Карл Лине у Универзитетској Библиотеци
- поводом триста година од рођења -

Карл Лине,
Carolus Linnaeus, Carl von Linné
13 мај 1707-10 јануар 1778

Овогодишња прослава 300-годишњице од рођења славног шведског природњака Карла Линеа је велики празник Науке, Природе и Стваралаштва за многобројне стручњаке, широм света, посвећене, пре свега, ботаници и зоологији, али и другим научним, пре свега, биолошким дисциплинама. Карл Лине је као универзални природњак, ботаничар, зоолог и лекар, бавећи се истраживањима природе, сакупљао многобројне примерке биљака, животиња и минерала, не запостављајући ни лекарску праксу. Непрестано у покрету и увек у природи, рано је постао свестан непрегледног богатства природе. Још у раној младости се код Линеа родила идеја о класификацији живог света, коју је касније разрадио и у својим познатим делима приказао.
Родио се у једном малом месту у јужној Шведској 1707. године, образовао се на Универзитету у Лунду и Упсали, службовао у Шведској и Холандији, размењивао своја запажања и потврђивао своја налазе са научницима тога времена из других земаља Европе, а пре свега, проводио много времена на експедицијама у арктичким пределима. Арктички предели Скандинавије били су за Линеа исто што и острво Галапагос за Дарвина. Доследним научним напорима, Карл Лине је успоставио конзистентну употребу биноминалног именовања биљака и животиња, као и класификацију утемељену на хијерархијском принципу сродничких група (таксона вишег ранга), због чега се извесно може сматрати "оцем таксономије". Таксономија (пореклом од грчких речи taxis, ред, положај и nomos, закон) је наука о закономерној сређености, односно класификацији живих организама. Она обухвата именовање, описивање, рангирање и разврставање организама по хијерархијском принципу од еволутивно старијих и једноставнијих до млађих, савремених и сложенијих облика. Систем класификације који је успоставио Лине, мењао се упоредо са развојем ботанике и зоологије те је временом ревидиран и допуњаван. Овај процес усаглашавања класификације живих бића траје и остаје и до данашњих дана је један од интригантних биолошких проблема.

Осврћући се у прошлост, не можемо заобићи чињеницу да је човек одувек тежио да именује, опише, и класификује све оно са чим се у природи сусретао, сав тај "склад" или "хаос", сходно томе како ко објашњава природу и све оно што у њој постоји. Још су Аристотел (384-322 п.н.е). и његов ученик Теофраст (370-285 п.н.е), у 4. веку п.н.е., проучавајући биљке увидели сличности и разлике међу њима и покушавали да их разврстају и систематишу. Теофраст је све њему познате биљке класификовао у три групе: зељасте биљке, жбунове и дрвеће. Грчки лекар Диоскоридес је познавао преко 500 лековитих биљака које је разврстао према својствима и употреби на отровне, зачинске и ароматичне, због чега се може сматрати претечом и оснивачем фармаколошке ботанике. Током средњег века биљке су углавном груписане према начину коришћења на лековите, хранљиве, отровне, итд. Још од 17. века, разноврсност живог света на Земљи, онолико, колико је у то време била позната, привлачила је пажњу природњака и лекара, универзалног образовања, који су покушавали да опишу биљне и животињске врсте и да их на одређен начин систематишу.У то време су се појавиле и прве варијанте доследнијег разврставања и именовања врста применом биномне, биноминалне или бинарне номенклатуре, која је подразумевала двоимено означавање биљних или животињских организама, при чему је први део имена било латинско име рода, док је други део имена (епитет) ближе описивао одређену врсту датог рода. Једну варијанту бинарног система биљака примењивали су, неких 200 година пре Линеа, швајцарски ботаничари, браћа Гаспар (1560-1624) и Јохан (1541-1613) Баухин. Карл Лине је веома рано, тек што је завршио универзитетско образовање, почео да се бави истраживањем система класификације живих бића. Успостављајући свој принцип класификације задржао је биноминално именовање врста, настојавајући да организме групише, пре свега, на основу сличних лаковидљивих, морфолошких одлика (то је било посебно упадљиво у класификацији животиња – сисари су груписани према типу зуба, птице према изгледу ногу или кљуновима, инсекти према крилима, итд.) у оквиру одређеног хијерархијског система. Линеовом бинарном типификацијом имена неке врсте у оквиру хијерархијског система, свака та врста је сасвим одређено, јединстевено и дефинитивно идентификована. Хијерархијска класификација биљног и животињског света по Линеу обухватала је и више таксономске категорије, изнад врста и родова, који су једноставно и систематично груписани у фамилије, редове, класе, филуме (код животиња) или разделе (код биљака) и, најзад, у царства. Предлог нове класификације Лине изнео је у два дела, Systema Naturae и Species Plantarum, штампана исте, 1753 године. До данашњих дана овакво разврставање и именовање живих бића на Земљи препознаје се као Линеова таксономија. Велики, ако не и највећи број биљних и животињских врста и данас носи иза свог научног имена ознаку L., као препознатљиво Линеово ауторство.

Прво издање његовог дела Systema Naturae штампано је у Холандији, на само 11 страна (табела) и било је више уводног карактера, заправо је то била инаугурација идеје о новом начину именовања и класификације организама. Systema Naturae је доживела касније 10 допуњених издања (последње 1758. године), обухватајући описе и класификацију 7.700 врста биљака и 4.400 врста животиња.

Двотомно дело Species Plantarum, објављено1753.године је написано на скоро 2000 страна. Ово дело је доживело у наредном периоду већи број допуњених издања која су обхватила ново пронађене и описане врсте биљака, најчешће из Европе, али и из других делова света на основу материјала који су Линеу доносили његови ученици и следбеници, као и његови пријатељи, са својих путовања широм света.

Класификација биљака презентована у Species Plantarum базирала се на броју прашника и тучкова, што је, заправо, био први покушај систематизације биљака на основу сексуалних карактеристика, односно на основу репродуктивних органа. Овај приступ, свакако, није одражавао у потпуности филогенетске везе у биљном свету, али, ваља напоменути, да су грађа цвета и композиција цветних делова као најконзервативније целине биљног организма, веома важни карактери и у савременој таксономији биљака. У Линеовој таксономији биљака класе су детерминисане на основу мушких (прашници), а редови на основу женских органа (тучкови). Године 1754, Лине је поделио биљке на 24 класе у односу на број прашника и односу прашника и тучкова у цвету: У класама од I до X сврстане су биљке у зависности од броја прашника у цвету, који је могао бити од један до десет (Monandria, Diandria, Triandria, Тetrandia, Pentandria, Hexandria, Heptandria, Octandria, Enneandria и Decandria). У класу XI груписане су биљке са дванеаест до османаест прашника (Dodecandria), док су у класи XII биле биљне врсте са више од 20 слободних прашника (Icosandria), а у класи XIII биљке са 20 или више слободних за цветну ложу сраслих прашника (Polyandria). Класа XIV је обухватала биљке са четири прашника од којих су два краћа, а два дужа (Dydinamia), класа XV биљке са четири дужа и два правилно краћа прашника (Tetradynamia), класа XVI биљке код којих су сви прашници у доњем делу срасли (Monadelphia), док су у класи XVIII биле оне врсте код којих су прашници срасли у два снопића (Diadelphia), а у класи XIX су биле биљке код којих су прашници срасли у три и више снопића (Polyadelphia). У класу XX сврстане су биљке чији су прашници срасли са тучком (Gynandria), код биљака из класе XXI мушки и женски цветови су одвојени на истом стаблу (Monoecia), док су се у класи XXII налазиле дводоме биљке код којих су мушки и женски цветови на посебним стаблима (Dioecia), а у класи XXIII биљке са монецким и хермафродитним цветовима на истом стаблу (Polygamia). Најзад, класи XXIV припале су све биљке без цветова, прашника и тучкова, а са расплодним спорама (Cryptogamia). Класе су систематизовано подељене у редове, поново на основу броја прашника и тучкова и њиховог распореда. На тај начин су се, у зависности од броја тучкова, понављала имена у различитим класама и редовима (на пр. у реду Monogynia биле су биљке које су се одликовале цветовима са једним, у реду Dyginia са два, а у реду Tryginia са три тучка, итд). Овакав систем класификације је у суштини био неконсеквентан, због чега су се, често, врсте из филогенетски различитих фамилија налазиле у истој класи или реду, што није одражавало сродничке, односно еволутивне односе међу врстама, родовима па чак ни међу фамилијама. Ваља нагласити да у Линеово време развој ботанике још увек није стигао до тог ступња да су, на пример, били познати феномени еколошке конвергенције, односно могућности морфолошке сличности између филогенетски удаљених врста. А конвергентни облици се разликују укупном грађом цвета, посебно односом свих цветних делова, а не искључиво бројем прашника и тучкова. Осим тога, постоје многа одступања и појаве редукције броја цветних делова, што је могло да створе забуну у класификацији, коју је Лине базирао искључиво на броју прашника и тучкова. Овакав приступ у класификације биљака није могао доследно да објасни сродничке везе и припадности врста вишим категоријама. Због тога се у Линеовој класификацији, у истој таскономској категорији (нпр. реду или класи), налазе филогенетски удаљене фамилије и врсте. Тако се, на пример, у Линеовој класа Monoecia, која обухвата 4 реда (Monandria, Diandria, Triandria и Polyandria), налазе и четинари и родови из различитих фамилија цветница као што су Lemnaceae, Fagaceae, Rosaceae, Cyperaceae, Urticaceae, Euphorbiaceae, итд.

Линеов систем класификације је са развојем биологије, посебно ботанике, већ крајем 18. века, био модификован. После објављивања чувеног дела Regni vegetabilis systema naturale швајцарског ботаничара Алфонса Де Кандола, 1818. године, Линеова таксономија биљака се постепено замењује новим, научнијим, природним системом класификације. Де Кандолова подела биљака на три класе, Dicotyledonae, Monocotyledonae и Acotyledonae, заснивала се на броју клициних листића или котиледона. Интересантно је да Јосиф Панчић у свом чувеном делу "Флора Кнежевине Србије" из 1874. године, приказује и Линеов и Де Кандолов систем класификације, али се ипак, у систематисању флоре Србије, приклања савременијој, Де Кандоловој класификацији. Наука је, наравно, напредовала и даље, те је касније Де Кандолова подела послужила као основа за савремену таксономску класификацију која данас препознаје десет раздела: Lycophyta (пречице), Psilotophyta (псилотуми), Sphenophyta (раставићи), Filicophyta (праве папарати), Cycadophyta (цикаси), Ginkgophyta (гинко), Coniferophyta (четинари), Gnetophyta (гнетуми), Magnoliophyta (скривеносеменице). Скривеносеменице или Magnoliophyta, данас најзаступљенија група биљака на Земљи, обухвата две класе, Magnoliopsida i Liliopsida које одговарају Де Кандоловом класама Dicotyledonае и Monocotyledonае.

Правила биномног означавања врста и хијерархијски ситем класификације највећи су научни доприноси Линеа, непосредно таксономији и систематској биологији, а посредно скоро свим биолошким дисциплинама за чија консеквентна истраживања је неопходно познавање таксономских, односно филогенетских и еволутивних односа и положаја појединих врста, односно одређених таксона.

Једном уведен, пре свега од стране Линеа, хијерархијски систем, односно рангирања од вишим ка нижим таксонима (раздео, класа, ред, фамилија, род и врста) и обрнуто, остао је, у основи, непромењен до данас. Снажан, скоро експлозиван развој природњачких дисциплина у 19. и 20. веку, само је употпунио Линеову идеју класификације живих бића новим сазнањима. Она су била предуслов за увођење читавог низа нових, додатних хијерархијских категорија које Лине није предвидео својим системом класификације. Тако су у ботаници одређене врсте биљака груписане у подфамилије, трибусе, подродове, секције родова, подврсте, али и у још ниже таксономске јединице у оквиру инфраспецијске диференцијације, као што су варијетети и форме, које се, међутим, све више напуштају у савременој таскономији биљака.

Упркос свим промена везаним за научни напредак, заувек остаје Линеов траг и његов допринос биологији, посебно таксономији биљака и животиња, јер је његова концепција бинарне номенклатуре заснована на једноставном и доследном принципу. Пре Линеа име врсте је у суштини био њен најкраћи опис. На пример, дивља ружа је одређивана и као “Rosa sylvestirs inodora seu canina” (приближно значење: „шумска ружа без мириса или псећа ружа“) или као „Rosa sylvestris alba cum ruborefolio glabro“ („ружичасто-бела шумска ружа глатког листа“),тако да се није могло са сигурношћу знати да ли се идентификује једна те иста врста или се ради о двема врстама. Познавајући добро врсте, на основу огромног сакупљеног материјала и многобројних екскурзија, Лине је применом конзистентног система класификације решио ову дилему на једноставан начин, биноминалним именовањем врсте у Rosa canina (дословце „пасја ружа“, код нас познатија као „дивља ружа“). Ваља истаћи да се приликом описивања нових врста и до данас задржало правило, које је важило и у Линеово време, да се осим биноминалног означавања врсте даје и њен детаљан опис на латинском језику, место где је први пут нађена (locus classicus код биљака, terra typica ѕа животиње) и да се на одређеном месту чувају сакупљени примерци који су послужити за њен опис.

Од Линеовог времена до данас описано је 1.700 000 органских врста. То недвосмислено показује колико је у последња два века таксономија била плодотворна научна дисциплина и колики је допринос дала познавању разноликости живог света на Земљи. Међутим, важно је истаћи, да је таксономија и данас веома жива и динамична биолошка дисциплина. Она, у новом веку, доживљава нови процват захваљујући новим методама и приступима, као и великом напретку других биолошких дисциплина, какве су морфологија, екологија, биогеографија, генетика, а у последње време, нарочито, молекуларна биологија. Линеове „очевидне карактеристике“, на чему су се заснивале његове идеје и принцип класификације, промениле су се са неизмерно нараслим новим сазнањима из свих других области биологије. Секвенцирање ДНК, незамисливо у Линеово време, данас је од изузетне користи за утврђивање сродничких односа међу врстама и могућност за њихову прецизну и адекватну класификацију.

Истраживања биолошке разноврсности и проблеми очувања општег биодиверзитета на Земљи, у највећој мери су еколошке и биогеографске природе, али се не могу замислити без савремених таксономских података и ревидираних резултата. Наиме, још увек се број непознатих и/или неописаних врста, нових за науку и човечанство, процењује на неколико десетина милиона. Поред тога, постоје многобројни проблеми и у (ре)класификацији постојећих таксона различитог ранга, посебно потврђивања или ревизије положаја и припадности појединих фамилија и родова вишим таскономским категоријама. Једном речју таксономија остаје, како јој је раније често даван епитет, "краљица биолошких дисциплина", баштинећи преко три века дугу традицију и резултате на које се ослањају многе друге савремене биолошке научне области. Тек мноштво информација из различитих биолошких дисциплина омогућава да нека биљка, животиња, гљива или микрорганизам буде правилно описан и доследно сврстан у биолошки и еволутивно оправдан таксономски систем. Линеов непроцењив допринос развоју не само ове биолошке дисциплине, него и читаве биологије уопште спознат је међу његовим савременицима још за његова живота. Овај водећи природњак 18. века уживао је изузетно поштовање својих савременика, великана тог доба, филозофа, песника и књижевника, Русоа, Гетеа, Стриндберга, а од стране шведског краља Адолфа Фредерика, био је награђен племићском титулом 1761. године.

Остаје јединствена прилика да осветљавањем животног пута и дела Карла фон Линеа, покажемо новим нараштајима да ни после 300 година не пада у заборав његов допринос, његове идеје и принципи, посвећеност науци и истраживачки ентузијазам. Штавише, његово дело утемељило је читав низ биолошких дициплина, пре свега таксономију, а посредно биогеографију и екологију, данас суочене са новим изазовима, али за које можемо рећи да, захваљујући Линеу, имају дугу традицију у биологији.