Милутин Миланковић
Великан светске науке са Београдског универзитета

поздравна реч проф. др Александра Петровића,
члана Одбора Српске академије наука и уметности за дело Милутина Миланковића

Господине замениче директора, господине проректоре, господине подпредседниче Академије, даме и господо,

прво морам да кажем да сам очаран што овде видим толико младих лица заинтересованих за питања астрономске теорије која носи име Милутина Миланковића. Циљ мог обраћања је да укажем да то има смисла и да су ова деца поред нас на правом трагу.
Какав је доказ за то? Једноставна чињеница да цитираност Милутина Миланковића расте, уместо да по природи ствари опада како нас време удаљава и заборав се природно шири. Милутин Миланковић је снагом свог дела направио обрат да протицање времена доноси све више осврта на његово дело. И то није реч само о званичном Science Citation Index којим се мери присуство једног научника и научног дела. Реч је о нечем много вишем, чега и овом изложбом треба да постанемо свесни. А то је да је Милутин Миланковић ушао у научни говор, у научну терминологију, научни начин размишљања. Данас се говори о Миланковићевим циклусима, као што се говори о Кеплеровим законима или о Ајнштајновој релативности. Значи више се објашњавају, већ се користе као принцип објашњења, као кључна реч у научној комуникацији: каже се ''Миланковићеви циклуси'' и тиме је све речено. Оно што је тиме речено у науци треба да буде речено и у нашој култури. Али, да би то било речено, морамо боље познавати Миланковића, и ова изложба је први корак који је Универзитет начинио у том правцу пола века после смрти Миланковића. Не сумњам да је корак велики и значајан, и неоспорно је у скалду са оним што је урадила Српска академија наука 2004. године, када је организовала велики међународни скуп (Paleoclimate and Earth Climate System) посвећен Милутину Миланковићу поводом 125 година од његовог рођења. На тај скуп дошла је светска елита из ове области која је својим присуством оставила јасан траг, јасну поруку њеног односа према Милутину Миланковићу.
Зашто је Милутин Миланковић тако велики? Он своју теорију почиње у време када је астрономска теорија климе, која је отприлике пре нешто више од једног век пре њега кренула кроз размишљања Хершела, Адемара, Крола и других једноставно пала у потпуну сенку. Геолози су у 19. и почетком 20. века веку потпуно одбацили астрономску теорију климе и рекли да она једноставно не даје резултате који су у сагласности са геолошким налазима, и да је она у принципу погрешна. И то је било стање које је Миланковић затекао када је почео да ствара у науци. Он је имао довољно храбрости да устане против таквих ауторитета европске геологије какав је Албрехт Пенк, или климатологије какав је Јулиус Хан, који су једноставно сматрали да астрономска теорија климе нема више ништа да каже. Миланковић је мислио супротно, и то своје супротно становиште је успео да математички заснује и убедљиво докаже, око четири деценије непрекидно радећи на астрономској теорији климе. Он је томе посветио цео живот и само зато што је томе био посвећен до крајње мере, успео је да осмисли велики канон осунчавања, који је данас један од симбола науке 20. века. Због тога је Милутин Миланковић, између осталог, проглашен од америчке агенције за свемирска истраживања једним од десет најзначајнијих научника свих времена који се икада бавио неком науком о Земљи. Зато је Милутин Миланковић добио и своје кратере на небеским телима Марсу и Месецу, његовим именом српски астрономи су назвали једну малу планету – то су међу највећим почастима које један научник може да добије. И то нас уверава да Милутин Миланковић држи математичке кључеве од тренутно најзначајнијег глобалног проблема који имамо, а то је проблем промене климе, са којим ћемо се у овом веку сретати вољно или невољно, на ове или на оне начине. Миланковићева математичка теорија климе даје темељ размишљању о динамици климе у прошлости и у садашњости и у будућности, и ми треба да будемо свесни да је његов Канон осунчавања један од великих кључева, не само науке, него и укупног живота на нашој планети.
На постеру који је овде изложен се види да данас немате практично ниједан угао Земљине кугле, било да је он континент или океан, језеро, пећина, острво, где теорија Милутина Миланковића није потврђена. На постеру је побројано тих потврда колико је могло да стане, а има их неупоредиво више. Сва та бројна, међусобно независна истраживања спроведена су имајући на уму једну идеју: да се потврде или оспоре Миланковићеви циклуси. Али било да потврђују или оспоравају, сви ови подухвати обухваћени су једном дејствујућом чињеницом: Миланковић је постао планетарни феномен. То је величина његовог његовог научног успеха који је превазишао границе науке и постао препознатљива културна творевина.
Други део његовог научног успеха, који тек чека да му донесе нова признања, тиче се космичке будућности коју оцртава његов Канон. Милутин Миланковић је први научник који се бавио климама на планетама Сунчевог система. Он први рад о томе објављује 1913. године, када још Фламарион и други размишљају како изгледају Марсовци, да ли су мали зелени или велики црвени, значи када цивилизацијска мисао није била доспела до равни у којој у том тренутку ствара Милутин Миланковић правећи прорачуне клима планета Меркура, Венере, Марса и Месеца. Оно што је најлепше од свега, осим за Венеру, где у његово време нису били познати астрономски параметри, његови резултати у потпуности одговарају резултатима до којих су дошле свемирске сонде које су много касније послате. Можда би због тога било праведно да једна од следећих експедиција која буде походила Марс добије име Миланковића. Овакав догађај био би свакако подстрек и нашем размишљању о томе како ћемо поново оживети Миланковићеву мисао на Београдском универзитету, одакле је потпуно неоправдано нестала.
Миланковић није био само велики научник, он је био и велики човек. И то мора да се каже, то је важно, и то употпуњује слику. Миланковић, који је завршио Велику техничку школу у Бечу и потом докторирао, запослио се у једној од престижних грађевинских фирми аустроугарске престонице, која, узгред речено, и дан данас постоји. Ту је врло брзо досегао до угледа најбољег инжењера који може да реши најтеже математичке проблеме инжењерства. Не треба причати како су ти врхунски стручњаци били плаћени онда и данас, и какав је, сходно томе, Миланковић живот могао да води. Он је сведочанстава о томе колико је уживао у друштвеном положају који је стекао записао у својим мемоарима. Али он не би био Миланковић да је остао само један успешни грађевински инжењер удобно ослоњен на идеал који већина људи има - комфорног, удобног живота. Он не би био Миланковић да се није отео, како стари филозофи кажу, магији десет хиљада ствари, и напустио улепшани свет империјалне престонице и, на позив Јована Цвијића, дошао на скромну плату професора Београдског универзитета: оскудни услови, немогућност да води онај живот на који је навикао. По томе се види да је Миланковића води једна велика идеја, не само научна, већ истовремено и етичка, и у томе лежи његова научна и хумана величина. И он је ту, на Београдском универзитету, у тим оскудним условима на које, да кажем, научници и данас воле да се жале, методолошким поступком, до те мере јасним, разговетним и примереним (о чему је оставио сведочанства у својим мемоарима), дошао до тога чиме ће да се бави, шта ће да испитује на размеђу наука, и како ће на том необрађеном пољу да подигне, како је сам рекао, своје духовно властелинство. И он је у томе успео. Управо на размеђу наука подигао је своју секуларну теорију осунчавања. Да је и Миланковић почео да истражује на неком посебном пољу, превиђајући «необрађена поља» између, геолози, онако како их је водио Албрехт Пенк, и даље би копали по земљи, и не би схватали пресудну везу Земља – Сунце, на коју је Миланковић поново вратио европску и светску науку. И ми данас не бисмо могли да на овај много дубљи начин разумемо оно што се догађа са климом.
Ето, то је био Милутин Миланковић, који се ето и овом изложбом, на којој захваљујем Универзитетској библиотеци и аутору, др Стели Филипи - Матутиновић, поново враћа свима нама да га сагледамо, и у њему да видимо не само једног научника, једног нашег професора, него да видимо сами себе, најбољи вид наше културе, и каква она може да буде. Хвала.