Ђустине, и којој сваке године на овај дан, поводом неке старе победе над Турцима, мора присуствовати и дужд. Кад крај малог трга пристану позлаћене барке које довозе дужда и један део племства, док се необично обучени бродари муче са црвено обојеним веслима, а на обали стоје, тискају се, таласају и чекају свештеници и братства са запаљеним свећама, пободеним на мотке и у преносне сребрне чираке, и кад се онда из барки пребаце на копно мостови застрвени ћилимима, па се по плочнику зашарене најпре дуге љубичасте хаљине ''савија'', а затим дуге црвене које припадају сенаторима, и кад се најзад стари дужд, украшен златном фригијском капом, у врло дугачком златном талару и са огртачем од хермелина, искрца из барке, док му три слуге прихватају скуте, а све то на једном малом тргу пред порталом цркве, испред чијих врата су ставили турске заставе, онда човек наједном поверује да види какву стару извезену таписерију, али веома добро нацртану и обојену. Ја, бегунац са севера, много сам уживао у тој церемонији. Код нас, где се све свечаности обављају у кратким капутима, и где се највећа која се може замислити прославља са пушком на рамену, тако нешто не би било на свом месту. Али ови скути који се вуку по земљи и ове мирне прославе сасвим спадају овамо.

Дужд је човек лепог стаса и складно грађен, човек који је без сумње болестан, али који се само с обзиром на своје достојанство још држи усправно под својом тешком одећом. Иначе изгледа као деда целог тог поколења, и врло је мио и љубазан; хаљине му добро пристају, ћелепуш под капом не вређа, јер, сасвим танан и провидан, почива на најбељој, најчистијој коси на свету.

Са њим је било око педесет племића, у дугим тамноцрвеним одећама са скутовима, већином лепи људи, ни један једини изобличена стаса, а неколицина су били високи, крупних главакојима су лепо пристајале власуље са плавим увојцима; истурена лица, са меким и белим мишићима, али не изгледају сунђераста ни гадна, већ пре мудра, без знакова напора, мирна, сигурна у себе, показујући лак живот и увек са изразом извесне веселости.

Путовање по Италији

Јохан Волфганг Гете
Путовање по Италији

За вечерас сам наручио чувено певање лађара, који певају Таса и Ариоста на своје сопствене мелодије. То се заиста мора наручити, јер је неуобичајено и пре се може рећи да спада у упола ишчезла старинска предања. По месечини сам ушао у једну гондолу, а један певач је био напред, други позади; почели су своју песму, наизменично певајући стих по стих. Мелодија, коју познајемо захваљујући Русоу, представља средину између корала и речитатива, и увек задржава исти ход, не водећи рачуна о такту; модулација је такође једнака, само што према садржини стиха, помоћу неке врсте декламације, мењају како тон тако и ритам; а што се тиче духа и живота песме, они се могу схватити из овог што следи.

Путовање по Италији

Јохан Волфганг Гете
Путовање по Италији

Кад сам се по јаком сунцу возио кроз лагуне и посматрао гондолијере у шареним оделима како се на ивицама гондола лако љуљају и како веслају, оцртавајући се у плавоме ваздуху над светлозеленом површином – ја сам гледао најбољу, најсвежију слику венецијанске школе. Сунчев сјај је блештаво истицао појединачне боје, а осенчени делови су били толико светли дас у, у релативном смислу, могли и сами да послуже као светлосне плохе. Исто то је важило за одблеске зелене морске воде. Све је било насликано светлим по светлом, тако да су запењени таласи и муњевито светлуцање по њима били неопходни да би се ставила тачкица на јоту. Тицијан и Паоло су имали ту јасноћу у највишем степену, а ако се она у неком њиховом делу не може наћи, онда је слика слабија или је пребојена.

Куполе и сводови на Марковој цркви, заједно са бочним површинама: све је богато сликама, све је у шареним фигурама на златној подлози, све у мозаику; неке су веома добре, неке осредње, већ према томе какви су били мајстори који су радили нацрт за овај или онај део.

Путовање по Италији

Хенри Џејмс
Аспернови рукописи

[У роману америчког писца, јунак је истраживач песништва Џефри Асперна који у потрази за рукописима долази у Венецију и покушава да се приближи неповерљивој старици у коју је некада песник био заљубљен]

Увече сам ретко остајао код куће, јер када сам покушавао да се упослим у своме стану светлост лампе је привлачила ројеве инсеката, а било је сувише топло да би се прозори држали затворени. Тако сам проводио позне часове било на води (месечина је чувена у Венецији), или на величанственом тргу који служи као пространо двориште испред необичне старе Базилике цветога Марка. Седео сам испред кафане Флориан и јео сладолед, слушао музику, разговарао са познаницима; путник ће се сетити како се огромна гомила столова и малих столица пружа као неки брежуљак у глатко језеро Piazze. Цело ово место у летње вечери, под звездама, и са свим својим светиљкама, свим гласовима и лаким корацима по мермеру (једини звуци под аркадама које окружавају трг), изгледа као неки салон на отвореном простору, посвећен освежавајућим пићима и још једном већем уживању – уживању у изванредним утисцима стеченим у току дана. Када нисам више волео да задржим утиске за себе, увек је ту био по неки залутали туриста, растерећен свога Baedekera, да човек о томе поразговара са њим, или неки одомаћени сликар који би уживао у поновном доласку фодишњег доба јарких боја. Чаробна црква, са својим ниским куполама и рељефно истакнутим украсима, са загонетком својих мозаика и скулптура, изгледала је као неко привиђење у благој тами, а поветарац с мора ћарлијао је између двоструких стубова Piazzette, испод сводова неких врата која више нису била чувана, тако блахо као да се тамо лелујала нека раскошна завеса. Имао сам обичај да понекад у таквим тренуцима размишљам о госпођицама Бордеро и о томе како је грехота што седе засужњене у својим одајама, које су у Венецији у јулу, и поред оног венецијанског пространства, ипак загушљиве.

Народна песма
Женидба Максима Црнојевића

Из мора се задраво извезоше
А под Млетке града ударише,
Те Млетачко поље притискоше.
На граду се отвори капија
А навали и мушко и женско,
Но да срету у пољу сватове,
Да учине сеир од сватова,
И да виде, јел` истина тако,
Да познају зета дуждевога,
Јел` истина, како људи кажу,
Да м` љепоте у далеко нема,
У сватове ни пак у Латине.
Ласно зета познавати бјеше
По његову перју и челенци,
По његову стасу и образу.
Кад виђеше, да ј` истина тако,
Допадоше два дуждева сина,
Те сретоше мила зета свога,
Грле зета и отуд и отуд,
Па га воде на танке чардаке,
А на конак свате растурише
По тројицу и по четворицу,
Како ће им бити понајбоље.

Женидба Максима Црнојевића
У: Вук Стефановић Караџић (Српске народне пјесме, II, бр. 89)

Петар Петровић Његош
Горски вијенац

Бјеше, брате, доста лијепијех,
а грднијех десет пута више;
од бруке се гледат не могаху.
Богатијех бјеше поголемо;
од богатства бјеху полуђели,
ђетињаху исто као бебе.
Сви нуглови пунани празновах;
мучаху се, да им очи прсну,
да одеру кору леба суха.
Гледао сам по два међу собом
ђе упрте какву женетину
тјелесине мртве и лијене
(потегла бих по стотину оках!)
па је носе проз градске улице
усред подне тамо и овамо.
Не боје се чести и поштењу,
тек да стеку да се ками ране.

Милош Црњански
ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ

Насмешио се последњи пут.
У прозору се сјаше као запети лук,
као Месец у води, млад и жут,
Риалто.

Мирисаше болан своје беле руже
и гледаше како галебови круже,
тужни и бели, ко мисли на Ловћен,
и смрт.

Док ноћ пљушташе, читаше Омира,
црн и тежак, ко Ахилов,
што само крај мора нађе мира,
гроб.

Богови, на плећима са облацима тамним,
болови и мора са валима помамним,
пређоше по његовом бледом лицу без трага.

Али, кад читаше о Бризеји, што се буди,
и отвара очи, пуне таме, у зори,
бол неизмеран паде му на груди.

Јер свему на свету беше утехе.
Свим мислима, за све јунаке, и грехе.
Али држећи главу рукама обема,
сузно, умирући, помисли, болно,
да за очи невесте утехе нема.

Тада заплака у води и звоно
Светог Марка.

Лазе Костића
Santa Maria della Salute

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блажено теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречасне скуте,
Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит` лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску лепоту
у пеп`о спалит` срце и луб;
тонут` о броду, трунут` у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат` у те,
Santa Maria della Salute?

Лазе Костића
Максим Црнојевић

“МАКСИМ ЦРНОЈЕВИЋ
ТРАГЕДИЈА У ПЕТ ЧИНОВА”

ДРУГА ПОЈАВА

Маркова пијаца у Млецима. Шатор војводе Ђуре Кујунџића. Више Црногораца. Једни у маскама, други с голим ликом. Међу гололичнима и ЂУРА КУЈУНЏИЋ, за столом, са једном ЦРВЕНОМ МАСКОМ домунђавајући се; у куту од шатора, наслоњен на један стубац, РАДОЈЕ. Девојке точе вино. Једна ЦРНА МАСКА.

МАСКЕ
(Певају.)

Кад се дану више неће
да нам свету буде вођ,
онда дане маску меће,
дивну маску, црну ноћ;
испод ње се на свет смије
очицама звезданим,
ту се љуби, ту се пије,
ту се игра, ту се вије,
ту се бдије међу сним.
Ни ми друго не можемо
нег' што ради дан и ноћ,
кад се сити проведемо,
маску дајте у помоћ.
Наша влада, наш је ред,
личина је читав свет!

Додија ли земљи прлој
облагати листом брег,
по летини, по умрлој
белу меће маску снег;
па кад њено вене цвеће,
кад се воде заледе,
онда текем вино тече,
цветајуће месојеђе
дивотама салете.
Не можемо и ми ино,
сад се откриј, сад се криј-
разом точи, образино,
разом точи, разум пиј!
Наша влада, наш је ред,
личина је читав свет!

(Куцају се.)

КУЈУНЏИЋ
Личина је читав свет? Тако је! Али ми, иако смо личине, нећемо више личити одавде! Је л' вам слично, јунаци?

Лорд Бајрон
Чајлд Харолд

У поеми о путовањима Чајлда Харолда, четврто певање је посвећено Италији, италијанској и латинској старини и књижевности. На самом почетку овог певања, у првих двадесетак строфа, Бајрон слика Венецију, варирајући у књижевности већ постојеће представе о старини, моћи, позивајући се на претходнике који су о овом граду писали, али и приказујући Венецију у паду, без музике, удовица Јадрана, покорена, пуста и без сјаја (3, 11-13, 15, 17).

1
У Венецији, на “Мосту Уздаха”,
Стајо сам; дворац с једне, а тамнице
Са друге стране: Из валовља плаха
Дижђу се ко од врачарске палице!
Тисућљетне нада мном маглице
Крилима круже; мрућ се смије слава
На древност, кад се земље подложнице
Гледале на ступ крилатога Лава,
Гдје трон од сто шкоља сјај Венец`ји дава.

15
Кипови – стакло скрхано – ред њених
Дуждева дуги, који у прах паде;
Ал` двор гдје били, крила развијених,
О сјају власти шта зборит имаде;
Сломљено жезло, мач што рђат стаде
- Предаше странцу. Двор што празан зије,
Улице пусте, страна ношња знаде
Сјетит је ток је зароби, што крије
Маглом туге лијепо зиђе Венеције.

18
Од младости је љубљах – она ми је
Ко зачарани град у срцу била,
Што се из мора на ступовима вије,
Радости земља, гдје богатства сила;
Умјетност у ме Шекспира улила,
Те Отвеј, Редклиф, Шилер утискали
Њен лик у мене, постала ми мила
И пала, можда милија док жали,
Него кад јој хвала, сјај и чудо сјали.

19
Оживјет прошлост могу – садашњости
Још доста има за мисли и зјене,
– За размишљање кажњено, предости,
И више нег` се надах срело мене
И најсретније уткала си трене
У ткиво мога бића, неке своје,
Венецијо дивна! – тобом обојене:
Не може Вријеме осјећаје моје
Замрачит, нит` могу на Муци да здвоје.

Childe Harold / Lord Byron; с енглеског превео Danko Angjelinović

Рајнер Марија Рилке
Позна јесен у Венецији

Град сада више ко мамац не плови
ловећи дане што из мора роне.
Стакласта здања кртије сад звоне
о поглед твој. И лето главу пови

у баштама, ко хрпа марионета
уморних, пребијених и без моћи.
Ал’ с дна, из шумских прадревних скелета
израста воља: ко да ће преко ноћи

адмирал будном арсеналу дати
наредбу да удвостручи број
галија сутра крене, ширећ свој

смоласти мирис, да се флота сјати
и нагло надме једра истодобно
заставе дижућ блиставо и кобно.

Симо Матавуљ
Пошљедњи витезови (4)

Матавуљ представља Илију Булина, солдата, лажца како прича о свом раскошном животу у Млецима и својој жени која је Најљепша, најбогатија удовица у Млецима, море! Контеша Вивалди...

- Бјеше контеша, али дјевојка као вила, од осамнаест година. Еле, она се заљуби у мене по чувењу, - та новине не престајаху говорити о мени, - а таке удаваче траже људе на гласу. Ја сам се као мало устезао, знајући да се тијем начином женско јаче намами, пак је испросим и послије двије недјеље вјенчамо се.

Имали смо десет мраморнијех дворова. У једном смо ручавали, у другом вечеравали, у трећем дочекивали пријатеље и проводили игре, у четвртом ноћивали, у петом... али ви то не можете разумјети.

Ернест Хемингвеј [Ernest Hemingway]
Преко реке и у шуму

[Пуковник у годинама враћа се у Венецију и заљубљује у девојку Андријану која му узвраћа љубав]

Они уђоше у гондолу и тада, као и увек настаде она чаролија кад се лаки труп гондоле зањише под вашим притиском, потом балансирање у мрачној усамљености, и онда опет балансирање кад гондолијер почне да весла, нагнувши гондолу на једну страну да би је боље имао под руком.

''Сад ево'', рече девојка ''ми смо у нашој кући и ја те волим. Молим те, пољуби ме и унеси у то сву своју љубав.''

Пуковник је привину к себи; она забаци главу и он је љубљаше све док од љубљења не остаде ништа друго сем очајања.

[..] Гондолом ''Deset centesimi'', пуковник се повезе преко канала, плати уобичајену цену прљавом новчаницом и стајаше у гомили оних који су осуђени да рано устају.

Погледа натраг на Griti и спази прозоре своје собе, још отворене. Од кише није било ни изгледа ни опасности, само је дувао онај исти оштар ветар, хладан ветар који долази с планина. Сви у гондоли изгледали су смрзнути и пуковник је мислио: волео бих да могу свима овде да поделим ове мантиле који штите од ветра. Бог и сваки официр који их је икад носио знају да они пропуштају кишу. Ко ли је само направио паре с њима?

Један ''бербери'' не пропушта воду. Али сам уверен да неки препредени забушант има сад свог човека у Гротону, или можда у Кантерберију, где се скупљају велики војни лиферанти, јер наши мантили пропуштају воду. И шта кажеш ако неко од мојих колега официра дели с њим фифти-фифти? Волео бих да знам ко су били Бени Мајерси сувоземне војске. Сигурно је био само један. Сигурно их је било врло много. Ти мора да се ниси још сасвим разбудио, кад говориш такве ствари. Али од ветра заиста штите. Кишни мантили, мислим. Кишни мантили, звекане мој.

Роберт Гирарди
Вапорето 13

У роману Роберта Гирардија Вапорето 13 [Robert Girardi: Vaporetto 13, 1997] Џек, млади стручњак бежи од старог живота у Венецију. У његовом доживљају света развија се тензија између прошлости, садашњости и будућности, а та осећања се појачавају на Празник смрти, када се јунаку враћају духови прошлих времена. Он у граду на каналима са гондолама, прекрасним трговима упознаје једне јесење ноћи Катарину. Егзотична, меланхолична и сексуално привлачна жена га осваја. Њихова веза се развија, преко познатих му граница, а потом се гаси. Он одлази са новим схватањем друге културе и самога себе, границе љубави и живота.

We were gliding through the water gate of a ruined palazzo. The first floor stood entirely flooded under a foot or two of water. A series of wooden planks resting on cinder blocks led through the gloom to a flight of slime-covered steps. The heavy air held the thick smell of old bones and mold.
"I'm sorry," I said, rubbing my face, "how long was I asleep?"
"Not long, just a few minutes," Caterina said. "Perhaps you were tired."
The gondolier steered the glossy barque to a makeshift mooring, and Caterina rose quickly and sprang up onto the wooden planks, and I saw that she was barefoot again.
"You must be careful along here," she said. "It is not deep, the water, but you would ruin your nice shoes." She reached down and took my hand and led me along the planks. When I looked back over my shoulder, the gondolier was gone.

Петар Милошевић
Вебсајт стори

“Хајде да се сликамо”, рекла је Алина, вадећи из торбе фотоапарат. Наместила је аутора да буде феш, иза леђа с катедралом, затим му се завукла под пазухо у загрљај, и, на енглеском језику, замолила Јапанку да их слика.

Тако је Алина, каже госпођа Алина, кренула радосно у Венецију, куда ју је звао, с мистичним осмејком у углу усана, аутор на излет. Надала се нечем лепом, изненађењу припремљеном за њу специјално – љубавном поклону. Та већ тако давно, можда три године, нису били у воденом граду, а пре тога су долазили често, па макар за викенд. Алинина вера да постоје чуда, букнула је у њој сада као вулкан, спреман да избије. Била је срећна.

Није ни слутила да је аутору потребна (само) као асистент. Да је води у Венецију искључиво зато да би му помогла доказати да нема чудеса. Да у Венецији трг светога Марка постоји тек један. Упркос стрелама из разних праваца кроз лавиринт града што лете у правцу Сан Марка.

Вођени циљевима међу којима су зјапили читави светови, пише госпођа Алина, Алина и аутор, ипак држећи једно другог за руку, укрцали су се у вапорето и ушли у град, кривудајући Великим каналом. Пред очима им се развијао призор који стеже срце, када се после кратког увода путник нађе, одједаред, у средини, где слику која ствара илузију вековне непроменљивости, доживљава као оргазам окончан грцањем, или барем као успомену на оргазам окончан грцањем.

Бришући слане капљице са лица, Алина је кроз призму суза суморно гледала у чудесан град, аутор је пак буљио у њу и у њен свилени венецијански шал који су били купили, онако ради шале, када су први пут били у Млецима.

Еторе Мазина
Гвожђе и мед

[Роман о љубави сељака према отменој Венецијанки у време куге]

Зараза ме још не беше потпуно учинила слабим, или сам можда црпео снагу из свог беса. Знао сам да нећу успети да умакнем мртвоношама ако ме опхрва малаксалост; схватао сам да је у граду у коме свако зазире од свога суседа немогуће наћи уточиште где би се могло умрети на миру, далеко од паклених лазарета. Требало је бежати из Венеције, одмах. Оденух се, узех сав новац, ставих нешто хране у једну бисагу и изађох у ноћ која је већ ишчезавала.

Нисам знао где да се денем, али у тами једног канала назрех десетак усидрених барки, а на дну једне од њих лежало је дуго весло. Попех се, одреших уже којим беше везана за неки стуб, ставих весло на ослонац и почех веслати. Сваки пут када је весло понирало у воду, пропратио бих замах клетвом госпе која се у мени преобразила у изопачено створење, окрутно попут дивље мачке и преварно као снег што прекрива пукотину.

Нисам се трудио да изаберем одређени правац: било је важно отићи далеко, стићи до обале и залеђа. А онда, уколико ми буде преостало снаге, ићи ка северозападу, ка мојим брдима где ми се чинило да ће смрт бити мање болна.

Веслао сам дуго. Беше се разданило, али се на лагуну спустила густа магла. Ударао сам ивице зграда и пристаништа, назирао лукове мостова, док је до мене све чешће допирао пригушени звук ударања веслом и покоји повик упозорења невидљивих веслача.

Јуриј Андрухович
Перверзија

Роман украјинског писца о приповеда о љубави Аде Цитроне и украјинског песника Перфецког у време скупа “Посткарневалска бесмисленост света: Шта је на хоризонту” на крају кога јунак мистериозно нестаје.

[из интервјуа са Јуријем Андруховичем]

... провести непуна двадесет четири сата у Венецији, бити заљубљен, при томе фатално заљубљен, бити свестан неминовног раскида у финалу, бити свестан како мало времена имамо, схватити сву пролазност и коначност, а такође привременост - немалу улогу одиграли су ту разноразни наговештаји смртоносне болести (што се касније није обистинило, али ме је онда добрано потресло). Дакле, то је био невероватно снажан осећај да ми је овде и сада даровано ужасно много - али, већ за који трен, све ће бити једном заувек одузето. За три дана, кад сам се вратио из Италије у Немачку, помислио сам да ће ова моја Венеција постати некад мој роман. Био сам сигуран да ће то бити роман [...] А после, током још три године, скупљао сам и присвајао још нешто за тај венецијански роман, јер прочитане књиге, прегледани филмови, изложбе, научене напамет мапе, речју, читава ова култура, њени знаци и сведочанства такође су постајали подстицаји. Осетио сам одједном своју припадност - назовимо то тако - Контексту или, користећи категорије приучених мистика, Нечему Већем од нас. Касније сам запазио да ме понеки мотиви романа дозивају на овај или онај начин, подсећају на себе неким реалним догађајима, које бих и данас волео да прећутим. Чак и Стах Перфецки слао је неке поздраве “са оног света”, независно од моје воље - био је, изгледа, спреман да се сваког момента материјализује.

Јуриј Андрухович
Перверзија

Канова Казанова и Сан Козма Сан Феличе ла Фениче Карпачо катеначо Негропонте Поцето Поцолонго и Фалијер Венијер Кастелфранко Бергамаско Скарпањино Гирландајо Маламоко и мантекато и стакато Перголези Пелегрини Порденоне и Понтормо Виварини и Вивалди Барбариго Брандолин мандолина пелегрин и Манолесо и Манин и Марангон; па рижото де пеочи Сернађото и Пердучи; а такође: Санта Марија деи Мираколи Санта Марија дела Пијета Санта Марија дела Салуте Санта Марија деи Кармини Санта Марија дел Ђиљо и Санта Марија Глориоза деи Фрари Санта Марија Цобениго и Санта Марија Формоза Санта Марија Асунта и Санта Марија е Донато и Санта Марија Матер Домини; па Мадалена и Мадонета те Малапага те Малипијеро и Кале Аква Минерале и Сансовино и санто Вино и Санта Грапа и Санти Тортелини и Санта Паста и Пјаца ди Санта Пица и баста!

Габриеле Д’Анунцио
Ватра

Габриеле Д’Анунцио је 1900. године написао “венецијански” роман Il fuoco [Ватра], који је осмишљен као први део трилогије I romanzi del Melograno [Романи нара]. Роман Il fuoco (тако назван јер симболизује креативност ствараоца) говори о љубави између Стелиа Ефрене и Фоскарине, а место радње је Венеција. Излазак из штампе овог, у суштини аутобиографског романа, изазвао је скандал: однос између главних јунака, Стелиа и Фоскарине, јесте у ствари опис немилосрдне љубавне приче кроз коју се обелодањује однос између Д’Анунциа и Елеоноре Дузе и Ђулијете Гардињони.

Роман се отвара приказом двоје јунака у гондоли који присуствују заласку сунца. Те вечери Стелио треба да одржи говор у Дуждевој палати – успех је заносан, јер Стелио, скоро у делиријуму, успева да освоји масу. На крају вечери Стелио и Фоскарина одлазе у кућу глумице Донателе Арвале која је припремила вечеру за госте. Води се разговор о Вагнеру и о његовој концепцији позоришта и мелодраме, и Стелио говори о будућем италијанском позоришту које ће изнићи из његовог дела. Стелио је песник који сања један нови облик драмске уметности, са спојем речи, боје, звука и радње. Фоскарина је замишљена као тумач, глумица те нове драме, али се Стелио заљубљује у младу Донателу Арвале. Фоскарина то примећује, љубоморна је, али резигнирано препушта место супарници и опрашта се од Стелиа. Он размишља о једном великом уметничком делу, споју поезије, музике, игре у једном новом позоришту, које ће исковати национални дух латинске расе, као што је већ то био учиниио Вагнер за германски род.

После растанка са љубавницом, Стелио у гондоли одлази до куће у којој борави Вагнер и баца цвеће на праг, као анонимни омаж генију немачког музичара. Стелио замишља једно грандиозно позоришно дело о Човеку коме се супротстављају тамне силе, и то у облику жене, тј. Фоскарине Пердите, чије име такође алудира, на таму (fosca=тамна) и на губитак (perdita; perdizione=пропаст, проклетство). Та жена која полако пропада и иде ка зрелости, односно старости, отеловљује привлачност коју осећа Д’Анунцио према распадању и смрти, и својом неуротичном и опсесивном љубављу спречава јунака у свом делу. На распадање и на смрт алудира и место радње, тј. Венеција, профињена и оронула.

Д’Анунцио је више пута посетио Венецију, и те посете су га упутиле на његова позоришна дела. У Il fuoco Венеција је представљена на индиректан али не дефинитиван начин. Д’Анунцио је написао још једно дело инспирисано Венецијом – La nave.

Gabriele d’Anunzio: Il fuoco / Gabriele d’Anunzio.

Марсел Пруст
У трагању за ишчезлим временом

Мати ме је била повела са собом да тамо проведемо неколико недеља, и – пошто лепоте може бити, каогод и у најскромнијим стварима, и најскупоценијим – ја сам тамо уживао у утисцима сличним онима које сам тако често осећао некада у Комбреу, али транспонованим сасвим друкчије и богатије. Кад би у десет сати ујутро собар дошао да отвори капке на мојим прозорима, угледао бих како пламти, уместо црног мрамора у који се претварао блистави шкриљац на Светом Хилариону, златни анђео на звонику Светог Марка. Блештав од сунца због којег га је било готово немогуће гледати, он ми је широм раширеним рукама слао обећање поузданије радости, кад пола сата касније изађем на Пјацету, него што је била она коју је некада имао да објави људима добре воље. Могао сам да видим само њега, још лежећи, али како је свет само огроман бројчаник сунчаног сата, на коме и један једини сунцем обасјан одсечак омогућава да се види које је доба дана, већ првог дана помислио сам на дућане у Комбреу, на црквеном тргу, који су се недељом затварали кад сам стизао на мису, док је слама на пијаци јако мирисала на већ топлом сунцу.

Марсел Пруст: У трагању за ишчезлим временом, књ.11
Нестала Албертина

Марсел Пруст
У трагању за ишчезлим временом

И док сам се пењао по маму, која се овукла с прозора, имао сам сасвим, ушавши с оне врућине напољу, онај осећај свежине какав сам имао некада у Комбреу пењући се у своју собу; али у Венецији је тај осећај свежине одржавало струјање морског ваздуха, не више на дрвеном степеништу са стрмим басамцима, него по племенитим површинама мраморних степеника по којима су сваки час прскали сињи одблесци сунца, који су моме некадашњем доживљају Шардена додавали доживљај Веронеза. А пошто у Венецији уметничким делима, велелепним стварима пада у део да нам пруже присне утиске живота, онда значи изневерити карактер тога града ако, под изговором да је Венеција извесних сликара хладно естетска у својим најславнијим деловима (изузмимо прекрасне студије Максима Детома), приказујемо само оне њене бедне стране, где се губи оно што чини њен сјај, и ако Венецију, зато да бисмо је учинили приснијом и истинитијом, приказујемо сличном Обервилјеу. Била је грешка и врло великих сликара, по сасвим природној реакцији на ону извештачену Венецију лоших сликара, што су се везивали искључиво за ону Венецију коју су сматрали реалистичнијом, ону Венецију сиротињских тргова, малих пустих кејова.

Ту сам Венецију често истраживао поподне, ако нисам изишао са мајком. Тамо сам наиме лакше налазио оне жене из народа, раднице из творнице шибица, из радионица огрлица, стакла или чипака, мале раднице с великим црним шаловима с ресама, које ме ништа није спречавало да волим, јер сам великим делом већ био заборавио Албертину, а које су ми се чиниле привлачније од других зато што сам је се још по мало сећао. Ко би уосталом могао тачно рећи колико је у тој мојој страсној жудњи за Венецијанкама било њих самих, колико Албертине, колико оне моје давнашње жеље да путујем у Венецију? И у најмањој нашој жељи, премда јединственој као какав акорд, могу бити они основни тонови на којимаје саздан сав наш живот. И кад бисмо некад изоставили један од њих, који међутим и не чујемо, којег нисмо ни свесни, који ни по чему није у вези с предметом коме тежимо, ипак бисмо видели како сва наша жеља за тим предметом ишчезава. Било је много тога што нисам настојао да разлучим у узбуђењу с којим сам трчао за младим Венецијанкама.

Марсел Пруст: У трагању за ишчезлим временом, књ.11
Нестала Албертина

Александар Гаталица
Мимикрије

У првом тренутку могао је готово да их додирне, толико су му близу били, али онда су се они отиснули средином канала, а он је кренуо да их прати као уљез који се судара с туристима и продавцима уличних пецива. Приметио их је код палате Кверини, а онда их уходио промичући крај дуждевских грађевина Контарини, Лоредан, Резонико, Пизани – Морета. Њихов веслач возио их је лица безизразног. На махове се поздрављаше и довикиваше са осталим чамџијама, а за то време њих двоје су разговарали као отац и ћерка. Нечему су се смејали заједно, договарали, маитре Стравински је руком показивао на супротну обалу, негде према терасама боје рђе и мутном небу што их наткриљује, и ни он ни она нису знали да су посматрани. Онај што је крадом погледавао, сада је безглаво пролазио поред палате Ђустинијан и тек на тренутак застао. Негде изнутра, из мрака, иза преломљених лукова и сводова, њему се, начас уосталом, учинило да чује звуке Вагнерове музике. Да ли је то био Риенци, или можда баш Тристан и Изолда, то није могао знати, али је био сигуран да херувимски гудачи однекуд плету мелодију која до њега стиже расејана у многе одјеке. Зауставио је корак, пренеражен, као човек који осећаше физички бол затегнутог мишића, и то је било довољно да своју Хану Зилберштајн поново изгуби. Њен чун је већ замицао иза породичне куће Мокениђових и палате Контарини, и Абендрот, наново грубо враћен у реалност, појури, већ окупан лепљивим знојем непријатног мириса.

На риви Феро видео их је како излазе. Најпре је ступио професор, а затим пружио руку својој даровитој ученици. Маестро је потом направио израз лица као да ће он да плати. На другој страни, код палате Диећи Сави, стајао је он. ''Das obszöne Symbol'', казао би онај други, онај стари Абендрот, са карактристичном јеткошћу. А овај је узалудно звао слободне гондолијере, јер њега нико није желео у свом бродићу онако унезверена погледа, изгужваног и раздрљеног. Остао је на супротној страни и док се клатио као господин који је већ рано ујутру попио неку чашицу превише, откривен и тако жалосно осрамоћен, он је, замућена вида, једва хватајући ваздух старачким плућима, гледао Хану Зилберштајн како се удаљује. Суве усне проговориле су му, чујно само за њега, ''ја вас волим''.

Александар Гаталица
Венецијанско огледало

[Прича Венецијанско огледало из збирке Мимикрије упућује својим поднасловом У маниру Томаса Мана на интертекстуалне везе са делом немачког класика. У причи, етнолог и нациналсоцијалиста др Конрад Лудвиг Абендрот путује возом у Италију и купеу се упознаје са младом јеврејкињом, музичарком Ханом Зилберштајн. У причи се провлаче фрагменти Вагнерове опере о кобној љубави Тристана и Изолде. Нациста се заљуби и покушава да у Венецији пронађе Хану]

Мимикрије / Алексанар Гаталица

Александар Гаталица
Еурипидова смрт

У Венецију сам стигао бродом. Била је 1911. година. Лађа је имала велики точак и парну машину која је бректала. На палуби је било мноштво света а међу њима и један углађени бонвиван што несмотрено одмераваше придошлице. Тај путник на многим железничким линијама и бродским маршрутама беше особа у поодмаклој фази какве болести: душевно уништен, телесно сасвим видно начет. Шминкао се – јесте, скривао је боре, бојио залиске и бркове – не би ли сакрио неприродно бледило танке коже под очима и самртне флеке на образима и око уста. Стигао сам у Венецију заједно с једним морибундом који је смрт носио у унутрашњем џепу сакоа, са умирућим што је напустио санаторијум окружен палмама и уређеним болничким вртом. Побегао је, видело се то, из павиљона за смртно болесне, оданде са севера, где није желео да умире полако, окружен професионалним оптимизмом лекара и варљивим кривуљама температуре. Упловио сам к Млецима са непознатим морибундом који ме је гутао погледом као да жели – тако јадно нашминкан – да ме поведе са собом. Неко је на броду 1911. умирао, а свуд око нас било је море, и mari di un mare. Вода је у заливу била венецијански зелена: плитка, топла, мочварна, једва намрешкана, са белом пеном на врховима таласића налик бледим подочњацима на лицу оног нестајућег, тог насмејаног болесника што у смрти гледа ништавило, пуко црно; један крај без преображења; senza trasfigurazione; without transfiguration; ohne Verklärung; тог што је већ ступио у чун мртвих, те живот посматра као накарадни бог који се не држи етике, нити разликује добро од лошег, јер све му је дозвољено, јер иза (ако то уопште за њега постоји као мисао) нема суда, никакве правде, нити рачуна или збрајања; ни једног питања – само ништа, те он овде на броду може те 1911. тако дрско да ме посматра, не бојећи се ничег на небу и земљи – толико одвратан изнутра, тако блед и тужне коже споља, а заправо моћан. Еурипиде, морал постоји само уколико се верује и без вере – ма које, ма какве – не може се заснивати. Шта би се догодило када би сви људи, попут овог елегантног развратника што умире под сламнатим шеширом широког обода, мислили како иза живота нема ничег? Живот би био магновење, махнитање, пуста сања. "¿Qué es la vida? Un frenesí. ¿Qué es la vida? Una ilusión, una sombra, una ficción, y el mayor bien es pequeño; que toda la vida es sueño, y los sueños, sueños son." Да, живот би био хедонија и хир, празна сена што нас ови, када у тренутку чудесног боравка свако нештедимице граби за себе што више уживања. Убијам, отимам, једем, присвајам, пада ноћ и видим само црно (спавам, не сањам); сутрадан исто, али онда, одједном, црно, вечно црно – јер неко ме је убио сам зато што је и сâм грабио варљиву срећу а ја сам му стајао на путу. Потом тај други – mio assasino – иде даље, Саламињанине, на моју смрт не осврћући се; и ступа, гута халапљиво, насрће пожудно и присваја мека тела отимајући их из млаког мрака, опија се пијући чаше вина наискап на теревенкама, после којих се ујутро виде многа плутајућа тела у плићаку последње гозбе. Али тај мој, тај убица, не осврће се, већ одлази даље. Још једном помор и хедонија, Танатос и Ерос на сваком кораку; ту до следеће пустоловине, но онда, изненада одиста, баш као да и за њега ничег нема – црно, eternale black: крај и за њега.

Едгар Алан По
Уговорени састанак

Била је ноћ необичне тмине. Велики сат на Пијаци био је огласио пети час италијанске вечери. Трг Кампаниле простирао се нем и пуст, а светлости у Дуждевом двору умирале су брзо. Враћао сам се кући са Пијаћете, Великим Каналом. Али кад је моја гондола допловила према ушћу канала Сан – Марко, неки женски глас проломио се одједном у ноћи из његових залаза, у помамном, хистеричном и дугом вриску. Тргнувши се на тај крик, скочио сам на ноге: док је мој гондолијер, испустивши једино весло, изгубио га неповратно у као катран црној тмуши и били смо остављени ношењу матице која овде прелази из великог у мањи канал. Као неки огроман кондор враних пера полако смо клизили надоле ка Мосту Уздисаја, кад тисућу буктиња, блеснувши са прозора и низа степеница Дуждевог двора, претвори одједном ту дубоку тмину у модрикаст и натприродан дан.

Једно дете, склизнувши из наручја своје мајке, било је пало са једног од горњих прозора високог здања у дубоки и мрачни канал. Тихе воде беху се мирно склопиле над својом жртвом; и, премда је моја гондола била једина на видику, многи одважни пливач, већ у води, узалуд је тражио по површини благо које се већ налазило, авај! у понору. На широким црним мермерним плочама код улаза у двор, неколико степеника над водом, стајала је једна прилика коју нико ко је тада видео не може никад заборавити. То је била маркиза Афродита – предмет обожавања целе Венеције – најрадоснија међ радосним – најљупкија онде где су све дивне – но још увек млада супруга старог и сплеткарског Ментонија, и мајка оног убавог чеда, њеног првенца и јединца, које је сад дубоко испод тамних вода мислило у ојађености срца на њена нежна миловања, и исцрпљивало свој мали живот мучећи се да дозове њено име.

Стајала је сама. Њена мала, боса, и сребрнаста стопала блештала су на црном огледалу мермера под њом. Њена коса, сад још упола расплетена за ноћни починак после гиздања за плесну дворану, падала је, усред обиља дијаманата, око њене класичне главе, у увојцима као што су цветови младог зумбула. Нека снежно – бела као измаглица свилена тканина била је канда безмало једина одећа која је покривала њено нежно тело; али летњи поноћни ваздух био је врео, тморан, и тих, и на кипу подобном обличју није се мицао ни један набор тог хаљетка од саме измаглице који је падао око њега као што тешки мермер пада око Ниобе. Па ипак – чудно је рећи! – поглед њених крупних сјајних очију није био усмерен доле у онај гроб у којем је њена најсветлија нада лежала сахрањена – већ био је прикован у посве различитом правцу! Тамница старе републике је, чини ми се, највеличајније здање целе Венеције – но како је та госпођа могла тако нетремице да зури у њ, кад е испод ње лежало давећи се њено једино чедо? Онај мрачни, суморни удубак, исто тако, зјапи управо прекопута прозора њене одаје – па шта онда може бити у његовим сенкама – у његовом грађевинарству – у његовим у бршљан обраслим достојанственим венцима, а да се томе маркиза ди Ментони није већ пре тога тисућу пута дивила? Несмисао! Ко се не сећа да, у прилици као што је ова, око, као разбијено огледало, умножава слике своје жалости, и види у безбројним далеким местима онај јад који је близак.

Едгар Алан По
''Уговорени састанак''
Најлепше Приче

Томас Ман
Смрт у Венецији

[Приповетка Томаса Мана представља прикривену љубав Густава Ашенбаха ка дечаку Тађу, те болест и смрт уметника у Венецији]

Ко није имао да се бори са лаком језом, са потајном неком бојазни и нелагодношћу, кад се први пут, или после дуге одвике, требао да се попне на венецијанску гондолу?

Чудновати бродић, без измена наслеђен из доба балада, и тако нарочито црн као што су иначе међу свим стварима црни само ковчези, - он је подсећао на безгласне и злочиначке пустоловине у ноћи пуној пљускања, подсећао је још више на саму смрт, на носила и туробан спровод и последњи, ћутљиви пут. И је ли примећено да је седиште такве једне барке, та наслоњача лакована црно као ковчег, са бесјајном црном навлаком, да је то најмекше, најразблудније седиште на свету, и на ком се најпре малакше? Ашенбах је то запазио кад је сео чело ногу гондолијера, преко пута свога пртљага који је, уредно скупљен, лежао на кљуну. Веслачи су се још увек свађали: осорно, неразумљиво, са покретима претње. Али особена тишина воденога града као да је благо прихватала њихове гласове, одузимала им тело, расипала их преко таласа. Било је топло ту у пристаништу. Млако дотакнут дахом југовине, заваљен међу узглавља на попустљивом елементу, путник је склапао очи, уживајући у ненавикнутом и слатком немару. Биће кратка вожња, мислио је, кад би довека трајала! Осећао је како у тихом гибању клизи из метежа, из збрке гласова.

Томас Ман
Смрт у Венецији

Само ово место га је зачаравало, слабило затегу његове воље, чинило га срећним. Понекад преподне, под платненим штитом своје кабине, док је сневао над модрином јужног мора, а каткада и у млакој ноћи, заваљен међу узглавља гондоле која га је возила кући на Лидо испод крупно озвезданог неба, враћајући га са Марковог трга где се сувише дуго задржао – а за њим су остајале шарене светиљке, чаробни звуци Серенаде – понекада се сећао свога летњиковца у брдима, места својих летњих борби, где су облаци клизили дубоко кроз башту, страшне непогоде гасиле увече домаће светило, а гавранови које је хранио високо се узвијали у кичице јела. И тада би му се причинило да је дочаран у јелисијски крај, на границе земље, где је људима подарен најлакши живот, где нема ни снега ни зиме ни буре ни кише која лије, но се увек диже благ прохладан дах са Океана, и дани промичу у блаженој доколици, без труда, без борбе, посвећени потпуно сунцу и његовим светковинама.

Много, скоро стално је Ашенбах виђао дечака Тађа: у ограниченом простору, и свакоме подједнако прописаном дневном распореду, лепи дечко је био, са кратким прекидима, поваздан у његовој близини. Виђао га је и сретао свугде: у приземним просторијама хотела, приликом освежавајућих вожњи по води, у варош и натраг, по свечаној гиздавости самога Трга, и често још између свега овога, по стазама и пролазима, ако би се још и случај умешао.

Јан Мекјуен [Jan Mc Ewan]
Утеха странаца

Роман Јана Мекјуена описује одмор Колина и Мери, љубавника који у Венецији (која се ни у једном тренутку, нити и једним називом локалитета не спомиње) проводе време у шетњама, ситним неспоразумима и љубавним измирењима. Тражећи ресторан у удаљеном делу града, они се упознају са Робертом, становником града који их задржи целу ноћ. У новом сусрету, занемарујући упозоравајуће поступке пар дозвољава новом познанику да овлада њиховом вољом, а затим уз нарастајући садизам наноси им бол и на крају убија Колина.

Свако послеподне, када се цео град иза тамнозелених застора на хотелским прозорима почео комешати, Колина и Мери је будило уједначено стругање металних алатки по гвозденим баркама усидредним поред хотелског кафеа на сплаву. Ујутру су ови расклиматани, зарђали броедови без неког видљивог терета или покретачке снаге нестајали, да би се пред крај дана поново појавили и тада се њихова посада необјашњиво подухватила дрвених чекића и длета. То је управо било такво време, време облачно од касне послеподневне врућине, када се гости почињу окупљати на сплаву да би јели сладолед за металним столовима: њихови гласови су такође испуњавали замрачену хотелску собу, наилазећи у таласима смеха и свађе, испуњавајући кратке тренутке тишине између два замаха чекића.

Јан Мекјуен ; са енглеског превела Љубица Дамјанов
Превод дела: The Comfort of Strangers

Радослав Петковић,
Судбина и коментари

Малтежанин га погледа и осмехну се: не. Бар за сада. Али сећам се једне приче која би вас могла занимати. Чуо сам је у Венецији; тамо тврде да постоји један скривени врт – неугледан, обрастао у коров – и у дну тога врта су врата. Када неком Венецијанцу досади она прича у којој је – у којој му се живот збива – он оде тамо, прође кроз та врата и промени причу. Питам се само да ли су та врата увек отворена. И да ли за њих треба имати кључ.
– Да ли сте пронашли тај врт, упита Волков.
– Не. Бар за сада, понови Малтежанин.

Судбина и коментари

Радослав Петковић,
Судбина и коментари

Види пред собом велики, кружни простор, без траве, са пешчаним тлом. Песак је заталасан – као да је неко на њему исцртавао таласасте шаре или као када благо узнемирено море исцртава такве шаре на оном делу жала што се налази на граници воде и копна – у песку Волков угледа више каменова неправилног облика – али му се учини да у њиховом облику има неког смисла, да они нису случајно такви какви јесу, као ни њихов распоред; али ма колико био свестан постојања смисла, није могао пронићи у њега. Камење је било разних боја – сиво, црно, зеленкасто – а разноврсност боја је умножавала маховина која је прекривала камење.

На једном од каменова – био је изразито зелен, можда од маховине, можда од састава стене од које је потицао – на самој ивици круга, седео је човек. Врх његове дуге браде као да је био пободен у светл песак крај његових ногу; на себи је имао пурпурну хаљину, одећу краљева, али прилично похабану и потамнелу; и био је бос. Волков га је одмах препознао, али му се није одмах могао сетити имена.
– Немој се ни трудити, рекао је човек. Имена нису важна, она се и онако мењају.
– Али знао сам твоје име, казао је Волков.
– Вероватно, узвратио је човек. Знао сам га и ја, али мислим да сам га заборавио. У сваком случају, одавно нисам покушавао да га се сетим.
Волков је стајао на ивици круга, али са спољне стране. Није се одлучивао да уђе.
– Но, шта ћеш овај пут? – упитао је човек.
– Да ли сам већ долазио овде?
– Да, и увек иста прича. Дођеш до ивице и вратиш се. Никако да уђеш. Још увек ти је стало до твоје приче.
Волков је сада сасвим добро знао о чему се ради.
– Али, ако уђем, рекао је, изаћи ћу из ове досадашње приче, што уопште није лоше. Ипак: у каквој ћу се причи тада наћи?
Човек је незаинтересовано слегао раменима.
– То ти нико не може рећи. У друкчијој, у сваком случају. Уосталом, таква питања постављају само они којима је још увек стало до приче у којој су.
И наставио је да гледа своје прилично прљаве ножне прсте, на песку.
– Па, рече Волков, волео бих да видим Помпеју. А ако променим причу, не знам да ли ће ми се пружити прилика.
– Није ти се ни овако пружила, каза човек. А и чему та љубав према рушевинама? На свету их је много и превише; и много од онога што сада гледаш као дивна здања постаће рушевине и брже него што мислиш.
– Да, замишљено ће Волков. Време све мења.
– Време? - узврати човек. Да, мења; али не толико како људи воле да говоре. Време је много доброћудније него шта га приказују; људи се на њега позивају да би прикрили сопствено зло. Познајем време.
– Да ли си ти господар овог врта, упита Волков.
Човек се насмеја.
– Не, доврага. Ја сам само човек. Али овде сам чест гост; и могу рећи да се добро сналазим.
Павел Волков закорачи на песак.

Драган Великић
Хамсин 51

[У кратком роману Драгана Великића Хамсин 51, главни јунак, песник Никола Гаврић открио је последњег новембарског дана 1972 године свеску средњег формата, тврдих корица са укосо исписаним насловом Чворови, рукопис његовог оца Жарка, дневнику и скици романа у коме тај несвршени студент права открива боравке своих родитеља у Трсту, Венецији и Швајцарској, и трага за Доситејевим и Његошевим траговима у Италији]

У Венецији највише уживања пружају ноћи. Становао сам у соби са балконом на четвртом спрату јевтиног хотела. Кровови околних кућа постају ноћу места забаве. Ограђени подијуми премошћују косине и као командни мостови невидљивих бродова лебде у мраку неба. Људи седе и вечерају. Аветињски трепере пламичци свећа. Наводно су некада давно на тим дограђаним терасама Венецијанке излагале косу подневном сунцу, а данас, као духови, у спарним ноћима на крововима седе Венецијанци, пију вино и причају.

Будио сам се у свитање, када звона растерују голубове, и излазио на балкон. Рано ујутро каналима плове чамци за снабдевање, затим ђубретари, ређе гондолијери са туристима. Уживао сам у задаху воде у којој је толико много слојева. Ткање је густо као зејтин. Из таме, коју не отапа јутарње сунце, извиру асиметрични низови прозора, ромбоидне куће, звездани детаљи трошних фасада, тамне греде на плафонима и најчудесније физиономије. У дубинама масне и тамне воде дише Византија. Завиривао сам у унутрашња дворишта, скривена споља, и ослушкивао шумове из утроба кућа. И тада, осетио бих носталгију што никада нећу бити Венецијанац који свакога јутра поспан одгурне дрвене капке и погледом измери висину зелене воде испод прозора.

Пронашао сам и кућу у којој бих волео да се родим, на Риви Сан Базилио, са маленим вртом који излази на канал. Висок зид одваја ме од жамора туриста. Ноћу слушам пљускање таласа и гласове гондолијера. Не знам шта радим у том граду. Да ли сам трговац, сликар, или потомак дужда? Али, и на мом крову је малена тераса, ограда од кованог гвожђа и сто где лети горе свеће. Моју сенку понеће неки туриста, можда и глас којим ћу испратити кораке на мосту. Јер, ноћу су кафане на Сан Базилију пуне намерника. Пред јутро крстаре Венецијом, огледајући се у мастилу канала.

Драган Великић,
Хамсин 51

А линија стиха тог спарног поднева била је омеђена призорима узнемирујућег сна, али и сећањем на пожутели бедекер Венеције из године 1925. Вероватно је у галаксију сењачке куће доспео лета 1927. или 1928, као туристички трофеј Жаклин и Младена Гаврића. Купили су следовање успомена у граду на лагунама, који умножен у милионима баналних копија дише у најудаљенијим деловима света. А следовање успомена подразумевало је неколико разгледница пријатељима и родбини што настављају епидемију сањања Венеције, затим вожњу вапоретом (или можда гондолом?) мрежом канала, отискивање на Лидо, посету Мурану, куповину парчета стакла, застајкивање на одабраном месту одакле се јасно урезује Понто Риалто у мождане спирале. Сада их нема, мисли Никола, као што нема пенушавих бразда у каналима Венеције, бразда из 1927. или можда 1928. године.

Juliusz Słowacki
"Wenecka oktawa" Beniowskiego.

[У певању X познатог спева Бењовски (за животаа објављена певања I-V; остатак публикован посмртно из рукописне заоставштине) спомиње се обичај певања Тасових строфа на гондолама дуж Канала Гранде у Венецији. Одломак октаве који се наводи у угластим заградама посвећен је Тасу, а на њега се смисаоно наслања она "венецијанска". О овоме в.: Wacław Kubacki, Lata terminowania (1963); исти, Zwrotka Tassa na weneckich lagunach, in Księga pamiątkowa ku czci Stanisława Pigonia (1961?).]

[…
Patrz, jaki los był biednego Torkwata: Ledwo gdzie o nim wie dom albo chata…]

Dziś jeszcze jego głos harmonią szklaną
Ślizga się jako syrena tęczowa,
Po złotym płacząc kanale Orfano
W ciemnym szpitalu wyjęczane słowa...
Lecz moje... i tych dźwięków nie dostaną,
I czas je w długim grobowcu pochowa...
Więc — a więc piszmy, niech rym będzie świeży!
Reszta... od Boga i ludzi zależy.

Марија Конопњицка
Јутро у Млецима
[српски превод песме Ranek w Wenecji]

Сунчана се тица чаром своје моћи
Пут небеса диже и обасја море –
Пропеваше песмом пучина и горе,
Те ишчезну месец, песник бајне ноћи.

Развија се земља – мелодије с хоре
Балдахин се диже, то је земља моћи
На узглављу златном успомена ноћи
Издише – ружице то су рујне зоре…

Италијо! Дан те веселу похађа…
Иако се сунце у теби не рађа,
Бар ти светли целом божанственом снагом.

А ја дођох теби из далеког краја
Где се јутром плаче с изгубљена раја,
И тужи за вазда домовином драгом!

Трибуна, Београд, II/1911, 302, 3; преводилац непотписан – претпоставка: Милорад Петровић-Сељанчица – в. П. Буњак, Polonica et polono-serbica

Петар Војћеховски
Високе одаје

Piotr Wojciechowski, Wysokie pokoje (1976), roman.
[Превео Петар Буњак, 1988 – необјављено]

[…]
– Да ли је оно Дуждова палата?
– Ма, хајде… – смеје се Доминика и објашњава да је одвратна зграда у псеудомаварском стилу тек недавно подигнут казино. А Лидо још није Венеција.

Пријатно јој је што је први пут у Венецији, а већ све зна и може да објашњава. Онај излет из времена пре Тимотеуша не треба рачунати – стигли су из Фјуме на неколико сати, верно стадо Слободана "Слоба" Ђекића. Хтели су да хране голубове и да гледају мозаике у базилици, а професор их је терао у сqуеро, у радионице где се граде гондоле, да им на лицу места покаже конструкцијску везу гондоле, која се састоји у тајни спајања дванаест врста дрвета, са викиншким бродовима, са козачком чајком са Дњестра, посредну везу, скупљену у лупи, скривену у зрну, конзервисану у конструкцији татранских гусала. Распламсала се потом дискусија око етимолошких веза речи "гондола" и "кудеља", дискусија коју није утишао чак ни залазак сунца, виђен (а невиђен) са палубе пароброда на повратку за Фјуме.
А сада?
А сада су друга времена, друга Венеција.
[…]
Доминика је купила беле платнене сандале, госпођа Вајт сандале од змијске коже оперважене златом. На лицу места су се обуле, пославши у хотел ципеле са високом петом, било је већ касно, а гондола је већ чекала.

Дакле, онако како треба да буде, гондолом, а не моторним чамцем.

Дебели је коначно приметио да "la figura del vecchio gondoliere sembra quasi patetica, acquista un significato del simbolo della decadenza della cità". Гондолијер је био одиста стар, али пре би се рекло симпатичан него патетичан. С неусиљеним достојанством помагао је обема дамама да заузму места у његовом чамцу.

Дебели је нестао и тренутак касније се опет појавио носећи три торбе са гас-маскама, објашњавао је нешто о струјама, стагнацији нивоа воде, о томе да нагомилавање отпадака изазива "инсоппортабили миасми". Остао је на обали ставивши једну руку на срце, а другом бришући очи великом белом марамицом.

Одједном постаде тихо и пријатно. Пет сати. Сунце изнад палата и вила Лида бије у очи и нагони их да окрену главу ка отвореном мору, удубљења таласа блистају као смарагди, њихови хрбати су попут малахита и бисера, а цела та комбинација драгуља има свој ритам, своје откуцаје срца, прича о огромном времену које смирује. Само што су почели да се предају том морском рачунању минута, а већ су светлуцање таласа угасиле сенке – почели су да заобилазе чамце који су пловили однекуд од Палестрине и Кјође, чамце-острва, претоварене поврћем, чије је јарке боје понављао морски одраз. […]

Људи у чамцима, у црно одевени веслачи препланулих лица, ћутке поздрављаше гондолијера и Доминика опази крајичком ока његово немо, лагано отпоздрављање. Обиђоше чамце, оставише за собом Порто ди Лидо и зидине тврђаве св. Андрије, испуцале и дубоко огрезле у води.

Кад опловише бетонску утврду светионика, једва приметни воњ трулих алги претвори се у оштар, загушљив смрад. Гондолијер се лаким, готово балетским кораком провуче поред њих ка кљуну гондоле, извади из спремишта торбе с гас маскама. […]

За тренутак су пловили обасјани сунцем, магловити одблесци на тамној маслинастој води и разливени облик кљуна гондоле, даље неразговетне мрље зграда или бродова, можда само игра сенки у замагљеним наочарима. Доминика, заморена и раздражена, већ је хтела да скине с главе то паковање од којег се маглила свест, лепљиво од зноја, кад врло близу ње промакоше аветињски зидови и заклонише сунце.

Нешто као устава, као капија. Зујање машина. Снажне лампе. Гондолијер се надви над њих, сада већ без маске. Значи, готово је са зеленим њушкама – и изненађење.

Били су у унутрашњости високе хале. Гондолијер је везивао гондолу за металну алку причвршћену за док од дасака, прљавих од црног блата. Даље су стајали жути моторни чамци и један прилично велики, готово бродић. Ширио се задах, вероватно од тог блата, али могао се издржати. Кретање људи у радним комбинезонима и гуменим чизмама. Клупко цеви и каблова.
– Где смо? – упита потпуно изгубљена госпођа Вајт.
– Кесон Сан Заниполо – рече гондолијер.
– Кесон Сан Ђовани е Паоло – преведе.
– Кесон Сан Заниполо – потврди висок човек у белом мантилу, који је изишао да их дочека. […]

– У прави кесон ћемо одмах сићи, ово што овде видите то је само спољни зид, обухвата и оно што је остало од Школе св. Марка. Пошто у мојој четврти за сада нема шта да се ради, имам то задовољство да радим са колегама из Сестијере ди Кастело, најстарије и највредније четврти – говорио је полако, течно, с пажљивом дикцијом. […]

– Постојао је пројекат да се у фази реконструкције искористе сличности између Сан Занипола и Санта Марије Глориозе деи Фрари и да се искомпонује један синтетички музејско-сакрални објекат. Пројекат је римско-ђеновског порекла, то ваљда не морам да објашњавам – осмехну се горко. – Пошто је кесон дозволио да се сачува цела црква Св. Јована и Павла, надајмо се да ће пројекат остати пројекат, а да ће Фрањевачка црква, кад дође време, такође повратити пуни сјај и богатство…

Мирјана Коџић
Венеција

Гондолијери нису певали баркароле, како се то обично мисли. Венеција му се издалека, и поред сјаја, чинила пословна и слабо препознатљива. Није суздржавао кајање што се вози на Лидо. На тај начин ће проредити свије одласке у стару Венецију. Значи, опет је неће упознати.

Безвољно гледа како се трајект укотвио. Људи који овамо стижу не иду у затвор као некада, већ сањају о разоноди, о нечем посебном што треба да доживе, отменом, да би се на какав ''узвишенији'' начин заменила свакидашњица. А она је била у равној линији са досадом. Пасторак га, наравно, није сачекао. Договорили су се, али тај је као и сваки пут опет омануо. Никада није држао задату реч. Александар сада треба да погађа којим путем да крене до хотела.

Предраг Матвејевић
Друга Венеција

Кад ништа не узнемирује воде у каналима, оне се препуштају свјетлу сунца, сјенама палача, играма свјетла и сјене. Танки биљни слој по зидовима и степеницама оцртава границе до којих је доспјела влага. Јучер су биле ближе него данас. Алге су при врху налик на маховину, при дну постају травуљом. Боја им је тамнозелена (видјех ту исту боју на плашту свеца у старој цркви уз Campo di San Barnaba и малој капели у Cannaregiu). Влага се увлачи посвуда, у зид и камен, у дрво, жељезо, опеку, у душу. Уз мол је брвно набрекло од воде и распукло: вода не да води да улази у њ. Труну старе даске, дебла под фондаментама, битва на молу, исполац у барци, остарјело весло. И камен труне, на други начин. Влага стари и у стјени, и у дрвету, и у опеци. Може ли се одредити њезину старост и по чему?

Рђа изједа жељезо, негдје дубља, негдје плића. Разних је боја: црне, смеђе, црвене. Мјестимице је риђа (њезине се боје и прељеви могу уочити и на касним сликама Ticijanovim). Слојеви рђе и патине шарају жељезне порте, плоче решетке, ограде, браве, кључеве. Не знамо заправо зашто једне овије патина, а друге захвати рђа, изнутра и извана, по дну и при врху.

Рђа је раскошна у Венецији, патина је налик на позлату.

Предраг Матвејевић
Друга Венеција

Имена мостова позната су свима, њихове надимке, у наречју, зна мало тко. И фондамента и риве су заправо мостови у Венецији. То је и Riva degli Schiavoni, ослоњена на дрвене трупце довезене у каракама, посјечене можда негде на Учки или Велебиту – кад прођем њоме обузму ме неке чудне мисли, славенске. Тко су заправо били Schiavoni, Шћавуни, Морлаци и што их је овамо довукло? Постоје легенде o веслачима на галијама, о галиотима и њиховој несретној судбини. Они су дио стварне повијести премда су присутнији у легенди. Били су разнога рода и кољена, сврстани по снази и учинку. ''Међу веслачима, који се називају 'ciurma', разликују се кажњеници, робови и драговољци. Кажњенике су судови осудили да веслају на галијама. Робови су дијелом Маури, дијелом Турци, дијелом Морлаци. Турци и Маури који су заробљени на бродовима бољи су од оних који су ухваћени на копну. Морлаци већином умиру од меланколије и тврдоглавости.'' То је записао Baratolomeo Crescenzio 1602. године, у наутичком приричнику који стручњаци сматрају најбољим у свом времену. (Избјегни навођење туђега текста, пиши свој, понављао сам у себи савјет мудраца с Истока, али га се нисам, као што се види, увијек придржавао. Заборављао сам наш сусрет у Muggi.) Осуђивао сам Венецију због њезина односа према Морлацима све док нисам сазнао да је и Дубровник продавао робове из свога залеђа, славенског. Тада сам се помирио са судбином.Наша ја повијест испреплетена, Венеција се не да избрисати из ње.

Јосиф Бродски
Водени жиг

Полагано кретање чамца кроз ноћ подсећало је на пролазак кохерентне мисли кроз несвесно. На обе стране, до колена у као катран црној води, стајали су огромни изрезбарени сандуци тамних палата пуних несхватљивог блага – пре свега злата, судећи по слабим жутим одсјајима који су се пробијали кроз пукотине прозорских капака. Општи утисак био је митолошки, тачније – киклопски: доспео сам у ону бескрајност коју сам замишљао на степеницама Stazionea, и кретао сам се поред њених становника, дуж строја заспалих дивова, који леже у црној води, подижући с времена на време своје очне капке.

Поред мене је слика у крзну од нутрије објашњaвала, готово шапатом, да ме вози у хотел где ми је резервисала собу, да ћемо се сигурно видети сутра или прекосутра и да би желела да ме упозна с мужем и сестром. Свиђао ми се њен шапат мада је пре био у складу с мраком неголи са самим саопштењем, и ја јој одговорим, истим таквим завереничким гласом, да је увек пријатно срести се с потенцијалним рођацима. Ту сам мало претерао, но она се насмеје, такође у пола гласа, приневши устима руку у рукавици од смеђе коже. Путници око нас, углавном црномањасти, чији је број одговарао нашој присности, нису се мицали, и разговарали су исто тако сниженим тоновима као да, попут нас, говоре о предметима интимног карактера. Онда небо на тренутак затамни џиновска мермерна зграда моста, и наједном све преплави светлост. "Риајлто" – каза она нормалним гласом.

... Авај, филм [Смрт у Венецији са Дирком Богартом] није био прва класа, мада ми се ни новела није много допадала. Али дуго отварање почетне секвенце са Богартом у бродској столици на расклапање, учинило је да заборавим на титлове који сметају и да зажалим што нисам смртно болестан; чак сам и данас у стању да осетим то жаљење.

А онда се створила Венецијанка. Осетио сам да тај град почиње да ми улеће у фокус. Био је црно-бео, како и приличи ономе што израња из литературе или из зиме; аристократски, затамњен, хладан, лоше осветљен, са оштрим звуком Вивалдија и Керубинија у позадини, где уместо облака стоји женско тело на драперијама Белинија, Тијепола, Тицијана. И заклео сам се тада да ће – ако икада изиђем из моје империје, ако се икада ова јегуља спасе Балтика – прва ствар коју ћу учинити бити да допутујем у Венецију, да изнајмим собу у приземљу неке palazzo тако да таласи бродића што пролазе пљускају у прозоре, да ћу написати неколико елегија док гасим цигарете о влажан камени под, да ћу кашљати и пити, а када понестане новца, уместо карте за воз купити мали "браунинг" и просвирати себи метак кроз главу – кад већ не могу да умрем у Веницији природном смрћу.

Око у овом граду постиже самосталност сличну оној коју има суза. Једина разлика је у томе што се оно не одваја од тела, већ га тело сасвим потчињава себи. После неког времена – трећег или четвртог дана – тело себе почиње да сматра искључиво транспортним средством ока, неком врстом подморнице за његов час извучени, час увучени перископ. Разуме се да је свако понирање вид самоозлеђивања: твоје властито срце, или ум, одлазе на дно, а око израња на површину. Разлог, наравно, лежи у локалној топографији, у уским, као јегуља вијугавим улицама, које те доводе до иверка трга са катедралом у средини, обраслом шкољкама светаца, чије куполе подсећају на медузе. Куда год се упутио, кад изиђеш из куће, изгубићеш се у тим дугим спиралама уличица и пролаза, што те маме да их целе разгледаш, да стигнеш до недосежног краја, који ће те обично довести до воде, тако да их не можеш назвати ни cul-de-sac. На мапи, овај град личи на две пржене рибе у истом тањиру, или можда на два готово спојена крака јастога (Пастернак га је упоредио с набубрелим ђевреком). Он нема ни севера ни југа, ни истока ни запада; једини правац који има то је – бочни. Он те окружује као смрзнуто водено биље, и што више јуриш у трагању за оријентирима, све их безнадежније губиш. И жуте стрелице на раскрсницама мало помажу – и оне су извијене. У суштини, оне немају улогу водича на копну, већ на води. А у живахном махању руке староседеоца, којег си зауставио да упиташ за правац, твоје око – ако се одвоји од његовог врскања "A destra, a sinistra, dritto, dritto" – лако ће препознати рибу.

Валерий Брюсов
Данте в Венеции

По улицам Венеции, в вечерний
Неверный час, блуждал я меж толпы,
И сердце трепетало суеверней.

Каналы, как громадные тропы,
Манили в вечность; в переменах тени
Казались дивны строгие столпы,

И ряд оживших призрачных строений
Являл очам, чего уж больше нет,
Что было для минувших поколений.

И, словно унесенный в лунный свет,
Я упивался невозможным чудом,
Но тяжек был мне дружеский привет...

В тот вечер улицы кишели людом,
Во мгле свободно веселился грех,
И был весь город дьявольским сосудом.

Бесстыдно раздавался женский смех,
И зверские мелькали мимо лица...
И помыслы разгадывал я всех.

Но вдруг среди позорной вереницы
Угрюмый облик предо мной возник.
Так иногда с утеса глянут птицы,-

То был суровый, опаленный лик.
Не мертвый лик, но просветленно-страстный.
Без возраста - не мальчик, не старик.

И жалким нашим нуждам не причастный,
Случайный отблеск будущих веков,
Он сквозь толпу и шум прошел, как властный.

Мгновенно замер говор голосов,
Как будто в вечность приоткрылись двери,
И я спросил, дрожа, кто он таков.

Но тотчас понял: Данте Алигьери.

Валерий Брюсов. Стихотворения
Москва, "Детская Литература", 1971.
http://www.klassika.ru:8014/stihi/bryusov/po-ulicam-venecii.html

Милорад Павић
Коњи светог Марка

"Један од четири чувена бронзана коња, који вековима красе прочеље Базилике светога Марка у Венезији, уклоњен је прекјуче са свог постоља јер га је напао рак бронзе. Пуна 23 века ови су коњи одолевали успешно налетима ветрова с мора и кишама, али се нису могли отети погубном утицају затрованога ваздуха нашег доба. И тако коњи плаћају високу цену коју човечанство и иначе плаћа за свој технички напредак, јер разорне честице су опасно оштетиле хиљадугогодишње тело ових лепих споменика. Уклањање једног од коња са прочеља Базилике светога Марка, подсетило је многе Венезијанце на стару изреку: "Када се коњи светога Марка покрену, пропада једна од две царевине. Која ће то бити овога пута? "...

Да би одговорио на то питање, мом брату је остало још једино да распозна је ли у води женски или мушки лик одражен. Хоће ли пропасти Запад или Исток? И тамо, где су очи Инорога разбистриле таласе, спазио је на дну воде тебе, што читаш ове редове и мислиш у својој скамији или наслоњачи да си у безбедности и изван игре.

Милорад Павић
Коњи светог Марка

Е. Т. Хофман
Дужд и дуждевица

Овим именом је у каталогу уметничких дела изложених у Академији уметности у Берлину септембра 1816. названа једна слика, коју је насликао знаменити и врсни члан Академије, Ц. Колбе. Она је као неком нарочитом чаролијом привлачила сваког посетиоца, тако да је место пред њом ретко кадa остајало празно. Испред свих на балустради корача дужд у богатој, раскошној одори, а уз њега је исто тако китњасто одевена дуждевица. Он, старац седе браде, чудноватих црта, које на мркоцрвеном лицу одражавају час снагу, час слабост, час понос и охолост, час добродушност и благост. Она, млада жена, са чежњивом тугом и сањалачком жудњом у очима и целом држању. Иза њих, њих једна постарија жена са човеком који држи отворени сунцобран. Поред балустраде, један младић дува у рог који има облик шкољке, a испред њега у мору лежи украшена, венецијанском заставом окићена гондола са два веслача. У позадини се пружа море покривено стотинама једара, виде се торњеви и палате раскошне Венеције, која израња из таласа. Лево се препознаје Сан Марко, а десно, у првом плану Сан Ђорђо Мађоре. У златном оквиру слике урезане су речи:

„Ah senza amare
Andare sul mare
Col sposo del mare
Non puo consolare.“

Хофман, E.T.A.: Серапионова браћа

Ст. М. Љубиша
Кањош Мацедоновић

Приспје Кањош у Млетке на Цвијети, у најљепше доба године. Гдје ће, гдје неће, те он код оне тројице гдје је пио кафу. Не пусти га стража од прве уљести, него му викну:"Не можеш амо, но ако ћеш да се судиш, хајде код Четрдесетине."

Видје Кањош да су га почели опет слати од Вука до Новака, пак одговори стражи срдито: "Баш нијесу то посли за које је идем Четрдесетине, него тројице. Ја сам, ако ти је драго знати, заточник дуждев.

Још то лијепо не изусти, а стража дигне капу с главе, и проведе га из одаје у одају док дођу пред тројицу. Кад виде тројица Кањоша намрде се, јер помисле да Паштровићи неће слати замјеницу дужду.

Кањош им се поклони и преда писмо; сва се три придигну да виде што пише, док рече један од њих, пошто се нешто међу се поразговоре: "Ми се надали да ће нам доћи бољи и виши јунак нег си ти."

Наједи се Кањош да пукне: "Моја господо, бољи и виши пођоше бољима и вишијема, а ја једва вас допадох! Ја сам најприје дошао до вас, јер нећу да излазим пред дужда него славодобитан, а ви ме лијепо дочекасте!"

Кањош Мацедоновић, у: Приповијести црногорске и приморске, стр. 73

Хофманстал
Спас Венеције

Трагедија Спас Венеције у пет чинова према сижеу старог трагичког спева Томаса Отвеја. Премијера: Берлин, 21.01.1905. у Лесинговом позоришту.

Као и многе друге Хофмансталове драме и ова као предложак користи туђу поему, трагедију Otwaya: Venice Preserved (1682). Хофманстал је ово дело читао још 1895, одушевљењен унутрашњом композицијом, као и живим али уравнотеженим супротстављањем личности. Да ову грађу поново стваралачки уобличи подстакао га је “криминалистички сиже” из кога се развила фабула трагедије, што му је омогућило да обликује убедљиву радњу која се одвија без застоја. Њена историјска позадина је Венеција угрожена 1618 претњом завере…

Сам град на лагунама виђен је као “јадранска жена”, коју “стара Панталон”, оцвала „накинђурена лутка града“, ускраћује њеном правом и прикладном љубавнику. У том мотиву се манифестује супротност између окошталог традиционализма непријатељски расположеног према животу и елементарне снаге и пуноће живљења... Сећања на Венецију у пламену и поморску битку код Занте, призивају слике дионизијског празновања и заносног сједињавања свих елемената....

(dtv Kindlers Literatur Lexikon)

Тицијано Скарпа
Венеција је риба

Књига Тицијана Скарпе је састављана као водич, али књижевно уобличени водич. Наслов књиге Венеција је риба осветљава се у уводном делу указивањем на чињеницу да Венеција на географској карти изгледа као риба. Главе књиге су даље обликоване према доживљајима града са становишта пет чула и различитих делова тела: стопала, ноге, срце, руке, лице, уши, уста, нос, очи, књиге. На крају књиге налази се пар одломака из текстова књижевника о Венецији (ди Мопасан, Мајндарди).

Tiziano Scarpa
Venezia è un pesce : Una guida

Милета Продановић
Врт у Венецији

Када је возач други или трећи пут скренуо у све мање и све неосветљеније канале, одустао сам од покушаја да схватим где се налазимо. У једном тренутку учинило ми се да би нас десни канал одвео према отвореном простору лагуне, према Новим Фондаментима на северној страни, али наш таксиста скренуо је лево, затим сам помислио да идемо према Канаређу и зони некадашњег гета, али су се на тренутке, када би се у низовима зграда појавила бреша уске сувоземне улице, појављивале контуре торњева који су, мислио сам, морали бити на сасвим другом делу града. Погледао сам Лину, она је поново била замишљена, али спокојна – био сам готово сигуран да ни она не зна којим се путевима крећемо, али још сигурнији да би исмејала моје недоумице и представила их као примитивно неповерење у институцију таксија.

Борис Сосновский
ПЕРВЫЙ ДЕНЬ В ВЕНЕЦИИ
(И сразу на могилу Бродского)

С маленьким чемоданчиком, в светлом костюме, в соломенной шляпе я поехал на мюнхенский вокзал, у меня прямой билет до Венеции и обратно.
Вот он стоит, мой поезд на 11-м пути, вот вагон, купе, вот мое место нижнее. Тесно: спальные места в три яруса, сидеть неудобно, только согнувшись. Прилег.

За окном темно, смотреть нечего. Проводница забрала билеты и паспорта: время ночное, возможен паспортный контроль. Взглянул в окно: Розенгейм. Пора по-настоящему ложиться спать. Еще раз посмотрел в окно, видны только горы.

Ночью проснулся от шума и лязга, стоим в Инсбруке, это уже Австрия... Поднялся в пол-шестого. Едем по Италии. Взошло солнце. Между солнцем и горизонтом возникла узкая длинная полоска облаков...
Стоим. Вышел на площадку, вижу тупик и вокзал: Верона. За окном вагона аллея пальм и яркое солнце.
Подцепили к поезду на Венецию (прежний — ушел в Милан), минут через десять тронулись... Хорошо смотреть на жизнь из окна поезда, многое увидишь без прикрас, ибо задворки жизни в этих местах обращены к путям.

Равнина. Кукурузные поля, убранные и неубранные. Виноградники. Сады. Еще что-то. Дома небольшие, двухэтажные. Много белья висит, сушится. Речки. Каналы. Много брошенных домов, заколоченных, некоторые — с провалившимися крышами, есть и совсем рухнувшие. Стоят эти дома посреди земельных участков. Возможно, эти допотопные дома уже никому не нужны. Возможно, фермеры живут где-то далеко в благоустроенных квартирах, а на работу ездят в машинах. Поля, поля... поселки, белье сушится... поля, поля... Пять минут постояли в Падуе... пересекли реку Бренту. «Адриатические волны! О Брента! Нет, увижу вас...» Бренту проехали, скоро адриатические волны...
Остановка Местре. На перроне висит афиша выставки картин Малевича — автопортрет в ренессансном костюме.

Поезд подходит к Адриатическому морю. Подул ветерок, принес слабый запах моря. Не такой, как на Черном море, насыщенный солью и йодом. Я сразу сравнил этот адриатический запах с запахом от скошенной травы на мюнхенских газонах. Строка «От скошенной травы так сладко пахнет морем» оправдалась Адриатикой.

Поезд медленно идет к Венеции по насыпи, именуемой мостом Свободы. Справа — автострада и море, слева — только море. Поезд стал. Венеция, вокзал Санта-Лючия.
Теперь мне надо ждать своих. Перед отъездом сказали, что ждать придется с час или чуть больше. Вышел к воде, на Большой канал.

Непрерывно причаливают и отходят катера, снуют грузовые и простые лодки, через мост течет поток людей, поезда все подходят и подходят, очереди в пункты обмена валюты, у причалов мечутся толпы туристов...

Ждал около двух часов. Вижу, от причала идут мои родственники, несколько запоздавшие к приходу поезда.

Расспросы. Совещание. Решили сразу посетить могилу Бродского. Развернули карту Венеции. Кладбище находится на острове Сан-Микеле. Нашли нужный причал, отчалили...

[foto Остров Сан-Микеле, где находится кладбище.]

Немного проплыли по Большому каналу и свернули налево, в канал Каннарджо... Маленькие палаццо и сразу же — дома и домишки, склады металлолома, тихие захолустные улочки, какие-то пакгаузы...

Вышли в море. Вот и адриатические волны. Акватория вся в сваях-маяках, они указывают створы для движения судов. Показался остров Сан-Микеле. До него — рукой подать, но наш кораблик плывет по указанному фарватеру, делая порядочный крюк.
Подходим к острову, пристаем к крошечному пятачку, образованному обшарпанной стеной кладбища и церковью св. Михаила Архангела, в мраморный цоколь которой бьются волны. Входим в ворота. Своды. Слева на стене — давние надгробия-плиты епископов и знатных людей. Сумрачно, веет вечным покоем. Вышли на солнце, к конторке администрации, спрашиваем про Бродского, в ответ дали план всего кладбища.

Идем по плану... Квартал 8, справа дуга-галерея богатых надгробий, слева — шесть громадных колумбариев. Стены, урны. Зашли на греческий участок (No.14), отыскали надгробие Дягилева. Оно выполнено в виде сцены с куполом, на этой «сцене» лежат две пары балетных туфелек, между ними — веточка красной розы: неказистый вид кирпичного «задника» этой «сцены» (рядом высокая стена) несколько смягчают три темных, тонких ствола кустарника, растущего у стены. Внизу растут цветы в вазонах, в вазах стоят свежие букеты... Надгробие княгини Трубецкой... стела-памятник русской балерины с надписями по-польски... Нашли могилу Стравинского: простая плита с крестом и с надписью «Igor Stravinsky» и веточка розы.
Рядом участок No.15, там Бродский. Участок просторный. В одном месте много срубленных крестов-надгробий — видимо, их «срок хранения» на этом кладбище истек.
Вот и могила Бродского, очень простая стела с надписью «Иосиф Бродский» по-русски и по-английски, с датами рождения и смерти, без всяких титулов. На верху памятника насыпана кучка ракушек, тут же синий цветочек, между ними — крошечная белая кошечка (керамика). Внизу лежат: сигара, сигарета... Прислонены к стеле три иконки: Серафима Саровского и две — Богоматери. Далее: ракушки, коробочка с монетками (и мы с Людой туда положили), черная кошечка, три вазочки с синими цветами и красными гвоздиками, растет крошечная елочка. Еще: блокнот в целлофане, рядом — авторучка. Раскрыл блокнот, там записи. Сделал и я запись: «Мы здесь, у тебя, Борис и Людмила... Оцепенение стропил... что дымоход скопил... Это тебе не намоленная икона. 12 сентября 2000 г.»

линкови за интернет странице о Венецији >>