Милутин Миланковић
Великан светске науке са Београдског универзитета

поздравна реч проф. др Стевана Коичког,
подпредседника Српске академије наука и уметности

Поштоване колеге,

велика ми је част и задовољство да се обратим скупу поводом отварања ове скромне али лепе изложбе која ће у нашој средини осветлити дело и лик Милутина Миланковића. Као што смо чули, Миланковић је дао огроман допринос разумевању климе на Земљи. Будући одличан математичар, широко образован научник, он је уочио да сила кретања планета у Сунчевом систему, нарочито Венере и Јупитера, утичу на један суптилан начин на количину светлости и топлоте коју Сунце шаље на Земљу, а од чега у пуном реду зависи клима. Својим рачунима које је спроводио кроз цео свој живот он је доказао да су мале варијације у осунчању Земље због интеракције са тим планетама, и другим, али претежно са ове две, довољне да објасне велику енигму у историји климе, као што су ледена доба, када је велики део Земље био покривен дебелим наслагама леда, када је живот био угрожен и измењен постојањем таквих великих промена. Разуме се, ми то не осећамо у нашим животима, али то је било у давнијој прошлости, и сигурно ће се наставити и у будућности. Он је то скромним средствима, са оловком и папиром, израдио у нашем Bеограду, на нашем факултету, нашој Академији, свом стану, и објавио врло педантно. Пошто је био одличан математичар, све је то израчунао перфектно. Међутим, та његова теорија, иако привлачна по идеји и документована математички, није наишла на пуно разумевање његових савременика. Он се просто појавио којих четрдесет, педесет година раније него што је наука била у стању да потврди или оповргне његове теорије. Тако да је умро недочекавши признање и славу која му је доцније додељења.
Али шта се то догодило, што је рехабилитовало дело Миланковића? То је најновија научна технологија, коју су велике земље развиле током шездесетих, нарочито седамдесетих година, и све до дана данашњег. А заснована је на новим приступима сазнању каква је клима била у ранијим временима. Основни подаци потичу од седимената у океанима. Дакле, оно што у атмосфери лебди, лагано тоне и депонује се на дну окена. Ти слојеви верно осликавају каква је клима била док се то догађало. Бушећи неколико десетина метара океанско дно, анализирајући то најсавременијим методама, савремени научници су показали ваљаност Миланковићеве теорије. Криве које овде видите, које је он дао пре шездесет, седамдесет година, потврђене су тек пре десетак година, и дан данас се потврђују. Последња истраживања леда на Антарктику и Арктику исто потврђују у потпуности Миланковћеве криве и теорије. Јер, како се на половима доле круни лед, он притиска снег, претвара се у лед, и остају мали мехурићи атмосфере заробљени у том леду. Кад то пробушите, извадите, отопите, добијете ваздух какав је био на пример пре 400 хиљада година, пре 800 хиљада година, каква је била атмосфера заједно са својим састојцима природности од пламена, од вулкана, од пожара итд. То све брилијантно показује осунчавање, Миланковићева теорија. До данас су научници продрли до око три километра у дубину бушећи лед на Антарктику, што покрива интервал од око отприлике милион година уназад, а дотле је Миланковић рачунао какве су промене биле у нашој клими.
Данашњи научници су одушевљени тиме шта је Миланковић успео да уради пре толико времена и данас говоре о Милаковићу са највећим поштовањем и дивљењем у каквим условима је живео, а какве је резултате постигао.
Уз Миланковићеву данашњу славу тренутак је, и године су, да се афирмише наша наука, наш народ, наша култура. Миланковић није био само претеча најкрупнијих научника који су сврстали међу 250 најистакнутијих научника који су створали науку, у најжешћој конкуренцији, где се појављује још само један научник са наших простора, а то је Мохоровичић, један од четири, пет научника словенског порекла.
Он је својим животом, радом, делом, био у нашој средини један урањени европејац. Као што је био урањени научник без егзактних доказа у то време, тако је живео европски дух, европску културу, нашу припадност Европи у тешким временима када смо ми ратовали са том Европом, када су били Балкански рат, Први светски рат, Други светски рат. Када није била прилика, није било време за разумевање Миланковићевог схватања припадности европској цивилизацији. Према томе, као што је и у науци касно добио признање, сада је тренутак да му наша нација, да му Срби одају признање у том смислу. Јер, оно што ми данас радимо, чему тежимо, што осећамо, да изборимо своје место у европској култури, то је Миланковић зачео тада, у другом времену, у другом добу. Српска академија наука и Универзитет почињу да одају пошту Миланковићу по оба ова основа. Управо смо издали један Зборник радова са скупа који смо у Академији имали о Миланковићевом научном делу, где смо скупили најеминентније научнике са нашег Универзитета из области климе, где је Миланковић радио.
Међутим, његова рехабилитација у националном, друштвеном смислу, још није почела у нашој средини. Још није посвећена његова улога коју је имао у току свога живота, у смислу доакза и потврде замисли како ми припадамо Европи.