Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
Loading
 
 
Univerzitetska biblioteka Svetozar Markovic

VESTI

Вести

        Проф. др Драган Симеуновић:

 

    Памтимо  ли Јована Скерлића онако како треба?

 

Већина  људи углавном памти друге  људе тек  по нечему. Рецимо, по детаљу из живота. Најчешће по изгледу или професији. Сматра се за највећу правду када бивамо трајно упамћени по оном најбољем. Ако је реч о ствараоцима, онда се претпоставља да је то по делу. Но, извесна неправда је увек у томе што, ма како се ми понекад трудили да нас памте по ономе што бисмо ми желели да буде упамћено, други бирају по чему ће нас памтити. Можда бисмо волели да нас покушавају да упамте не толико по делу, јер памћење је у крајњем трајање, већ по нечем поузданије вредном, рецимо по нечем сасвим обичнољудском , по ономе што нам је  било извор поноса или смисао живота, дакле  по оном што смо у себи највише волели.

Свакако, понекад се оствари и та врста "правде", али и онда најчешће тек као понечији холограм свести и то опет епизодног карактера.

Неправда памћења и непамћења је и у томе што, као што нас за живота настоје да идентификују само монозначно, рецимо по струци, исто тако нас углавном, и то још много поједностављеније, памте и после смрти, иако је свака монодимензионалност у највећој могућој супротности са изузетном сложеношћу људског бића и његовог социјалног трајања.

Да ли се то догодило и Јовану Скерлићу ?  Није ли, баш као и многим другим, превелика запамћеност по нечему наткрилила и оно што је њему самом, по многим индицијама, можда било важније чак и од великог књижевно-критичарског дела по коме је остао чувен. Реч је о политици.

То не мора да чуди из најмање два разлога. Први је да Срби уопште као народ страсно љубе политику и врло радо се њоме  занимају, а други, да се Скерлић почео интересовати  за политику јако рано, заправо прерано, и да се исто тако прерано њоме почео и практично бавити, не раскидајући са  својом политичком страшћу, тачније – практикујући је  у разним формама, до самог краја живота. Симболиком круга и крај његовог живљења је био окренут политици, баш као и тренутак када је дечачким пером искрочио у јавност. Чињеница је да се    књижевном  критиком  почео бавити нешто  касније  него политиком, и да се  престао  њоме бавитим, кратко пред смрт, управо због политичких обавеза. Чак и временски квантитативно, политика му је однела понајвећи део живота, и , као и увек кад је реч о изборима у  љубави, зарад ње се  својевољно одрекао једне друге, зацело тек незнатно мање и скоро исто тако страсне.

Али, остаће другима да истраже није ли, не једна или друга, већ управо преплет те две велике страсти, како то неретко и бива, уствари био његова највећа страст, ако не и водећи  принцип живота. Онима који умеју да боље пониру у душе остављам и питање није ли се механизам његовог живота  расточио управо зато што се, и онда када се, морао одрећи једне половине свога делатног бића?

Ако бисмо рекли да је Скерлић био човек политике, чак политичар, не бисмо погрешили. Такође ни ако бисмо рекли да је тако мисаон, и перу бескрајно одан, а тако много политички ангажован  човек морао бити и политички мислилац. Но, он је превасходно  запамћен по ономе где нам је као друштву и народу било најпотребније да га имамо запамћеног  услед историјски сазреле потребе попуњавања,  цивилизацијски недопустиве празнине немања развијене књижевне критике, а где од њега бољих није било ни у његово време, нити на хоризонтима тога доба.

Чињеница да од толиких који су писали о Скерлићу има врло мало оних који бар алузијом нису дотакли његову политичност говори много сама за себе. Свест о Скерлићу као књижевном критичару је, уосталом, и развијaна увек и као свест о њему као и о политичком бићу. 

Да би се тачно оценила развојност и идеолошка ситуираност Скерлићеве осебујне политичке мисли неопходно је дати бар сумарну хронологију његовог политичког развоја започетог већ у позном дечијем добу.
Политичко ангажовање и политичко бунтовништво су Јовану Скерлићу, бар по његовом уверењу, били у генима

Поникао из устаничке шумадијске породице црногорских корена са очеве стране и из слободоумне војвођанске са мајчине стране, рано је стекао рафинман за шире разумевање слободе и различитост виђења ослобођења српског народа.

Као први непосредни политички утицај на Јована Скерлића слови, ако се изузме очев антидинастицизам и мајчино страсно читање социјалистичке литературе, уплив Васе Пелагића који је често свраћао у њихову кућу и проводио  сате у политичким разговорима са оцем стармалог Јована.

Управо захваљујући у великој мери Пелагићу, Скерлић је почео да чита француску револуционарну литературу, а потом од 1892., почео не само да пише за Занатлијски савез, већ и да уређује културну и књижевну  рубрику у њему. Његов политички ангажман се тада испољавао, не (како сматра већина савремених истраживача тога периода) у начелним  “противдинастичким акцијама”, већ само у опозиционој кампањи против монарха Милана Обреновића. Скерлићева оштрица је уперена на њега свуда, чак и у хумористичком листу Геџа.

Исто тако, не стоји ни оцена да је неко са петнаест година, макар био и Јован Скерлић, књижевни критичар. Он је у том добу био пре свега талентовани политички пропагандиста који је тек започињао бављење  критиком.

Оно што је у анализи тога периода Скерлићевог политичког развоја са политичко-теоријског аспекта занимљиво, јесте да је он још тада, практично као млађи средњошколац, испољио смисао за политомантику односно политичко предсказивање. У томе је ишао тако далеко да је на његовим карикатурама у Геџи, не само веома тачно предвиђена скора смрт Аустро-Угарске, што би могла бити тек експресија ауторове жеље, већ и начин њеног краја.

Политички идеализам који је одликовао младог Скерлића видљив је из наглашености његове осуде појаве политичког конвертитства у, за Србију уобичајеној, форми више мењања чланских карти политичких странака него идеолошке опредељености, појави којој ће, уосталом, и он сам десетак година касније подлећи.
У том периоду Јован Скерлић ће сам себе тачно јавно оценити као политичког следбеника Светозара Марковића и Николаја Чернишевског.

Франкофони Скерлић, од малена напајан од мајке и Пелагића идејама француске револуције, политички је реаговао сасвим у српском  духу свога времена и доброг дела своје генерације кад је пригрлио тзв. “француске идеје”  Ренана, Гијоа и Жореса, а заузео прво амбивалентан, а потом и релативно одбојан став према “германским социјалистима – пре свега према Марксу, Енгелсу и  Кауцком. Ипак, Скерлић ће бар једном имати позитиван однос према Марксу кад цитира Марксово мишљење да су на Балкану Јужни Словени (Скерлић то преводи са Југословени!) “једини носиоци цивилизације” чији су такмаци “турски и арнаутски варвари” који су се одавно показали као упорни противници сваког напретка

Доба модернизације, као својеврсна српска сецесија,  је по Скерлићу дозвољавало право на песимизам само појединцу, и то на песимизам одређен као  сасвим приватно, махом неиспољено  осећање, али не и као на боју ичије друштвене и политичке акције, што значи, ни појединца ни народа у целини. Ни сам Скерлић, у дну своје интиме, није веровао у срећу, али је, доследно своме ставу, свој песимизам остављао за себе. О томе сазнајемо тек из писма које је упутио сестри :”Човек је на земљи да ради, да ствара, а не да буде срећан. Среће нема.”

Скерлић је жудео за победом осмишљеног  живота над смрћу, прогреса који је доносило животно прегнуће, над, како је радо говорио, “крмељивом” оријенталном  заосталошћу. Тајна стварања и опстанка живота, кога је очито поимао, па и дефинисао више нормативно него дескриптивно, по њему обитава у политичком динамизму, у пуној човековој свести  о животу и блискости са сопственим и туђим живљењем. Отуда његова рана одбојност према свим политичким и филозофским учењима која  услед своје апстрактности, спекулативности, и, понајгоре, услед песимистичког и негативног односа према животу нису довољно афирмисала живот и живљење, од Скерлића  схваћених не тек као вредност и процес  пуког битисања, већ понајвише као лична могућност стварања и учествовања у стваралаштву, не само сопствене нације и друштва, већ и човечанства.

Ту треба тражити корене лакоће са којом је Јован Скерлић касније у доброј мери прихватио витализам, ипак не поставши виталист.

Рани, пркосни Скерлићев социјални и национални оптимизам којим је величао живот, израњао је већ из његових младалачких стихова, попут оних о зори која мора доћи, у песми Fac et spera.

Скерлић се несумњиво и под утицајем Карлајла осећа и понаша као јунак свога доба. Његов тип хероја је политички ангажовани критичар. Карлајлову  тврдњу да је књижевник херој-пророк , Скерлић дограђује својом да “ни за кога то толико не важи као за велике критичаре и књижевне историке”.

Истински тип хероја је по њему онај који спаја свој политички са интегралним ангажманом и који утиче примером на околину у толикој мери да она почиње да га следи. Тако се херој претвара у пророка делом и некрунисаног вођу, заправо у узор, а степен подигнуте интуитивности у његовом социјалном окружењу је vis vitalis политике која трасира пут остварењу херојског доба и духа у целом друштву. Тип интелектуалног политичког хероја подразумева спремност и праксу сталног критиковања сваког политичког режима.

У свом времену Јован Скерлић је перманентно третиран као левичар, додуше више кроз призму низа еволутивних  епизода него периода. Сам за себе ће 28. 7. 1911. у писму Богдану Поповићу из Женеве написати. да ће остати левичар “до смрти”, (дакле, непуне три године пре краја свог живота). Но, не сме се губити из вида да  постоје разне врсте, како левице, тако и левичара.

У свом левичарењу Јован Скерлић је почео као надарени политички присталица Чернишевског и Светозара Марковића "ценићевског" типа, потом је, нимало не одбацујући прве идеолошке љубави, страсно следио  реформизам Жореса и апликовао витализам Ренара и Гијоа, затим био суоснивач и функционер Туцовићеве пролетерске партије, па након сукоба извесно време слободан, али перманентно социјалдемократски оријентисан политички стрелац, да би завршио као најлевље позициониран представник партије  "грађанске" левице која је заправо тендирала статусу центра у политичкој арени тадашње Србије.

Његов пут постепеног политичког  дозревања и потом трајања се кретао од једне до друге идејне звезде водиље, али стално у сазвежђу левице. Ипак, он по много чему није био класични левичар.Например, као посланик Самосталне радикалне странке у српском парламенту, Јован Скерлић није видео најгорег непријатеља у бившој партији, како то левичари обично раде, већ у Пашићевој Радикалној странци.

Добро уочивши декаденцију која је, од некад семисоцијалистичке странке начинила конзервативну корумпирану политичку машинерију, Скерлић је ту странку највише излагао критици у својим надалеко чувеним скупштинским иступањима, о којима се обавезно одмах писало и месецима говорило по престоничким политичким кулоарима. Очигледно је да се Скерлић није одавао импулсу и емоцији, већ да се, као и у књижевној критици, веома ослањао на студирање материје. Многи би се и данас могли угледати на Скерлића који је прво темељно прикупљао и одабирао податке о појави о којој хоће да говори, а потом их лакоћом апостола правде износио пред противнике који напросто нису били дорасли његовој елоквенцији. Скерлић  као посланик није изгубио ниједан дуел у Скупштини, што је у Србији раритетно.

Његова критика банкократије и корупције је задуго остала ненадмашна, чему, зацело није допринело само Скерлићево умеће говорништва, већ и познавање материје о којој је  говорио.

Добро уочивши да новац у политици игра све важнију улогу и да се све више по доласку на власт запостављају изборна обећања дата народу, изводи тачан закључак да се скоро сви политичари почињу да налазе, чак и мимо своје воље, у служби богаташа услед “скандалозне и незапамћене мешавине политике и послова”, или, данашњим речником речено, бизниса. Изборна утакмица захтева све више новца, утврђује Скерлић, па странке које желе успех по сваку цену, продају душу и програмска начела ђаволу, постају капитал-странке, нека врста политичких предузећа која тргују гласовима и по доласку на власт прво прикривено, потом све више и јавно, следе интересе својих спонзора, најчешће банкара и крупних капиталиста. Корупција политичара се врши њиховим именовањем у разне управне одборе великих предузећа и банака, постављањем за саветнике, што је по Скерлићу   легализовано мито, “појава која је најстрашнија у нашем политичком животу”. Ти људи, који за “апсолутни нерад” остварују огромне годишње приходе, представљају “политичке громобране” како их сликовито оцртава Скерлић, особе чије, више име него присуство, у управном телу неке банке представља не само гаранцију заштићености, већ и улазницу у мрежу уносних послова са државом.

Упоређујући друге политичке системе са српским , Скерлић утврђује ту врсту корупције као политичку појаву веома специфичну за Србију, будући да по његовом мишљењу такав “режим партијске корупције” не постоји нигде у свету.      

Подразумева се да је једном  рафинираном политичару какав је био Скерлић морала бити стална политичка тема унапређење духовне културе свога народа, и то не само у интересу народа, већ и зарад остваривања стварне демократије. Ако је народ неписмен и заостао, он није зрео за демократију, сматра Скерлић, јер му треба много више времена да препозна лажну од стварне демократије, много лакше подлеже манипулацији, коју, кад разоткрије,  узима као аргумент за неверицу у демократију уопште и отуда српски, као и сваки  заостали народ и није склон да подржава долазак демократских снага на власт. У земљи у којој је, како бележи, у његово време било 1.500 школа, а 25.000 кафана, “један демократски режим не може живети без јаке и радне просвете”, сматра Скерлић.

Духовно уназађење народа не ствара друштвену  климу у којој може да цвета демократија, већ само ауторитарни режими који гуше наду а рађају неверицу у боље сутра. Такви, у крајњем деспотски режими, по Скерлићу и не теже духовном напретку народа јер живе од страха, док демократски режими живе од поверења народа. Али, да би се у нешто веровало, мора постојати довољан ниво знања и просвећености.
Према тврдњама више озбиљних познавалаца Скерлићевог дела, он је у својим списима био ближи политици него књижевности.

Милан Кашанин чак тврди и да Скерлићева “докторска дисертација не само што није из српске књижевне историје, него није толико ни из историје књижевности колико из историје политичких идеја (подвукао Д.С.) у стиховима одређених француских песника”. Није спорно за многе ни то да је Скерлићев књижевни израз од младалачких до позних списа оптерећен политичком, тачније  социјалистичком фразеологијом.

Ношен идејом сопственог пристрасног политичко-књижевног мисионарства, Скерлић је уствари закаснели, ако не и последњи српски политички просветитељ, на линији Доситеј Обрадовић- Светозар Марковић-Васа Пелагић.

Оно што је најиновативније и најпровокативније у Скерлићевој политичкој мисли јесте идејни конструкт синтезе.

Нема сумње да је Скерлић, успешно спајајући наизглед неспојиве идеје, и то врло луцидно онако како је само он као виртуoз писане речи умео, до данас остао многима, нарочито  непознаваоцима теорије политике, конфузни, неретко сам себи противуречан еклектичар. Но, еклектицизам значи спајање неспојивог, док је Скерлић уствари осмислио релативно сложен, мада и крхак систем спајања свега политички компатибилног, а друштвено  корисног као врло специфичан и сложен систем креативне синтезе, и, што је својствено само великим политичким умовима, успео је убедити многе у вредност тога свога мисаоно-политичког подухвата.

Само тако се, сасвим примерено висинама свога духа, Скерлић могао одмаћи од позиције политиканта који игра на све стране, за шта је неретко оптуживан.

Само тако је могао истовремено бити обожаван од Гаврила Принципа и других припадника Младе Босне и мртав ношен на њиховим раменима, а уједно са правом бити и сматран великим Југословеном и превеликим поштоваоцем Анте Старчевића.  

Но, ако је Скерлићева замисао синтезе била здрава, не значи да су сви покушаји њене реализације били, и умесни и успешни.


Не само због временске дистанце, већ много више због промењених друштвено-политичких околности, нама данас често изгледа неспојиво и много које Скерлићево истовремено залагање, рецимо за српство и југословенство или за српство и универзализам, али тада је то био спојив идејни конгломерат.

И на крају, реч-две о улози политике у Скерлићевој прераној смрти 1914. године.

Непрекидни исцрпљујући рад без кога данас не би имали његове ниске мисаоних бисера, а још више стални и бесомучни атаци завидне и полуобразоване српске интелигенције која се ни до данас није излечила од  страшне и друштвено разорне “византијске болести” недозвољавања икоме да буде бољи, па чак и по цену његовог психо-физичког сатирања, учинили су своје и у Скерлићевом случају.

Као швајцарски ђак Јован Скерлић се бранио и отменом игноранцијом нимало отмених противника, и практиковањем хуманистичке толеранције, али, будући да је био и Балканац, и жестоким вербалним, а у више наврата чак и физичким обрачунима са онима који су му насртали на личну и породичну част.

Остало је забележено да је не само знао "завртати рукаве", већ и употребити и песнице. Узалуд. Зло зависти је увек јаче од ма ког појединца. Отуда је ваљда завист смртни грех, а љубомора као њена сродница ипак није.
И кад се бранио и кад је нападао Јован Скерлић је увек био крив. Онолико колико су га волели млади, бојали су га се и мрзели припадници његове генерације. А када би млади остарили, посумњали би и они у Скерлића, што је уосталом судбина свих ауторитета.

Једно је сигурно, из Скерлићевих записа и из бележака које је оставила њему и склона и несклона околина, он је све, а посебно политички обојене нападе тешко преживљавао Све. је то утицало на њега да  он, Јован Скерлић, који је тако дуго и упорно мислио да српски народ има у моралном погледу здрав дух, три године пред своју смрт напише следеће о српском народу: "Завист, злоба, суревњивост, инат, разметљивост, охолост - то су очевидне особине нашег националног карактера. Сујета није нигде тако доминантна као код нас. Лични моменти су код нас од пресудног значаја. Болесни индивидуализам је разорни елемент целог нашег живота, основна сметња целокупном нешем напретку".

Могло би се рећи да њега није убила понека његова прејака реч која му се спочитава, колико бујица туђих прљавих речи и неистина, онај "зао и разоран, индивидуалистички дух, одсуство осећања целине и општих  интереса, процењивања  свега са гледишта уског, сићушног самољубља" о којима је он све више писао што се примицао крају живота.

Претежно глумећи хладнокрвност, прерано сазрело Скерлићево биће је своје детиње глумачке амбиције испољаване у претераној идентификацији са јунацима књига којима се одушевљавало, сасвим мимо Бергсона преточило у лични  мизансцен  своје драме живљења  игране у суровој балканској арени,  у којој стално игра представа о успеху који се не прашта, и у којој су главни јунаци увек  много више бичевани него награђивани.

Да ли је за утеху, то што је, и такав какав је,  српски политичко-културни миље,  имао и има свест о важности и величини дела, кад већ није имао и нема свест о величини уважавања човека. Зато је и Јован Скерлић постао велики тек после своје смрти, када је ишчезао човек (који је сметао), а остало само дело (које смо требали). 

Отуда је и ово слово тек  скроман покушај да се Јован Скерлић који је неодољивим ватрометом речи велемајсторски обојио своја књижевна дела жељеним бојама својих политичких мисли, а своју политичку мисао исказао и заогрнуо предивним књижевним стилистичким плаштом,  идентификује као човек, још једне, односно, бар две  димензије – и политичке а не само књижевне.

Тако ће хтења неправде непамћења о којој смо говорили на почетку бити мање, ако већ воље за памћење  као правде не може бити више.


Према записима хроничара, Скерлић је не само стално већ и масовно нападан. Понекад га је у истом дану знало напасти и десетак новина.