Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
Loading
 
 
Univerzitetska biblioteka Svetozar Markovic

ИЗДАЊА

Izdanja: E-izdanja: E-knjige: Dva zagrljena uma

У Београду 16. марта 1866 год.

Драги Кузмо,

Земан дође да се опет мало поразговоримо. Истина, и ја се позабавих мало, али опет не онолико колико ти пре; али хвала Богу те једном и овај тренутак дође. Мислим да се не ћеш чудити, што ти досле већ не писах, кад ти кажем, да је ово сад, кад ти пишем 10. сахата ноћи, а још ми стоји да препишем 1. табак школскога ми предмета и предамном још леже десетину не прочитаних књига, које узех још пре месец дана! Али сам се баш био зачудио твоме дугоме ћутању, и кад ми једва после три недеље дође твоје писмо, чисто не могах да верујем, е се бејах побојао да…, али опрости безразложноме страху.– Примам ти изговор, само ти не одобравам што велиш: “да сам ти одма писао не би ваљало”; јер ја не знам за што не би ваљало, већ ако не само за то – к’о што велиш – што ми је Алимпије[6] писао писмо у десет редака. А така су његова сва писма.

Кад бих хтео да ти одговaрaм на твоје писмо све по реду дошло би опет да поведем реч о вашем позоришту и о вашој дружини. Али сам о томе, чини ми се, досле већ доста говорио да више није нужно. Него ћу ти само споменути како ја у једноме моме писму, кад вам говорих да дајете беседу, прорекох, да ће се свет наситити ваших позоришних представа, ако их не зачините чиме. Да видимо још шта ће бити с битком косовском. Желео бих да ми Благовести донесу благе вести о вашој дружини. Збиља, јави ми ко пише оне дописе о вама у “Световиду”[7].

Што ми пишеш за Перу ни мало се не чудим. Ја га врло добро одавно познајем.

Читаћеш у новинама да кнез не оде данас у Цариград како беше јављено, него ће тек поћи прексутра, веле да је болестан једнако од неколико дана.

То ти је сад најновије ’амо. Међу тим о свему овоме не говори се баш много. Ово нам све изгледи као нека стара новост.

Жао ми је што ти овом приликом не мам да јавим нових ствари, чега сте ви тамо можда жељни. Али за то ћу се бар моћи мало по више с нама самим забавити; а празнину у овоме писму што се тиче новости нека попуне извештаји новинарски, које ћеш наћи ситним словима наштампане, али које ја у гдекојих новина најрадије читам.

Али да не ћеретам вас дан о којечему, хоћу одмах да ти кажем како сам се одавно спремао да наставимо – како сам велиш – летошњи наш разговор. Али зар томе беше криво зимско време, које неугодно беше за разговор, који се поведе при најлепшој месечини, за најлепших дана у години. Него ме сад чланци Абердарови[8] у “Вили”[9]: “О психологији у нас Срба”–који су међу тим доста нејасни, што су кратки, а особито ко није читао оне књиге, о којима се тамо говори – подсетише на обећање у прошломе писму. Али ја сам се присетио да ће боље бити, да пустим другога да место мене говори, а ја само да с мало речи пропратим говор његов. Тај је други, философ прошлога века – Мојсије Менделсон.[10] Знам да ћеш се насмејати мојој досетци, како се знадох извући из теснаца философске препирке. Најпосле као правнику не би ми било ни замерити; али колико ми то није хадет, још више не бих се уклонио од овога разговора, да ми се није учинило да би штета било, кад ти не би прочитао Менделсона. За то ти га ево шиљем у српскоме превeду, који је истина мало потежак – особито од половине књиге–, али је то баш добро; јер ћеш се ту морати дуже забавити и, што рече један наш професор, сваки став разбити. Најпосле, ти си бавећи се једнако канцеларијским актима имао прилике мучити се и са заплетенијим стилом.

Менделсон збори о бесмртности душе. Баш као да је прислушкивао наш разговор! Само да то није било пре 90. год.!

Менделсон је поставио темељ своме разговору једном хипотезом, на којој после врло доследно води разговор све до краја. Та је хипотеза (претпоставка),– хипотеза Бога, коју он на страни 12–стој овако формулује: ”Бог је наш господар и власник, ми смо његова својина, и његов промисао брине се о добру нашем.”

Да станемо овде.

Рећи ће можда неко: Па то није ништа; лако је бранити свашта, ослањајући се на такву хипотезу. Али треба најпре њу заклонити од напада и доказати је!

Ту Менделсон ћути.

Али ми се не ћемо инатити дуго с тима, што терају мак на конац. Упитаћемо их: да ли баш никако не постоји оно, што не може сасвим да се докаже? И замолићемо их да нам докажу многе оне хипотезе, којима се прославио материјални свет, они, који не ће да признаду једну највишу идеалну хипотезу – Бога. Шта би било од друштва кад би се сви кривци казнили тек на основу несумњене, аподиктичке истине и извесности, – да су они кривци? Друштво би се морало распасти; – ето куд би дотерали. Него што да ти говорим много о овоме. Ти си имао доста прилике и чути и видети, да се ко осуди са много мање доказа за кривицу, него што има доказа и сведочанстава о бићу божјем!

Но можда ћеш ми ти рећи: Ма што ти то говориш?; то се мене ни најмање не тиче; и кад ти ја рекох да сам од тих? И још те питам, што кажеш: хипотеза Бога?

Ја и не рекох да си ти од оних. А на последње питање одговорићу ти речма Прудоновим [11] (о коме ти пре писах.)

Прудон у уводу своје књиге, у којој обара основе народне економије, вели, да хоће најпре да да рачун о једној хипотези, која ће се читаоцу можда чудна учинити, али без које он не може да пође напред и да га разуму. Ево шта вели за тим:

“Бога хипотезом градити, одговориће ми ко, рећи ће одрицати га. За што не потврђујеш ти са извесношћу биће његово”?

“Јесам ли ја крив, што је вера у божанство постала сумњивим мњењем?, што се голо веровање у највише биће сматра већ као знак слабог духа, и што је од свију философских ништавина ово једина, коју свет више не трпи? Јесам ли ја крив, што се под овим светим цимером (шилдом) скрива свуда лицемерство и слабоумност?” (Знаћеш куд нишани са овим).

“Узме ли који год научењак какву непознату силу што у васељени влада, којој сунца и атоми следују и која сву ову машину покреће, то се ова још сасвим удаљена хипотеза узима за сасвим природну и наилази на одобрење. Да споменем само хипотезу о општој тежини, која никад не ће до извесности доћи, али која је прославила онога, што је изнађе.”

“А напротив да узмем ја сад, па да с што може бити већим устезањем поставим биће Бога, те да ток људских ствари објасним, то могу бити уверен, да ћу збиљу науке ражљутити, и свачије строго ухо повредити, јер је лицемерство данашњег времена довело провиђење у врло рђав кредит и јер је шарлатанство свију мантија силом ове догме, – или фикције (измишљотине) ако хоћете, многа чудеса починила” итд.

–Као добру страну Менделсонове књиге могу ти навести што се поред све тешкоће стила пријатно чита, што помирује човека са смрћу (премда јој за ово многи материјалисти неће захвалити), и што је врло утешна. При првоме читању можда ти се не ће учинити све овако, али ако се савладаш па је један пут прочиташ целу, не’ш за цело моћи оставити а да је још један пут не прочиташ. А с читањем не треба хитати.

Видећеш многа места у њој плајвазом подвучена. То сам ја подвлачио кад сам је први пут читао. Допала су ми се та места; а мило ће ми бити ако ми доцније јавиш како су се теби учинила

Најпосле имам још нешто да рекнем уз ово. Можда ћеш после свега овога рећи – пре него што прочиташ књигу – после знам да не ћеш –: Хајде, човече, куд ме тераш да се мучим и да читам, и онако је и брига и посла и одвише. Не велим у тврдо да ћеш ти то рећи. Могао бих ти на ово одговорити са речима многих знатних људи: (тако један рече да није имао туге или смућености, коју не би с једним сахатом читања растерао и т.д;) али ја ћу ти казати само шта ја мислим о читању. Ја рачунам да сам само оно живео, што сам у читању провео. Јер сва друга уживања и задовољства, и дани, које држах за најслађе у моме животу и које проведох у најдивнијим тренутцима природина тока, минули су и никад се више не ће вратити. Од свега ми је само остала тиха, ваздушна успомена, од које ми је сва хасна, што ме кад кад расети и растужи. Али оно, што од читања добих, оста код мене за навек; и сама смрт не знам хоће ли ми бити кадра узети оно, без чега ми душа не би могла на други свет путовати.

Поздрави ми Алимпија, да му не могу за сад ништа одговорити на његово писмо од 14. ов. месеца. Чим добијем времена писаћу му.

Твојим уписницима истиче сад рок претплати на “Вилу”. Знам, да ћеш бити судбе свих скупљача, т.ј. да ће их сад бар један бити мање. Али ти опет скупи новце од оних који хоће и даље да држе тај лист, па пошљи к’о и пре, а за се немој плаћати, макар ти само тројица остала. Алимпије нека ти и опет при том помогне. У препоруку “Виле” не ћу сад ништа да ти говорим.

Ја сам ти здрав и весео и сви моји. И Лука[12] је здрав и поздравља те.

Пиши ми о свему тамо код вас, о свему што би имао да кажеш на моје писмо ито – и то ускоро. Немој као пре.

Поздрави ми Алимпија, г. Тешића[13], г. Луњевицу[14], све моје пријатеље и прије и сву вашу дружину.

А ти прими искрени поздрав и остај
Здраво твоме Светиславу Вуловићу


 

На Митров–дан 1866. год. У Београду

Љубазни Кузмо,

Да ли ћеш моћи познати у овим врстама онога, што се летос с тобом препираше о бесмртности душе? Да ли ћеш се зачудити овом писму?!. Ништа ми не би милије било, него да се десим крај тебе у онај мах кад примиш ову ситну књигу.

Ја “узех слободу”, да ти и непозван пишем. Кад пођох из Милановца, ти ми не рече ни да ти пишем ни да ти не пишем. Али ја сам од оно доба често помишљао да ти пишем, а све сам остављао на даље до удесније прилике, кад ћу ти моћи повише писати. И данас наумих да не одлажем више, ма да ми много квари вољу неугодно време и маглуштина, која се данас спустила на Београд да се на три корака пред собом ништа не види.

Укратко ћу ти описати моје путовање од Милановца до Београда, јер је давно било, а тешко да ће те то и забављати. Памтим, да је била киша кад пођосмо из Милановца и кад мало одмакосмо од вароши спусти се магла, баш као што је данас овде. Бијах сетан кад пођох, па таково време таман бијаше пристало заме. Кад бисмо близу Рудника диже се магла а пљусну ситна киша, која нас је пратила скоро ваздан. На конак стигосмо у Блазнаву и с тешком муком по највећем блату узиђосмо на брдо, где беше кућа пријатеља Милоја. Блазнава је лепо село. На два брежуљка измеђ којих тече речица, поређане су куће, што врло лепо изгледа кад се у село уђе. Нисам се могао проћи по селу, јер је било блато, а мало смо се и бавили. Ујутру око 8. сах. кренули смо се у Београд. Време се беше разлепшало и после оне кише беше освануо благ дан. Кроз Тополу једва прођосмо од силна света, који се беше слегао на вашар. Путем сретасмо много младих сељанака и њихово ношиво врло ми се допаде. Сукње оне, шиком и вуницом искићене, сто пута су лепше од чивутско–грчких вистана, што их носе наше варошанке. Па то све раде оне саме, док се по вароши људи затиру трчећи сваки час у дућан.– Камо срећа да немамо ни једног трговца у земљи, а да нам је домаћа индустрија напреднија.– Али да се оставим тога сад. О “нашим јадима” ћемо се други пут разговарати.– Тај дан стигосмо на конак у Раљу и то по доцкан. А ноћ беше блага, звездана и разлеваше се у месечини. Не знам што је то мени особито драго путовати на такој ноћи.– Други дан око подне стигосмо у славни Београд.

То ти је кратак опис мога пријатног путовања. И не знам откуд, ја сам ти весео, чио, здрав, добре воље и све кад путујем! А чим уђох у Београд неста наједан мах свега тога. Још кад бисмо код споменика хтеде да ме угуши некакав несносан, загушљив, врео ваздух. Као да уђох у амам! Насмејах се, па помислих у себи: ето колере! Али не беше то она, већ она несносна сфера великих вароши, која је немила свакоме који дође из онаког места, у каквом ја бијах месец дана.

Па опет шта сам знао радити, него потражих другове, па се с њима веселих неколико дана док се не пође у школу. А кад пођем у школу, мишљах, онда ћу да пишем Кузми и другим познаницима, с којима се провеселих у Милановцу. Ал’ да видиш шта ме смете те то не учиних.

У “Србским новинама” изађе оглас – позив ли је, вест ли је, ја не знам како да назовем – да ће се слати о трошку државном 7. питомаца на страну на науке. И од тих 7. двојица или тројица слушаће науке правне и државне. То ме изненади и ражљути. Досле се јављало увек ђацима велике школе за тако што два–три месеца напред, а сада јављају два три дана пред полазак. Па још се не позивају они, који имају воље и мисле да могу бити примљени, да се ишту, него се просто јавља читаоцима. Такав рад ражљути ме, а још више, кад ми казаше, да су се неки још за време школског распуста искали, дознавши за то с приватне стране. Најзад намислим и ја да се иштем. Напишем прозбу, у којој се исках за науке правне ја државне и однесем је ректору. За осам дана, док се о томе већало у савету професорском, нисам ништа радио; нисам се надао – јер сам тек стао у III годину права, а искали су се многи, који су пре 3 године свршили школу – али сам чекао да видим шта ће бити. За свих 7. места било нас је 60, који смо се молили, неки за ово неки за оно. После осам дана, обзнанише избор. Ја нисам био међу изабраним. Један професор рече да је од 60 било само 17. кандидата и да сам међу кандидатима и ја био–само не бих изабран због онога што горе рекох, – али која ми хасна од тога. После два дана министар поквари избор и врати професорима да на ново бирају. И тако је све досле бирано у тајним седницама професора и од првог избора осташе само двојица. Тек ономад кренуше се “изабрани” на пут. То ти је чудна историја о бирању питомаца ове године. И тако не би суђено да ти пишем из каквог краја Германије, но опет из Београда. Узгред да ти кажем, да се и Пера ваш, Мајданац био искао и једном се пронесе глас – док трајаху тајне седнице – да је изабран, ал’ ето се не обистини.

Најновије је код нас то, што смо прионули да склопимо књижевно друштво од ђака. Устав смо већ израдили и јавили ректору за наш подузетак. Чим нам стигне одобрење почећемо радити. Цељ нам је “да према својим силама радимо на моралном и материјалном напретку своме и свога народа”. Кад добијемо дозволење и почнемо радити – јавићу ти о томе више што. Како би било да се и ви угледате на ваше комшије, Крагујевчане, па да оснујете друштво, као што је њихово “Шумадија”[15]. Ви већ имате позоришну дружину. Треба само да је утврдите уставом или правилима за њену радњу. Па онда да раширите круг вашој радњи, т.ј. да вам не буде задатак да будите свест у народу само позоришним представама него да за ту цељ оснујете међу собом читалиште, да дајете недељна предавања, т.ј. оне који не знају читати и писати да учите томе, а онима који то знају да предајете историју народну и укратко историју света и популарна предавања из других наука. Колико ли их је међу нама, који из наше прошлости историјске не знају ништа даље од Милоша и Карађорђа. А с такима се не ствара лепша будућност српска, с такима се не васкрсава “Душаново царство”!!! Али свуда треба покретача и вођа, па ту не треба слегнути раменима па чекати да нас ко покрене. Начело удруживања,–то је начело напретка. На ком су ступњу цивилизације Хинези, кажи ми, којих има триста милиона, али који неће да знају ни за који други народ на свету! Али пре свега треба добра воља и истино родољубље. Ето како се сложи омладина српска, браћа у даљним земљама, под другим владама – али браћа!!!

Заборавих ти казати нешто. Оне загонетке, што ми их даде, штампане су у “Вили”. Пошто сам неке изоставио – које су биле штампане – и две три још додао, однео сам их Стојану Новаковићу[16] и он их прими врло радо.

Јеси ли читао у “Застави”[17] оне чланке, који су онако жестоко говорили о Србији, о њеној будућности и позиву? Те је чланке писао један млад патриота Србин из Аустрије, сауредник “Заставе”, – Глиша Гершић[18]. Он је сад наш професор. Предаје ове године римско право нама, а у два нижа разреда латинске класике. До године ће предавати, мислим, нама међународно право. У идућем броју “Виле” изаћиће његова беседа, којом је отворио код нас своја предавања из рим. права.

И да станем, Кузмо! У здрављу се опет разговорили овако преко писма, коме ћу се ја надати што скорије.

Поздрави све, који за ме успитају, – а ти прими најљубазније поздравље од

Светислава Вуловића, правника


 

Драги Светиславе,

Ево ти уписника на Вилу:
1., Г.Јован Лутман окружни инжинир за 6.месеци.
2., Г.Аксентије Тешић члан у суду за 3.месеца.
3., Г.Алимпије Савић–Таковац–писар у суду за 3.месеца и све бројеве од 1866.године.
4., Г.Јаков Јаковљевић писар у Началничеству за 3.месеца.
5., Петар Поповић практикант у Началству за 3. месеца

Но Алимпије не полаже подпуно 15. гр. за тромесечије и 48. гр. за све бројеве, него је дао за обоје 60. гр. чар. а за 3. гр. вели да ћете му веровати, па ће у другом тромесечију послати 18. гр. чар.

По овоме дакле рачуну шаљем ти с овим писмом 150. гр. чар. а ти тамо учини што треба, да листови овим уписницима дођу. Г. Тешић био ми је обећао за 6. месеци, но сад се домисли, и сиђе на 3. месеца. Плаши се да му не пропадне, јер му је вели доста новаца на новинарима пропало. Ето мој брате, код толике велике и богате господе, немогох ти више уписника наћи. Све трутови, Бог да благослови. Сеоски попови и учитељи неће да узму зато, што им пошта и срезке власти нарочито, листове задржавају и читају, па после разпечаћене шаљу.

Сад добих још два уписника а три читаоца. г. Исаило Божић и г. Стеван Кара–Лазић практиканти у суду, оба за један лист платише 15. гр. за 3. м. па им обојици један лист и шаљи. Поред њи даде ми и г. Панта Луњевица секретар Началничества овд. 15. гр. чар. за 3. месеца. Ево ти дакле шаљем 180. гр. за 8. уписника, са писмом Алимпијевим, које ћеш овде наћи. Књиге, које си посло, примила је дружина с хвалом. З–богом! Више ти немам ђе писати, јер морам оставити празне артије ђе ћу новце запечатити.

19. Децембра 1866. год. у г. Милановцу
Твој К. Цветковић

Сто промена! И Велимир Протић одрече!! Бришем га и шаљем ти управо 165 сто шесет и пет гроша чар.

Поздрав, “от всих и всја”. Твој ја. Мисли ко?[19]
(адреса на полеђини)
Господину
Светиславу Вуловићу
Правнику III.године
У велику школу
У Биограду
У злату 60
У сребру 105
Свега 165. овде у писму


 

У Београду 8. јануара 1867. год.

Драги брате Кузмо!

Чини ми се, да је много времена прошло од како примих твоје претпоследње писмо, па опет то није било тако давно. Ево гледам сад: писано 18 Декембра, а ја га примих баш пред Божић. А последње твоје писмо с аманетом примих после Божића. Него опет ја бих ти још пре писао да је само посао мањи и да се не збунисмо жалошћу. Чуо си да је Луки умро синчић, Светолик. А знаш како беше дете!– Што ти рекох за посао, мислим да сам ти се и пре тужио, али ти нисам све казао. Сваки дан од 9–12 сах. пре подне, а после подне од 2–6 имамо предавања. А то не би било да не дођоше ови војнички часови. Сваки дан, па и недељом и празником – осем великих празника – од 2–3 сах. после подне егзерцирамо се у великој једној башчи код делијске чесме, а од 5–6 (на пролеће од 5–7) слушамо предавање из теорије; ту су правила пешачке службе, правила гарнизоне службе, и закон дисциплинарни, а на пролеће ће доћи више војничке науке. Али нико се не љути на то, само да су блажији у редовним предметима. Тако нам пре рекоше да не ћемо полагати испит из криминалног права првог течаја и ми се обрадовасмо; јер је то огроман предмет, који сам да се учи годину дана па не би било много. А ономад нам рекоше, да није асне, да се мора полагати 25 Јануара, дакле кроз 15 дана. Па кад се цео дан и по 1. сахат ноћи мора да пребуде у школи, кад ћемо да доспемо за што друго.

13. овог м. распустићемо се за испите, а ови ће трајати до фебруара. За то ти све дотле не ћу моћи писати, али ће ми бити драго ако ми успишеш. Твоје ће ме писмо разгалити и разведрити у данима мучног спремања за испите.–Обично се каже “ђаковање, царовање” и “весели” ђачки живот – вели наш проф. Чеда–; али тај живот није за то царовање што је ђаковање, него што је младовање, а младости ништа није тешко и горко. У ђаковању човек проведе своје најлепше године, па за то доцније веле људи; хеј, кад сам ти ја ђак био! Што ће рећи: хеј младости, ала брзо летиш! Доведите – рече – једног старца у скамије, па ћете видети хоће л’ рећи да је то царовање. Али ја не ћу да будем тако прозаичан, него ћу опет рећи, да има нешто по себи чаробно у том ђачком животу, а то је можда, поред младости, и она братска задруга ђачка.

Али за што је човек увек сетан и зашто се увек растужи кад се сети ђачког живота? Ето то видим и у твоме писму. велиш: “Сетих се негдашњих надања, али опазих како се овамо не могу да остваре.” Ја то опет не могу ни чим другим да разјасним до оним што горе рекох. Младост је најузвишеније доба људскога живота, а младост је оличена у ђаку. То је доба најпотпуније снаге и здравља. Снага је младости обилата. Она одржава младића, а сувишак њен гони га да дејствује и на спољни свет. За то је уопште здрав човек, што веле објективан, продуктиван: ако је раденик он не може да мирује, хоће једнако да ради, ако је интелигентан човек он не може да се одржи а да не ради умом, он чита, пише, беседи, он је неуморан. За то у младићском или боље у ђачком добу, они големи планови, оне силне, кад што узвишене и величанствене идеје, које се ни мало не обзиру на спољни свет, на ниску, прозаичну стварност,– оне надмашују физични свет. А кад младост почне пролазити, кад загазимо у свет, кад почне нестајати оног сувишка снаге у нама: онда се тужно осврћемо на оно, што је минуло, као што стари изнемогли војник издишући погледа на своје оружје, верну успомену младости и снаге. Испрва, кад тек човек уђе у свет, настане љут бојак измеђ идеала и препона и невоља спољашњег света: неко победи и томе велимо да је велики човек, геније; ал’ већина остане побеђена или падне у борби.

Али и не треба човек да клоне, ако види да не могу да му се остваре све жеље. Ако не може да победи, нека се не да ни победити. Доста је да човек оствари трећи најпосле десети део својих младићских планова. А после треба одвојити поезију од њих. Није сасвим без смисла што се каже: младост је претерања. За то ти не одобравам, што велиш, како си се некад зарицао да сваку српску књигу набавиш, па сад видиш да то не можеш него ти је само душа неспокојна. То је мало претерано. Друкчије сад стоји наша књижевност но што је некад стојала. Сад је већ тешко и прочитати све књиге српске што излазе, а камо ли све их набавити. Некад је требало потпомагати свако књижевно предузеће, ма и не било добро, само да се књижевност ојача; сад треба стати на пут да не расте коров у књижевности нашој. Зар мислиш од толиких књига, што изађоше ових година вреде и половина да се прочитају? Ни четвртина. Па на што жалити што не помагасмо хрђаве књижевнике и “родољубиве шпекуланте”, што рече један и што им књиге не читасмо. Доситије, кад је рекао: многе књиге расејавају душу – за цело је мислио на онаке књиге. И колико се виче од ово две, три године на таке књиге, опет се појављују. Лепо рече професор Срећковић[20] у једном листу за те нове књижевнике: “Наопако коло поведоше”. Па тако је и с листовима. Изузевши неколико, оно друго није вредно ни читати, а камо ли куповати. А ко би их и држао све кад сад, да рекнемо опет хвала Богу, имаде српских листова, које у Србији, које на страни, које шаљивих, политичних, књижевних, економних, војних, око 20. За то кад човек држи један, два листа ваљана и на годину две, три добре књиге – доста је учинио и за се и за књижевност.

Него опет један није кадар све, па и само добре ствари узимати. За то су постала разна друштва: читалишта, јавне библиотеке, и.т.д. За то вам ја пре говорих о читалишту, за то рекох да би ваше позориште, како сад добро стоји, могло створити читалиште. Слава г. Тренчину! А зар се не би тамо и који Србин такав нашао? Доиста жалост би била, кад не би! А како сте сад почели давати бесeде, прелаз вам јe к читалишту брз. Једна само топла, патриотска беседа о важности читалишта и о големој користи коју оно у опште доноси друштвеном зближавању и понаособ свакоме члану друштва, довољна би била па да за час постане и код вас читалиште. Ја још једном препоручујем ово вашој дружини и молио бих те да им моју искрену и братску жељу искажеш.

9. Јануара. Баш се сад вратих са поште, куда ме позваше да примим аманет Алимпијев. Нисам се надао да ће тако брзо а онолико уписника скупити. Хвала му! Он је прави усталац за напредак српства; само нека остане у одушевљењу, у коме је сада.

Пише ми да се беседа, коју давасте на нову годину јако допала свету тамошњем. То ми је мило. Још једна таква беседа, па ето вам читалишта у Милановцу!

Видим по овоме писму Алимпијевом да није био примио моје писмо, што му га пре неколико дана писах, кад ми је ово писао. У томе писму ја му писах, да нисте најбољи избор учинили што се тиче песама из “Невена Слоге”[21], што их изабрасте за декламовање. Можда је томе криво и слабо стање ваших приватних библиотека. Да је покојни Петар Протић[22] жив, он би нам дао досле дела, која никад не би умрла у српству; али оне песме његове у “Невену Слоге” само су почетци његовог великог духа, по њима се могао познати будући велики песник, а опет су у своје време биле понајбоље. То је немила судбина наше књижевности, да нам велики духови мину чим се појаве. Историја књижевности учиниће пошту и Петру Протићу као што је Бранку и другима; али за данашње време и прилике имамо песама од нових песника, а тако исто даровитих и одушевљених. Ја казах Алимпију, које би песме требало узети за декламовање а осим тога и ви сами изберте од песама Драгашевићевих[23], Каћанскових[24], Јакшићевих[25], а и у “Вили” већ имате три згодне песме за садашње време. Две су Ненадовићеве[26] “Обштинска кућа” (у Вили за 1866 год. послед. броју) и “Полажајник” у 1. овом броју од ове године, које нису толико од велике поетске вредности колико што им је садржај за данашње прилике; и у лањској “Вили” опет има једна дивна песма Симе Поповића[27] “Србији”, која је истина мало теже разумљивија од оних, али је у њој поред садржаја великог и поезија одабрана. Штета што на прошлој беседи, кад сте узимали песме из “Невена Слоге”, не узесте Протићев “Душанов полазак на Цариград”, што је истина повелико, али је то понајбоља песма Протићева. Остале песме у “Невену Слоге” – осем Протићевих – не вреде никако да се декламују.

Најновије је сад овамо то, што се чуло да је наш митрополит Михаило изабран од синода за цариградског патријарха; неки веле да је он то одбио, али ти ја још ништа сигурно казати не могу.

Стојан ти благодари на труду и поздравља те. Чисто се зачудио кад је видео да си му послао 8. уписника – премда би Милановац могао дати и више –, јер је за две године имао само по три; а за учитеља се чуди што га је оставио. Само гледај да толико уписника одржиш до краја године. Јер то није политичан лист, који неко време више важи, а неко мање, у коме је оно данас старо што је јуче било ново, и у коме се данас пориче оно што се јуче говорило. Ово је периодска књига од које треба чувати сваки лист и број, па се на крају године има књига разноврсних знања вештина. Збиља, пиши ми, долази л’ ти “Вила” уредно и како ти се допада?–

После испита, кад узимаднем више времена, гледаћу да те потсетим и на наш летошњи збор, о коме ми ти спомену у твоме писму, и да га наставим ако будем кадар; а и о политици и о свачему онда ћу моћи мало више говорити, јер ће времена бити доста а не ће ме морити брига о испитима.

Поздрави ми све моје пријатеље и прије, сву дружину, Алимпија особито, г. Луњевицу, Јеротија, г. Тешића и све друге познанике.

Завршићу ово писмо са жељом да се скоро видимо и поразговоримо и да нам пролеће огрије све крајеве српске, па макар се чак у Прилипу састао с тобом.

твој
Светислав Вуловић


 

Г. Милановац. 26. Фебруара 1867. год. т.ј. на беле покладе.

Мој драги Светиславе!

Одавно ли се нечусмо и неразговорисмо. И! брате! гледам твоје писмо;– писано чак 3. фебруара а предано пошти 5., дакле 21. дан. Хоћу данас да запокладујем од ћутања. Но шта да говорим, кад ништа ново ни значајно за тебе немам, а оно што би хтео да пишем незнам шта пре да почнем. Да ударим у извинење што сам оволико ћутао, бојим се биће ти досадно, те ћеш рећи: ”Жив ми Тодор нек се прави говор.” Али, “што Дикла навикла”, – дакле претрпи се. Казо сам ти, да немам кад осим празника, да пишем, а ни моје домаће стање није ми тако да могу весео и расположен да будем, а већ знаш да “весело срце куђељу преде”. Но да ти неби са оваким стварима много пробијо главу, каза ћу ти укратко, да су ми ђечица од некога кашља, који је овде као редња овладао, доста ослабила, а и жена ми није у најбољем здрављу, при том кеса пуна празнине и... нећу више.– Да сам ти одма одговорио, држим да неби ваљало, особито што ти је и Алимпије у оно вријеме писао, а у прошлу Неђељу немого због преставе, јер сам се бактао око улоге Иванове. Кад на ово дођо, да ти бар коју и о томе речем. Као што знаш, престављали смо Ајдуке, али на срамоту и жалост нашу имали смо толико гледаоца, да смо једва 150. гр. добили. Сама ријеч “Ајдуци”, многима је рђаво звонила, а прочуо се и глас, да ће жене и ђевојке бити испецкане, те држим да је то била прилика малој посети. Уосталом, онима који су дошли, дело се допало боље него икоје друго, а и мени се чини, да је боље него све што смо досад представљали. Сад ајде напред и заведи читаоницу! Мој брате, целе зиме три или управо две преставе, па већ се свет наситио. На Анријев дан Смрт Дечанског, на Ново лето беседа и у прошлу недељу Ајдуци, то је све. Имаш пуно право што нас кориш за оно, што посласмо новце у Крагујевац. Ја први бих противан да се шаље, јер је од мене почело питање, али се диже граја на ме; мал ме несаћераше у тикву, пребацујући ми да сам и онако тврдица, што стегнуто живим, и што несмијем да се раскалашим и у дугове увалим. У каси неимадија смо више од 2# а они навалише да се пошљу три. Сад гледај памети. Ту ти је први наш Пера Поповић. Срећа што је обштина била скупила један дукат од добровољни прилога, те тако скрпише и послаше – посласмо са адресом пуном поезије. Ја и јошт неки, вика смо да се бар пошљу она 2#; аја, три, три, и тако се сврши та будалаштина. Неће ти бити мило, и тужио бих ти се на неке детињске поступке Перине. Кад има да говори беседу и да као први изађе, он ти се прилепи уз дружину, а овамо неће да се упише за члана. У Ајдуцима бијасмога поштедели од улоге и одредили за шаптача, али кад се нешто на проби споречкасмо, као што свагда бива међу људима плитке памети: он ти стругну на поље и не дође више, до на преставу као обични посетитељ. Нека буде о овоме доста, јер морам јоште што друго рећи, а ето се крају прикучујем, те ћу морати умукнути; осим тога, што ти данас каза, каза; сутра немогу продужити.– Шта ми рече за Драгашевића! Бог ме ти ја о томе ништа чуо нисам, јер Видов дан[28] и не читам, а видио сам нешто у Световиду Алимпијевом од Бана[29] о нашој цивилизацији. Еј црни Бане, тебе није Славенка, него папина мајка наопачке родила! Ћути, нешали се да чује, те ћу награисати и код власти одговарати, а и онако ми је пуна капа. Што ме орезили и моју сујету понизи за моје певање. Ја мишља, да је предмет сам по себи добар, само му неће ваљати одећа. Ајде, де, нек буде као што велиш. Ако велиш да ваља надпис, можеш га дати куд знаш, а Бога ми мучно да ће још који бити.– За градове чусмо да се уступају и да ће за нас бити повољно. Истина, да је то добит велика, особито без крви и други жртви. И кад помислим, колико би наше војске оне проклете зидине прогутале, и колико би нам у даљем походу сметале: осећам радост и задовољство; али ми опет све то приседне, кад погледам како смо раштркани и у колико смо држава искидани. Видиш ли шта чине проклете, луде маџарштине. По свој прилици, Аустрија ће заједно са Турском доживити грађански рат, и ми Срби, треба да се добро у опанке обујемо, снагу и јединство обгрлимо, и себичност да заборавимо. Ја далеко забразди, и одо говорити о стварима новинарским, али шта ћу, кад се с тобом разговарам, не могу другчије, док и мисли подпуно неподелим с твојима, а бога ми, нико ти невели, да и другоме моје писмо износиш. Не, не; није то лудорија; бог ме морам се бојати може ко рећи то је увреда, “и шта је теби за тим стало”, те ћу ударити и на друго ограшје. Исчупај комарцу ногу, па му и црева одоше. Тешко је духу, кад тело мора да преза; но ти ме ваљда нећеш за ово назвати мало душником. Истина ми морамо гледати да живимо у љубави са суседима, али доклегод Срби небуду уједињени, дотле нам неможе нико забранити да немислимо, како ћемо се ујединити и једну кућу створити. Кад већ пређо на други табак, да ти јошт нешто кажем. Жена Јанићија Томића, ти га знаш– практиканта канцеларије срезке, а сад писара Началничества Чачанског, била је због неке болести померила памећу, па од тога мало издравила, али са човеком живи као со и око. Прек–јуче је однекуд набавила отров и појела, те у мало није отишла у крило Исака и Аврама, но лекар дотрчи у помоћ те је јоште жива. Шта ће бити неумијем ти јошт ништа казати. По нашим брдима једнако се бели снег, али опет јуче имадо смо јаку кишу са севањем муње и са јаком грмљавином и тутњавом као у сред лета. Ја мислим да ово није никаква новост; а шта ћу, кад немам шта важно да ти кажем. А шта ми оно причаш, како некад ниси мого да заспиш врзмајући се око психологије. Море мани се онакога неспавања и размишљавања. То се код мене зове болест од узнемирене крви, а то се и код мене догађа.

Хоћу да се растанем с тобом и да трчим на пијацу, да купим што за трбух док није свануло “сутра”, јер “сутра” оштрим зубе за гра и пасуљ, или боље за грасуљ. Богме западосмо у пост ка у сиње море. Ко ће болан дочекати шарена јаја? Дакле з–богом. Прими поздрав од твога пријатеља Павла, Луњевице, Алимпија, Петра, Арсе, а највише од

Твога Кузмана Цветковића

Поздрави Луку нашег.

Ево ти јошт нешто

Раскошнику
Троши, троши драги побро,
Силно благо тате свог,
Ви’ш то да је право добро,
Што смртноме даде Бог.
Деде сипај на све стране,
Док нестало није још,
Јер ћеш после кад нестане
Бечит’ очи на туђ грош.
Шта ће сутра с тобом бити,
Ко те зато пита сад?
Кад сви људи буду сити,
Показаће теби глад:
Туђе кради а непроси,
Немој бити ваздан луд;–
Тако нек те ђаво носи–
Вешала су готов суд.

Притворноме родољубу

Да за благо рода гинеш немој нам се клети,
То ћемо ти веровати и кад станеш мрети;
Јер сатане кад би воља допустити смела:
Ти б’зграбио благо рода, вароши и села.

Некима од 18... год.
Ни ком чудо нити жао
Што дадоше Турци град
Само неки вичу “јао
Ђећемо се крити сад”?
Гургусовца куле нема
То би за њи био храм,–
Да је да и когод лема,
Да не трпе ваки срам.
Да небудем забо трн у здраву ногу? Ја се с тобом разговарам, па нек међу нама и остане, чујеш?

Твој Ја.

(адреса на полеђини)
Господину Светиславу Вуловићу
Правнику III год. У велику школу
У Биоград


 

Највероватније 25. март 1867. Претходи Вуловићевом писму од 14. априла 1867.

(нема почетка)

Је јошт платио нисам. Зато, што сам историју мало слушао, чини ми се да је доста кратка. Млоге сам – та све догађаје заборавио, па опет немогу у њој да нађем понешто, што сам од нашега Ћирића слушао. Али свакојако налазим да је вредна и пуна једрине. Остале књиге, које спомињеш, тешко да ћу кад у руке узети, а богме мислим, да за млоге њих нисам ни толико зрео, да и могу разумети како ваља. Зар ја да и купим? Није достојно да се човек тешка на стање, коме је сам причина, а знам да би то и тебе вређало, па зато и нећу да ти у овим врстама шаљем празну моју кесу, мој издрпани капут и ову руку што јој лакат вири кроз продрт рукав; оне лањске панталоне и ону масну званичну капу, коју си видио лане и коју ћу по свој прилици, код све моје жеље, тешко променити. Овакога човека упућујеш да прави епиграме! Знаш да је кадкад песма тежа од кукања. При свему том ја би радо пошо путем који ми ти показа, али је за мене већ доцне, да што тако научим. Ти си зацело мислио, да ја нешто знам, кад си ме на то подстако, али кад си у последњем писму нашо неколико безпослица, које сам – наравно после твога писма изандарао, онда си се уверио, да си се у надању и мишлењу о мојој Dürfturkraft–и преварио. Али опет ја сам у добитку, што ме нећеш држати за оно, што нисам. А да то јошт боље докажем шаљем ти овде једну моју умотворину – “Гордељивом празноглавићу која би баш и мени доликовала, кад би ја имао какву искру гордости, или кад би хтео признати да је имам. У осталоме може она и мени доликовати, јер ко ми је крив што ја нисам учио и што се сада сам себе стидим.– Учи, ако ћеш да што вредиш! Видиш како је кад човек остане на ниском степену знања. Ти ме са твојим писмима чисто изазиваш, и морам да ти одписујем. Али како ћу ја говорити с тобом о стварима које неразумем? Добро си предвидио што велиш, да је Абердар у кратко говорио о психолођији, и да је неће моћи разумети они који нису учили, као н.п. ја, ђе ћу ја да растварам душевне моћи и да се пењем чак у метафизику, која говори о невидимом. Ја из онога његова претреса нисам ништа друго запамтио, осим да је обарао предавања Бранковића[30] и некаква Ристића[31] о психолођији, па ни ту нисам сигуран; јер да ми је ко прије твога писма реко “није тако”, ја би му веровао, и неби мого противно доказати, кад незнам шта су они казивали и доказивали, премда Абердар и то наводи укратко, т.ј. само тему. Овакоме мудрацу ти шаљеш Федона са Сократовом системом на читање! Но овде морам да станем. Ја очекујем укор, а ти моје ћутање – немогу рећи ленствовање – награђујеш књигама. Да рекнем “вала” није пристојно од мене. За таково што треба нешто више. “Вала” каже се обично код нас кад ко коме какву услугу, пријатност учини, која телу угађа. Како ће мо дакле изјавити благодарност за оно, што се умности учини? Ја неумијем ништа казати. Ово је за мене много. Ја ту видим залогу братског пријатељства, видим два загрљена ума – тело неудостојавам ове почасти, јер би изгледала подлост. Да изричем суд о књизи, т.ј. шта сам у њој нашао, као што реко, мален сам. Ја сам је само једанпут прочито трчећи, при свем том што си ми реко, да полако размишљам. Сад морам по други пут читати, али морам чекати лепо време и самоћу у башти, а не кад ђеца око мене дрече, кашљу, стењу и... нећу више да набрајам, доста је кад ти кажем, да су кашљива. Истина да је предпоставка темељ у тој књизи, али деде како ћеш другчије доказати. Ти знаш да су предпоставкама изнађене многе истине. То је ствар која се дужим размишљавањем постизава; и кад је један постигне, он после тешко то другима доказује, некако нема згодни средства за чувства. Је с’ видио како Сократ вели? Он каже, ја сам уверен, убеђен о бићу, јер сам сам себи доказао. Одприлике овим редом на једноме месту говори, т.ј. да је он сам себи доказао, па му је то довољно. У осталоме ја сам у њој – књизи – нашао доста пријатности, а мислим да ћу други пут више наћи. Камо срећа да њена начела владају већином нашег нараштаја. Али проклети материјализам – себичност, преузима данашњи свет, као што велиш, те с тога се тешко напред иде. Да више што о овој ствари говорим налазим да није нуждно, јер ти о свему више знаш, и ја само налазим задовољство у томе, што неследујеш Питагору и Епикуру, него Сократу, Зенону и стоичком Сенеки и Катону. Шта су телесне насладе, кад вечности немају и кад и оне постају досадне кад дуже трају, као што Менделсон вели. Топити се у телесна задовољства, а зазирати од смрти, значи загорчити последњи час живота; а смрт постаје ужаснија ономе, који је се у насладама топио, а на бесзмртије непомишљао. Али зашто ја опет говорим о овоме, кад се твој ум у оваке ствари сместити уме, т.ј. зна створити простор и појам о овоме, боље него што ја и помислити могу. Прекидам дакле о томе говор, који иначе, треба да се устмено а не писмено води. Него деде да рекнемо коју о нашим аргонафтима, што одоше по златно руно. Да ли се неће изродити тројански рат и да неће бити Милева и Мара лепа Јелена, за коју ћемо добити Босну и Ерцеговину, да не притискују швабе и маџари. Ми овде чусмо, да су Tурци хтели пуцати на варош те је зато одложен одлазак и да су неке коловође у граду оковани и поапшени. Данас опет имамо вест, да ће Турци преко сутра одлазити. Добро бар ће им ово писмо моје рећи: “Срећан вам пут; колико одавде до тамо стопа толико милиона година протекло до повратка вашег у Јевропу”. О одлазку аргонафта читао сам у новинама, а чита ћу и о долазку ако Богда. Него ми чусмо да су за њи и аљине особите кројене – све саме душанке. Највише би имао вољу да и[h] све онако дивно обучене видим, као да би се вратио у Душаново време. Мислим да ће бити пола биограђана у тијем аљинама о Ускрсу. Кад би нешто Бог дао новаца, да дођем тамо кад ти положиш испит, па да се сити наодамо, и да се нагледам Биограда. Ето видиш како дух неможе нешто да ужива подпуно, докле га тело недонесе онде, ђе он тежи. Бог и душа. Ја до с писмом у безконачност, а опет неказа што треба. Питаш ме, ко пише чланке, т.ј. дописе у Световиду о позоришту. То незнам. Једва се опомињем и да сам ји читао. То ће бити Алимпијев посо.

Да рекнемо коју и о Вили, кад смо на вратима нове предплате, а на крају тромесечија. Ти ниси добар пророк. Да си реко оста ће само један уписник боље би погодио, него што си казо, да ћемо једног изгубити. Рђаве вести на Благовести, али шта ћу, нешто немање а нешто материјализам – егоизам оће да умањи број, и само остају тројица на биљези. Г. Јосиф Лутман платио је за пола године, а Петар и Алимпије остају редовни уписници. Остали окрајају. Једва Јаков Јаковљевић обећа да ће и даље држати. Г. Панта Луњевица, одавно прћи усне и недопада му се; г. Тешић вели да није ни досадање бројеве прочитао, а Исаило и Стеван – сиротиња божја – немају пара, а мислим да и незнају шта читају. Ја сам пре него си ми писао, питао све редом: Луњевицу, Тешића и ону двоjицу – Исаила и Стевана, и то не једанпут него више пута, па све кажу “незнамо”. Прекосутра ћемо примити плату и тада ћу опет салетити, па колико приволим, онолико ћу и уписати и послати. За Алимпија, Петра и Јакова, јемствујем ти да ће остати уписници, а инџинир је платио. Него за инџинира казао сам да је Јован Лутман, те му ваљда и адреса такова долази, а треба да буде Јосиф Лутман. Ово ћеш бога ти исправити нека од сада уредно буде. Ми га зовемо Лутман, те с тога му ни ја право име ни сам знао. Ако кога више у понедељник упишем (поцепано) и добити. За нове уписнике...није; да је само да се (исцепано) неизгубе. Сад је дошо ред, а и крај писма опомиње на поздрав и растанак. Дакле З–богом до шарена јаја, јер нерачунам да ће оно бити писмо, у чему ћу предплату послати. Прими поздрав од Алимпија, а највише од твога

Кузмана Цветковића

(адреса и белешка на полеђини:) видиш, да ћеш се намучити чатећи,а ни сам ја морао чатати
Господину
Светиславу Вуловићу
Правнику III. године
У велику школу
У Биоград


 

Г. Милановац. 27. Марта 1867.

Светиславе брате!

Као што ти прек–јуче у писму јави, ево ти шаљем нешто предплате на Вилу. Васдан немого пера у руке узети за ово, и сад после 6. сати, кад сви одоше кући, ја остадо, да реч одржим.

Шаљем ти, дакле

За Алимпија 15. гр. у име садање предплате и 3. гр. што је прије дужан остао; за Петра Поповића 15 гр.; за Јакова Јаковљевића 15.и за самог Исаила Божића практиканта судског 15., свега 63 гр. чар. Луњевицу и Тешића немого никако покренути ни приволети на предплату. З–богом и буди здрав

Твоме Кузману Цветковићу

Стари списак имаш, г. Стеван Каралазић одступа, и оста само г. Исаило.

(адреса на полеђини)
Господину Светиславу Вуловићу
Правнику III године
У Биограду у велику школу
Са 63. гр. чар– у сребру


 

У Београду на васкрс (16/4) 1867. год.

Драги мој Кузмо,

Христос васкрсе!

Како ми је жао, што ово писмо не може да ти данас одлети на руке, да те поздрави први дан благога дана! Али не могах друкчије. Шћах ти писати још ономад, али не бејах за то, а и помисли, како би било то писмо, што бих га на велики петак писао? Ма знам да жалиш на ме што ти не писах отпре; толики знаменити дани стекоше се у мало дана, дани који ће остати за дуго у успомени народа српског, а које народна историја не ће моћи муком проћи, па из тих дана да не добијеш од мене ни једне ситне књиге, никаква одјека и одзива општој радости!

Шта да ти одговорим на ово?! Глава ми је збуњена од силних ствари, што видех за ово неко време. Да л’ да почнем с правдањем или с причањем свега што видех? А кад бејах узео да ти пишем, мишљах прво да почнем с данашњим даном, па ето ме надари белај те рекох оно горе, па се заплетох да не може горе бити…

Но ево шта ћу. Хоћу прво да ти испричам како нам освану данашњи дан – који је ове године по нас већи него велигдан –, па онда ћу прећи на оно што је прошло, колико се могнем сетити. Још су нови и свежи данашњи утисци, па бар ћу ти њих моћи све представити, ако старе не могнем. Ако опет нађеш да је што кратко или нејасно, молим те одби на то, што ја још не знам, хоће ли ово писмо бити тек мали поздрав или право писмо, што још не знам да ли ћу и на твоје пређашње писмо што писати.

Јутрос ураних у 2. сахата у зору. Ноћ бејаше блага и ведра, ни једна гранчица не љуљаше се на дрвећу, чисто беше к’о нека мајина. Брзо се обукох, па ја, отац и мајка пођосмо у цркву. Ја немам вере – т.ј. церемонијалне, не сам побожан, али ми је мила ведра ноћ и свеж ваздух, а и силне запаљене свећице као летњи свитци, све ме то весели, раздрагава ме природа, тај наш земски Бог. А како сам одрастао у народу, то је уза ме природно прирасло све што је његово, све што њега весели, чему се он клања, чега се боји и плаши. Па неје чудо, што у мене и данас доста још има празноверства његова па неје чудо још мање, што и данас још осећам осећања његова, што весело пристајем у радости његове.

…Сад можеш мислити како сам весело ишао јутрос к саборној цркви. Још веселије бих ишао да је било ићи у Ружицу цркву – како мишљасмо да ће бити, али још има у граду мало османових потомака, поред којих, и да ти даду, не мили ти се Богу молити. Али већ трећи дан биће град Јакшићев сав српски. Кад дођосмо у цркву беше још врло рано и прође мало док се јутрења поче. Црква беше пуна света, а и око цркве беше доста смерних и побожних стараца, који стојаху мирно уз дувар, гологлави, а у руци им запаљене свећице. Око 4. сахата дође кнез и литија мало за тим пође из цркве. Знаш, да је то најдивнији тренутак данашње свечаности. Забрујаше звона, а мала порта од саборне цркве сва сијну, као да се сунце родило. Бејаше као да су се звезде на земљу спустиле; а то беху само свећице, што их хиљада данашњих Хришћана ношаше за спомен првим Хришћанима, који се не смедијаху молити Богу на беломе дану. Како се све мења у времену! Ја бејах стао на страну уза зид те гледах литију, што поред мене пролажаше, па гледајући тако најпре ми дође да помислим на онога човека, у чију се славу све ово чини – коме мисли бејаху много светлије од светлости оних небројених свећица, што у порти гораху. После помислих на време пре 50–60 година, у коме Србин смедијаше прославити данашњи дан можда само у малој колиби својој. Обе мисли и разведрише ме и растужише. Код прве разведрих се, што идеја опет најпосле побеђује; а растужих се кад помислих колико је јада ова идеја починила у свету и како је и данас препрека, која раставља рођену браћу, средство, којим се злоупотребљује веровање народно, којим се сама та идеја изврће, којим се убија дух – и што да ти даље говорим! Код друге разведрих се, што видех да је данас много друкчије но што негда беше, а растужих се кад помислих, да неје друкчије по свим крајевима српства. Док тако размишљах литија већ беше стала пред црквена врата. И кад се после кратке молитве и она отворише и литија у цркву уђе, расуше се свећице по улицама и свет весело поврве кући, а с њим и ја. Тако ми прође јутро и ово је сад кад ти пишем тек 8 сахата из јутра; тако полагано пролази време кад се рано устане.–

II

Ти не би срећан да својим очима видиш славу народну у Београду. Доиста, ко је био у Београду пређашњих дана, дуго ће их се сећати. Али ја опет велим, ти си срећан. Јер твоје уображење створиће ти од ове славе народне живу слику, која ће ти на вазда пред очима остати; а код мене, што сам једва имао кад да сагледам само све а где уображење неје могло добити маха ни за часак, сјајна представа прошлих дана све ће већма бледити док најзад не потамни. И то је, ја мислим, сасвим природно, неје, да кажеш из немарљивости или непатриотизма. Тако мени једнако у живој слици лебди народна скупштина француска год. 1789, битка косовска и.т.д. за што дознадох само читањем, а слава педесетогодишњице нашег ослобођења, већ ми се по мало губи из памети. Нека ти је то на утеху, што не беше у Београду у овим историским данима његовим.

Не знам о чему бих ти писао од прошле светковине. Све новине већ су је по одавно описале сву укратко и опширно. Неке су још прештампавале и натписе у стиховима с кућа, што ти ја никако не бих могао учинити. Тих натписа и песама било је тако много – понајвише врло будаластих и смешних – да се човек мора чудити од куд толике тице, а добро знамо сви да око Београда нема шума. Немој мислити да ја вичем на одушевљење. Оно се може изјавити и у неколико простих речи, које не морају сличне бити. Па бих ти се могао забавити набрајањем других ситница, као барјака – којих је било бар до две хиљаде – капија итд., што си све чуо и читао. Него, најсвечанији беше дан, који ће ми остати дуже од свију других у памети, онај, кад нам кнез, пошто се прочита ферман, уђе с војском српском у град. Калимегдан беше пун света да се земље неје видело – странаца беше сила и из далека, градски бедеми такође беху начичкани турским гледаоцима (булама, децом турском и башибозуцима), а наш се свет збио до самих бедема, отворивши пута ка капији градској. Кад се прочита ферман, војска турска оста на Калимегдану, а наша се упути граду. Напред иђаше гарда кнежева у сјајноме руху са својим официром, за њом српска музика; после њих, мало поиздаље долажаше кнез са својом свитом. Кнез иђаше напред у вишњеву мундиру златом везеном, на зеленом коњу; за њим паша и српска господа на коњима и колима. Громко “живео” пратило је кнеза и пошто је ушао у град, а и ја сам му викнуо “живео” тако од срца, као само још једном на светковини педесетогодишњице, кад рече да су му досадашње заслуге мале и да оне тек настају.– Тек што су последња кола српска загрмела преко мостова градских – а војска наша беше одмах за кнезом ушла у град – загрми свет на ново: “Ура”: на бедемима се мењаше стража, и српски стражар први пут после 60 година ходаше по српским бедемима. И излазак или повратак из града био је исто тако величанствен. Таква је била слава тога дана, што ти сад описах, и не могу а да ти не кажем, како ми је жао што ти не писах одмах тога дана.

III

Оста мало места и времена да и на твоје писмо коју кажем.

Богме брзо пролази време! Мени се истина и самом чинило да сам се задоцнио с писмом; али не могах ни мислити да је скоро три недеље протекло од како примих твоје претпоследње писмо, док сад не видех. Кад ово сад видех покајах се што ти пре не писах, јер би те онда задужио, па би бар два последња дана овога празника поклонио моме писму, а овако моје ћеш писмо примити јако трећи дан васкрса, па онда ко зна кад ће ти допасти згодна прилика.

Мило ми је, што си – како видим – с пажњом и вољно прочитао оно неколико редака, у којима ти казивах за неке боље књиге што ће изаћи. Него не одобравам ти што се вајкаш да ћеш ти те књиге мучно и видети, а још мање што велиш да би “многе од њих” мучно и разумео. Разумети се може свашта кад се само с вољом и пажљиво проучава, па баш да је то како мучна наука и ма како мучно написана. Разуме се, да човек треба да је за то спремљен за читање у опште, а ја бих рекао да си ти за тако читање доста спремљен.

Што ми велиш за Бошковићеву “Историју света” I део[32], да у њој нема понешто, што си ти слушао из старе историје, то верујем; али то неје никаква мана књизи. Јер историји старога века извори су већином митологије старих народа, па кад би се митологија сваког народа старог века хтела сасвим исцрпсти, то би свака више изнела но цела ова историја старога века. А то неје вредно чинити. Него се из тих митологија узме оно што је понајистинитије и понајоснованије. Тако каже сам Бошковић на страни 15.–ој ове своје историје: “Стари век и ако траје много дуже него ли средњи и нови, опет је време то тако од нас далеко и тамом застрто, да историји његовој једва можемо дати толико простора, колико дајемо средњој, или новој и најновијој”. И доиста, ја мислим, да ће у другој његовој књизи бити понешто што не си од Ћирића чуо. У осталом опширност и разграњавање митологије у овој књизи не би одговарало оваком делу, које је писано “за народ и школу”; тако је што за људе, који имају већ средња знања из историје и који хоће да се више изобразе, а тој потреби потпуно одговара огромна “Општа историја” П. Срећковића, која ће се, мислим, одмах наставити пошто јој Бошковићева историја пута прокрчи и читаоце јој створи.

Кориш ме, што те упућујем да пишеш епиграме. Међу тим ја се не опомињем да сам те упућивао, иако је било нешто налик на то. Ти ми посла песму једну, у којој ми се допадоше прва 2. стиха као врло згодан натпис. По томе, а и по ономе што рече да имаш некадашњих ствари још, мишљах да ћеш имати још који згодан натпис, па рекох да ми пошљеш са још каком народном ствари (причом, описом обичаја и.т.д.), твојим лепим и лаким језиком написаном. Ово последње радо би ти Стојан примио и штампао. А после тога те ми посла 3–4 песмице, које су као песме приличне, али натписи не су. Прво не су то због своје дужине, а натписи треба да су кратки и брзи; друго немају облик шале, ироније, неје им снага и пораз или шала у последњој врсти каки треба да су натписи – него су песме, које исмејавају, мале сатире. Осем прва 2. стиха из песме “Добрињу” које ти сам похвали као згодан натпис, бистар и кратак – песме о граду и то кад се одбију последња 4. стиха па остану само прва 4., оно друго не су натписи. Ти се ваљда опомињеш Ј. Поповићевих натписа, међ којима има их неколико добрих, па знаш како су му сви бољи натписи кратки, а снажни и врло мудри или досетљиви. Лесин[33], велики немачки песник, има читаву књигу епиграма, од којих ћу ти само два навести на углед. У једном сравњује свет и теразије, па каже да је једно на друго налик, јер и на теразијама и у свету лако се подиже и тешко пада ( под “лаким” у свету разуме људе празне, шупље, који су лаки, не вреде ништа).
Die Wage gleicht der Grossen Welt
Das Leichte steigt, Das Schwere fall.

Или један други:
In dieser Marmorgruft
Verwehen Rudolf’s kalte Reste
Er war Minister, sonst
Verwesete er in der freien Luft.

Дакле био је министар, а иначе би трунуо на слободном ваздуху, т.ј. на вешалима.

Што ми даље јављаш да сте чули за неке новости одовуд, као: да су Турци хтели пуцати на варош и.т.д.– све је сама измишљотина.

А што велиш, да сте чули да је кнежева свита до Цариграда била порезала све душанке и што даље из тога изводиш, преварио си се. Осем војничке свите, која је ишла у војничким аљинама, цивилна свита сва је носила рухо, као што га – ако памтиш – носе конзули београдски – кад се на какав празник обуку: златан онај капут, тророги шешир и остале андрамоље. Веле, да ће така бити сад униформа чиновничка.

Кад најзад дође ред на “Вилу” да ти кажем, да си с твојим уписницима опет добро; а за г. Луњевицу и Тешића бèли сам се понајмање надао да ће је оставити. И сам М. Ракић[34], брат г. Тешића, који, јавио сам ти чини ми се, преводи с пољског ону причу: “Анђа Загорничанка”[35], чуди се г. Тешићу.

А зар никака збора од политике? Мој Кузмо, ја сам ти слаб политичар. Ја сам ти некакав песимиста политичар. Ја имам хадет – не знам какав је – да по неке догађаје мога живота записујем или као што веле да водим свој дневник. Из тог дневника, у коме ја никад не читам више оно, што сам већ једном написао, навешћу ти за потврду горњих речи нешто из јунија прошле год., али то ће ми бити последњи пут. Ево дакле:
“6. јунија.---------------------------- Пруси ушли у Саску, заузели Липиску и јуче био бој код Дражђана[36] – страшна вест! Све до у Суботу у вече нико ништа не знадијаше о томе казати а јуче у белу недељу, кад се ми, а и многи други свет, безбрижно шетасмо по Београду, пролеваше се у далекој земљи крв хришћанска, братска крв! А кад ли ће се свршити ова крвава војна?! Ужасан је пламен захватио средњу Европу, земљу братских народа, и ако га ветар несреће понесе и другим крајевима, онда му не ће бити краја! Време Алекс. Маћедонског опет ће да дође с много већом страхотом. А пошто мине бура пламеног мора, у пепелу и гаревини нико неће моћи познати стару Европу! ------------- ” ви’ш како сам погодио! – Збогом. Поздрави ми све.

твој
С Вуловић

 



Г. Милановац. 20. Маја 1867. год.

Драги мој Светиславе!

Ћутање пређе сваку меру и опет га прекинути немогу, а немогу зато, што сматрам, да ти ништа непишем, кад у неколико врстица пишем. Ето! Пре него прву врсту напишем већ се изваљују преда ме гомиле предмета, о којима се говорити мора, а времена за говор нема. Каква је то моја срећа и судбина, да морам свагда изјаснење давати, кад оћу дати пишем, и правдати се за моје приљежно ћутање? Добро де, ја оћу да пишем, али какву ће систему моје мисли, и писмо имати, кад ево већ трипут ми којеко, ови десет врсти у писању и разговор с тобом прекида. Немогу те уводити сад у моју пријавницу ђе сам сваки час ка на вашеру од муштерија и званичника узнемирен. Видиш да сам преступник што крадем званичне часове. Мало пре врже Алимпије твоје писмо преда ме... Уби ме као туча кад ме је негда у сред поља, без заклона, стизала. Е куд ћу сад? Ето! Опет ме узнемирише четврти пут. Ништа! Није вајде, нећу од тога водити рачуна, јер му неће бити краја, опет неки тутњи на врата. Шта смо рекли, је сам ли довршио писмо, оћу ли да те сад оставим? Морам! Сад ме недирај, љући сам од сваке паприке, јер ево непрестано ткају поред мене и којекаква питања као шиљке у нос ми завлаче – побего, цео свијет пеца.

После 5. минута. Да неповуко два три дима зло! Ја написа нешто ка у бунилу; но да покушам што ако узмогу боље. Хтедо ти казати што о моме ћутању, али ти мрзиш да се тужим. Нећу ти, немам кад, много причати. Читао си о машинама гвозденим, у које је инквизиција људе, кривовернике стезала, те су им очи искакале и душе истиснуте биле. Моје су околности сад као та машина. Залуд у јутрошњем писму опомињеш на мајске дражести, ја и неуживам, више сам пријатности зимус уживао. Понекад ми се отргну очи на ону зелену шумицу спрам вароши у коју и сад кроз прозор погледо – те ме на пролеће опомену. То нек буде све засад за оправдање. Ти си ми у једноме писму причао о борби млада човека са светом и природом, ја тој борби подлего.– Последње твоје писмо уз Вилу и “Напутак” г. Богишића[37], примио сам 21. Априла, и јоште ти на њега немогу одговорити. Почео сам писати одговоре на нека питања из Напутка, то се не може ништа да учини. Намеран сам писати и неке приповедке за Вилу, по твојој опомени, али се неможе, а и то ми смета, што зазирем да нису печатане, а немам Караџићеви приповетки, да видим је су или или не. У јутрошњем писму Алимпијевом питаш како се читаоци одзивају на “Таблебирове”[38] и на свијет хармоније. За Бирове нико ни абера, а хармонија Кујунџића, има мало одзива при свем том, што је свијет озуђурио. Ја сам на хармонију уписао осморицу, и ако покупим паре од њи, послаћу ти у почетку јунија или уз ферије по Видовудне. Но јошт нисам баш тако утврдо, да ћу то извршити, јер може од обећања и пишманлука бити. Код Алимпија уписао сам се на индијске приповетке, али кад велиш да неће изићи, онда подај те паре за другу књигу. Незнам пошто је Новаковићева Историја књижевности,[39] њу би најволио. Ако буде скупље од Махабарате – 6.гр.– јави ми колико је, да видим, могу ли доплатити – знаш колико чини комарцу нога. Ако је јевтинија од 6. гр. ја је примам опет за 6. гр. а паре Алимпију немој за мој рачун враћати.– Ни сам се надо да ћу ти оволико написати, и за чудо досад ме нико неузнемири. Срећа моја, да бар јоште што кажем.– Мислим да знаш, да је мој уписник Виле Петар Поповић отишо у Јагодину за писара. Уверен сам да ће он предплату поновити. Свима мојим уписницима истиче рок о Петровудне, али мени се ваља постарати, да пре одмора судског од остали овдешњи паре покупим, док се нису разишли. Што се мене тиче, ја и ако нећу бити дежурни, опет никуд ни стопе из Милановца немогу, јер нема новаца за подвоз и путни трошак, и то ми је црње од угљевља, што ћу усамљен бити онда када други којекуда гарамуцају по бањама и по варошима.– Изјави од моје стране благодарност Димитрију Ракићу за поздрав у Тешићевом писму, и поздрави га срдачно. Чисто и ја осећам твој и његов терет који на вас полагање испита навали, но тврдо се уздам да ћете победоносно испливати на обалу Јунија и весело у Топчидер одјездити да тамо душом одахнете; а кад на то помислите онда ће и терет бити лакши. З–богом до виђења и прими усрдан поздрав од твога духом погуреног љубавника

КЦветковића и од Алимпија
Рачун и песме

 



У Београду 4. јуна 1867. год.

Драги Кузмо,

Ти као да чекаш да ти одговорим или правије да ти отпишем. А? А, вере ти, шта ради Алимпије? Не сам знао да је тако сталан – само не знам је л’ тако у свачему–. А на тебе зар опет навалио посао. Еј сиромаше, баш ми те жао! Но немој да клонеш, остави за после кад будеш дежурни у суду, онда ће бити згодније време за то.

Једва чекам да прођу ови празници, те да видим да ли си за који сахат помишљао на мене. О Васкрсу сам већ видео, како не си хтео ни један час мени поклонити. Срећа, те ти рекох да за правдање не марим. Шта ли би говорио, да тога не беше?!

Ове ти врсте пишем пред покладе од писања пред распуст испитни. Ово ти је све до Петровадне. Међу тим то не смета ништа, да ти мени пишеш, к’о што ти и пре рекох. А ви се, чини ми се, распуштате петнаестог, а од петнаестог до Петрова – дне може се написати петнаест писама. Да видимо, како ћеш се онда показати.

Готово немам ништа да ти јавим. Што бих ти им’о јавити већ знаш из новина. А и ови ђаволски испити тако су ме збунили, да н’умем ни да мислим о чему другоме. То ћеш познати по овоме писму. Него да не буде сасвим празно прибраћу се, да ти о чему год јавим.

Стојанова “Историја литературе српске”, већ је готова; још само да се укоричи. Кад буде сасвим готова јавићу ти за оно што си ме питао.

“Историја света” II књига, једва ако изађе до јесени. Тако ми ономад рече сам Бошковић. Но надам се, да ће нам се чекање наградити тиме, што ће књига бити и опширнија и изврснија.

Истина како прође код вас “Перун”[40], т.ј. позив на часопис под тим незнабожачким именом. Ја ти мислим лане причах нешто о уреднику “Перуна”, а ето си га сад сам чуо и читао, је си л’ видео како ће да нам обогати језик још с два дијалекта?! Ми досле знадијасмо само за три, а он вели да их има пет. Но, ја не бих желео нашој књижевности, да доживи и то чудо.

Ти ми пишеш, да би писао неке народне приче, али не маш времена и што је више бојиш се да не напишеш коју већ штампану. Да и о томе мало прозборим. Ја сам већ хвалио Стојану твој народни стил, а казив’о сам му и то да неси заборавио ни на живот онај, којим си прво живео. То му је било мило, а како је сад у “Вили” остало доста места за народ. ствари, то би твоје приче биле радо примљене. Сад већ нећеш бити толико у послу, па зато не ћу ни да говорим о ономе првом услову. А страх да не напишеш коју већ штампану приповетку не треба никако да те уставља од писања. Ти си можда читао или си бар видео књигу народ. приповедака Вукових,– па што је досле које где штампано народних прича да се све скупи у књиге, изнело би најмање још пет онаких књига. И опет се једнако штампају народне приче и шта их још има само у устима народа, а шта ли ће их можда за свагда пропасти! Лепо вели о овоме Новаковић Стојан: ми смо сад у прелазној периоди, у периоди где ћемо за мало ступити у са свим нов живот, где ћемо заборавити многе дивне црте данашњега народа, где ће отпасти многе народне врлине, – стари живот нити ћемо моћи да задржимо нити треба да га задржавамо. Али ми треба да се побринемо да нам стари живот не пропадне бар у успомени, да се побринемо да нам врлине наших старих буду бар вазда пред очима; па за то да гледамо, да покупимо, да попишемо све што је лепо, све дивне црте, које су данас у народу, све његове умотворине, па и данашњу његову мезимчад, која истина не су онако велика, снажна, као прва дела његова духа, али се опет види да су његов пород. Доста је само да погледаш на Вукове збирке народних песама па да се увериш, да је све овако. Прочитај четврту књигу нар. песама, где су песме из новијег времена, па ћеш одмах видети да су то “позна деца”. Наш особени народни дух престао је да се развија, ми улазимо у коло европске породице, у коло човечанскога рада…Знам да и ти, ко и ја, радо мислиш о овој ствари и да те се тиче као год и мене.– тешко ономе кога се не тиче!– па за то ми се начини оволики увод. А сад ћу да ти кажем што о самом писању прича. “Српске народ. приповијетке” Вукове не мам сам, као што сам ти срећан те не мам ни једне књиге његових народних песама. Али ја сам те приповетке узео из нар. библиотеке, те сам побележио садржај и ево ти шиљем на овој хартијци. Ја ти шиљем само имена (наслове) нар. прича, што их је Вук скупио, оне у “Вили” већ знаш, а оне друге, што су по “Световиду” и другим листовима и књигама написане, баш и да се још један пут напишу не би марило јер су већином написане рђавим не народним језиком, а у многих је и дух народни искварен, јер су глупи писци мислили да им треба народ поправљати! Истина, и овим садржајем Вукових прича не ћеш се тако послужити као кад би имао саму књигу пред собом, јер по многим насловима никако се не ћеш моћи сетити на причу; али опет ни једна прича твоја за цело не ће бити са свим онака, као што је Вуковој књизи – јер сваки крај народа друкчије прича, а и сваки нараштај друкчије–, а најпосле боље је написати и десет прича баш онаких каквих има штампаних него ли пропустити једну не штампану.– Још нешто да ти кажем. Немој да презаш од свог стила и језика– ја зањга јемчим колико га знам– само пиши онако како си из простих, књижевним језиком непокварених уста чуо. А пиши с вољом, као што сам ја писао ону причу у “Вили”: Златно дрво – можда ти још не си знао да сам ја оно послао – ма да ми је при писању доста сметало то, што сам се врло рано од народа откинуо. Даље, немој писати само приче, него и песме народне, и особито загонетке, од којих досле нема ниједне у књизи збирке. Ту се можеш помоћи овогодишњом “Вилом” а и лањском од Алимпија, а и Стојан ће ти сам прегледати које су штампане, које не. Од прича записуј и најмање приче народне, и оне, које се обичном човеку из народа чине више као пословица или као веровање. Још ти особито обраћам пажњу на приче народне о постању разних места, како народ у причи тумачи имена разним селима и местима – и од тих прича коју год забележиш, сигуран си да није штампана. Још, да ти кажем, да досле имамо врло мало или готово ништа од народне романтике. То су приче народне о делима и животу старих војвода, хајдука, калуђера, народних личности: те су приче често искићене поезијом више него где које песме народне, то су управо народни романи. Знам, да таких прича има доста у народу; али не су досле бележене, нешто за то што их је теже писати, јер су дуже од обичних народних приповедака, а много и за то, што их је мало, који разуму вредност њихову. Не знам да ли си читао књигу “Костреш арамбаша”, што је пре 2–3 год. издао неки Обрадовић[41], бивши председник у Лозници. То је мислим прва приповетка народна од те врсте, али је у њој измењен облик народног приповедања, а ни језик није леп.

За сад о овоме доста. Други пут – ако имаднеш воље – и више. А Боже здравље, док прегрме испити, па ћу ти писати много и много.

Твој
Светислав Вуловић

Питај Алимпија, кад ће послати оне нар. песме, што је још давно обећао.

 



Г. Милановац 5. Јунија 1867. год.
Други дан Тројица, или боље двојица

Драги мој Светиславе!

Може бити да ћеш моје писмо попреко погледати, што ти га шаљем сад, кад највећу бригу око испита имаш, а можно је, да ћеш и веће писмо изгледати, кад видиш да сам у празник дошо, да ти пишем. И ма шта било, опет мислим да ће ово последње бити. Но ја нисам ни дошо нарочито да ти пишем, него ми је заповеђено, да званични посо данас радим; као што сам и јуче чинити морао, пишући апелату за две обтужене жене, којима сам за бранитеља постављен, јер други дан неби имао кад. И сад ти дакле пишем под притиском и крадући званичне часове као што сам ти и пре неки дан писао, и тако нећеш много изгубити у читању мога писма.– Скупио сам неколико уписника на г. Кујунџијићеву књигу “Свет хармоније” и оћу да ти пошљем паре. Истина, по огласу требало би да пошљем г. Новаковићу Уреднику Виле, или самом г. Кујунџијићу, али ја изабра тебе, мислећи да ти ова досада неће велика бити у твоме огромном послу. Ја сам скупио 8. уписника!! шта ћу кад немого више – а девети сам ја који ћу књигу без пара добити. Ако ће се имена печатати, ево ти и:
1. г. Димитрије Поповић секретар суда
2. г. Димитрије Ђорђевић писар суда
3. г. Алимпије Савић писар суда
4. г. Јаков Јаковљевић писар Началнич.
5. г. Вељко Јаковљевић бив. писар из Бершића
6. г. Петроније Кнежевић прак. суда
7. г. Исаило Божић практ. суда
8. г. Стеван Кара–лазић прак. суда и
9. Ја

За ови 9. лица, шаљем ти 40. гроша чар. а ти подај коме знаш. Само те молим да ми књиге што пре пошаљеш, или ако немогнеш ти, онда нека то учини г. Стојан, како би и ја, пре него се разиђемо, раздати мого, јер колика ми је брига око скупљања била, толика је и око раздавања. Мислим да се нећемо разићи до на 3–4. дана по Видовудне. Од тебе несмем очекивати писма до после Петровадне, а књиге ћу сматрати за писмо и прије тога дана. Опет велим, ако ти је толико посла да се око овога немогнеш бактати: онда подај ово писмо и паре г. Стојану нека он по њему поступи.–

На Спасов дан – 25. маја – представља смо – једва – битку Косовску. Представа је испала добро, али мало публике. Добили смо 150. а остали дужни 260. гр. чар. Алимпије оде синоћ у његово Таково на преславу, него опет прими поздрав и од њега и од твога

Кузмана Цветковића

Ево ти и за г. Стојана Николића, ђакона и учитеља овд. 5. гр. Шањем ти дакле за 9. уписника и мене десетог, 45. гр. чар. свега. Пошаљи ми првом поштом или делижансом 10. књига. Ја одавде пошту плаћам, а отуда нека плати г. издатељ. Ако ли неће, ја ћу.

(адреса на полеђини:)
Господину
Светиславу Вуловићу
Правнику III године,
У Великој школи
У Биограду
Са 45. гр. чар. у сребру унутра у писму плаћено

 



Г. Милановац 19. Јунија 1867. год.

Драги Светиславе,

Ево ме у феријама. Ти већ очекујеш велико писмо.– Тресе се земља, роди ће се миш. Па шта оћеш да ти пишем? До сад сам краткост писања бранио краткошћу времена, а сад ћу немањем новости. Видиш како умијем врдати. Но ти ме и неосуђујеш за кусаво писање колико заћутање, а за ово мислим да ме сад нећеш моћи окривити. Последње твоје писмо, примио сам 9. јунија, а већ га је моје писмо са новцима за хармонију срело у пути. Ти си твоје писмо 7. а ја 6. јунија пошти предао, и сад видиш да си ми на два писма дужан одговарати, јер ово твоје писмо одговор је на треће, пређашње, које сам ка и оно друго од званични часова украо. Сад мислим да сам се довољно одбранио, и да ме нећеш имати зашто извлачити у поље одбране. Ето, запетљао си ме да дајем рачун од писања, а боље беше, да уместо тога друго што напишем. На прво место долази да ти кажем шта ћу чинити за време одмора.– Морам ти казати да ми је данас први дан слободан, и њега сам теби посветио, а досадањи дани од 15. овог месеца отишли су куд и они од 15 г.– Ох, кад ли ћеш ти овако сести на првоме дану одмора школског и душом данути? Ето га, е тога; куца на вратима! Но! Шта би од мог рачуна? Још се нисам решио никуда ићи јер ми је нога закачила за златни чапур и ако нагло тргнем ударићу нанос. Отац ме зове да идем Соколу моме, да се видимо док је жив, али, чини ми се да сам везан за Милановац као човек за овај шар земни. Дакле: сума сумарум: ако никуд неодем остаћу у Милановцу, и ти ћеш то чути и знати. А шта ти комбинираш? Да, ти се још бакћеш око испита; то ћеш ми после Петровадне казати, а најволео би ако кажеш да ћеш амо доћи. Честитам ти ћаћино унапређење. Ако останем овде, те ти још који пут до Августа пишем, слаћу писма преко њега, јер знам да те нећу наћи у великој школи.– Ти ми се светиш да ћу бити дежурни, ал ево ја нисам, немогу ја сваке године дежурити кад сам лане 26. дана одџоњао. Та је срећа запала Алимпију у део, и он ће је уживати до 5. Јулија, а после тога ето га управо тамо.– Сад га ено ђе се са кривцима бакће. Ка што видиш, ја немам новости ни важности да ти јављам, а да описујем сокаке милановачке,– мрзи ме, баш да и ти и непознајеш.

По моме обећању шаљем ти предплату на Вилу, за тромесечије које од 1. Јулија настаје, изузимајући једнога, који је платио до конца године. Ево ти њиови имена и колико је који платио: 1. г. Јосиф Лутман инжинир, Јаковљевић писар Началн. г. Алимпије Савић писар и Исаило Божић практикант суда по 15. гр. за 3. месеца, свега дакле шаљем ти 75. гр. чар. Петар Поповић уписник мој, отишао је ка што знаш, у Јагодину, и он ће зацело одтуда поновити предплату. Видио сам да Историја књижевности од г. Стојана стаје 10. гр. и сад би послао 4. гр. али незнам шта ће бити од Махабарате. Морам терати Алимпија да што о томе нареди.

Ако си ти од њега овлашћен располагати са новцима које је зато послао, јави ми, да можеш они 6. гр. дати за Историју па да ти пошаљем 4. гр. макар у последњем тромесечју, или особено пре тога.– Збогом до виђења и прве прилике. Пријатна ти радост по положају испита, – и – прими поздрав од Панта и Алимпија и од твога

КЦветковића

(адреса на полеђини)
Господину Светиславу Вуловићу
Правнику III године у великој школи
У Биоград
Са 75. гр. чар. у сребру унутра у писму

Светиславе брате!

Пре неки дан посла ти предплату на “Вилу”и одговори у неколико на твоје писмо. Сад ме ево опет са неколико празни табака артије пред те, па можда ћу задуго умукнути.

По твоме упутству написах неколико народни ствари које су ми у памети остале између стотина које сам заборавио. Ево их:
1. Како је Свети Саво желио рђавој ђевојци срећу, а доброј несрећу.
2. Како је свети Саво сматрао, да је поган пандурски штап
3. Јеж и лисица, или боље како је јеж преварио лисицу
4. Оџа и угурсуз
5. Дијете Деспот
6. Завист Виле Јакшићима песме
7. Код кога је кривда песме
8. Како је Краљевић Марко постао јунак
9. Куса лисица

Као што видиш, наслови прилични, но садржај ћеш наћи мршав. Тек шта му друго; ја ти подносим на преглед и оцену: па ако што узваља преради. Што се правописа тиче, нисам се држао ни једног. Јотовски и нисам навико, и моро би спорије писати, кад би бежао од јаћова, јајова, јујова и т.д. а високо поштовано и, испадало је само по навици. Ако се што нађе вредно за печатање ти ћеш поправити, и уредити ка што ваља. Само немој да се под мојим именом печата, ништа.

Слушао сам и знао чудеса приповедки, али кад поче писати видих да сам заборавио. Имао би јошт коју од другога саслушати и написати, али ми се сад оће да отме до какве прилике. Немој замерити што су ми ове овако неуредно испале и написане дрљаво. Писао сам све у мојој кући, или правије да кажем у једној соби, у којој крај мене жена кљуца у разбој – четка – а око мене двоје троје ђеце чаврљају и дерњају се, као што се чини и у овоме тренутку кад ове врсте пишем. Ништа нисам на чисто преписивао, већ како сам најпре у овој галами написао, онако ти и шаљем. Ово ти напомињем, да мој рукопис, неподносиш г. Стојану док све неисправиш, ако имаш кад, да се несрамотим. Моја би жеља била, да ме известиш, кад ове накараде примиш. Што се тиче загонетки и пословица, то сам заборавио, и не могу ништа од њи написати, док неби живио коју годину у мојој Азбуковици. Тамо има тма божја ако не буде заборављено, јер су маом помрли они, од који сам највише слушао. Ако да Бог те се дочепамо Босне и Ерцеговине, мислим да ћемо тамо наћи и сувише материјала.

Вредно би било описати обично значење приповедки и намеру њину. Оне код нашег народа замењују и театре и комедије, романе и друге забаве. Обично се причају међу радницима, кад се какав посо неради трчећке, као н.п. у чешљању вуне комишању и копању кукуруза; у жетви и косидби већ се неприповеда. У чешљању н.п. седне гомила стари и млади око вуне, или у комишању око репе. Најпре се узаври у песмама, кад се тога насите и постану као мало озбиљни, онда се истакне ко са каквом замашном и умотаном приповедком, особито ако до тада није чувена. Ту се питају, “знате ли ту и ту приповедку”, па ако већина незна, онда се прича. Кад се то сврши, онда почне други какву смешну, јер се већ почело дремати, при чему се подигне граја и смеј тако, да се сви раздремају. Сад се и ти раздремај, јер си већ на мојим врстама задремао; а и тако нећу више да накарадам. Дакле З–богом!

22/6 1867.
У г. Милановцу

Твој КЦ

 



Последњи пут промењено: 25/11/2014 19:09

© Универзитетска библиотека "Светозар Марковић". Контакт: webmaster@unilib.bg.ac.rs
Булевар краља Александра 71, Београд · тел: (+381.11) 3370-509 · факс: (+381.11) 3370-354

 

У Београду 30. Јуна 1867. год.

Драги Кузмо,

Имао бих ти много и много писати кад не бих имао мало и премало времена. Преда мном су три твоја писма, за мном испити са њиховим чудним данима, а Београд пун света из унутрашњости, а особито старих београдских ђака... Али колико сам за време испита жудео за овим данима, толико ми је сад тешко, што ведро плаво небо морам да гледам кроз прозоре, затворен у соби, а претрпан хартијама мало мање но што бејах око испита.

А од куд сад послови? – упитаћеш можда. Томе сам ја крив. Примих се да израдим нешто Богишићу, ономе што је издао “Правне обичаје у Словена“; па онда ме замоли један наш професор да и њему нешто помогнем. Богишићу сам почео радити још од маја, али не сврших све а дођоше испити, а ово сам друго примио ових дана; те тако ћу имати још једно 10–12 дана да чувам собу. Истина, велика брига – испити – скину се с врата и сад сам много слободнији и много више времена могу да поклоним забави и чистоме зраку; – ама опет, не знаш како је то, кад се човек једва дочепа жељене слободе, па опет у ропство падне, ма како оно сад благо било.

Код куће сам скоро сам. Отац, мајка и сестра ми старија отишли су на киселу воду. Ја и Лука чувамо кућу. Мислио сам, да им и ја одем како положим испите, али ето не могу. Него кад у вече с Луком изађем у шетњу утопим сву бригу у неколико чаша ледена пива, те заборавим да сам још у Београду.

Писмо твоје, у коме ми посла новце за Кујунџића, примио сам тек 15. јуна, баш кад дођох на испит из крим. поступка. Од 10. јуна, кад се бејасмо распустили, ни сам ишао био у школу, па тако и не знадијах за твоје писмо. 15. цео дан полагасмо испит и једва 16. из јутра могах отићи у пошту. Одма одох Абердару. Рече да нема доста штампаних књига и да се још штампају. Сад су готове и добићеш их ово дана. То је о првом писму. Али је историја последња два писма чуднија. Друго ти је писмо писано 19. јуна. 23. ми имадосмо претпоследњи испит. Тај дан рече ми фамулус да немам никаква писма. Мора да си твоје писмо доцније предао. 27. дођох на последњи испит – из рим. права. То ми беше најмучнији испит. Од муке погледам на хартијцу на зиду, на којој стојаху имена оних, који имају какво писмо да приме, па видим – и моје име. Одмах помислих да ће то бити писмо од тебе и доиста, то беше твоје писмо од 22 ов. м.– дакле последње твоје писмо. Уђох у школу. Немадох кад да видим шта то има у дебелом завежљају – знао сам да не ће бити писмо –, јер професор с председником већ бејаше ушао; али опет летимице пређох прве врсте писма, које бејаше на врху и видех да ме још једно писмо на пошти чека. То беше оно с претплатом на “Вилу”. Срећом говорих пре подне, те се избавих свију испита, а кроз по сахата било ми је у рукама и друго твоје писмо.

Обрадовао сам се народним стварима, што ми их посла. Од прича ми се најбоље допадају прве две мале о Св. Сави; њих сам већ преписао и дао Стојану. После њих понајбоља је “Хоџа и угурсуз” али налик на њу има једна у Вуковим “приповијеткама”. Него ћу ја опет преписати и однети Стојану. Оне басне лепе су, али као непотпуне, а о лисици има већа и лепша прича у Вуковој збирци. За то њих не ћу ни давати Стојану. Песма “Дијете Деспот” чини ми се да није нигде још штампана, а и лепа је; песма о Јакшићима варијација је од једне песме у другој књизи Вукових песама која се зове “Мујо и Алија”. Али ја ћу опет све песме, док препишем, однети Стојану. Него рекао бих да си ове песме био већ позаборавио, па да се и по гдекоја твоја врста увукла, и ако јој се ништа не може замерити. Иначе језик ти је и причање добро и ја само имам да препишем новим правописом, и тек по где где да уклоним по неки облик источнога и по неки западнога говора, – као н.пр. што се на два, три места поткрало Степан, дете и по неко источно и место ије. Што се тиче загонетака и пословица око тога се не мораш ни мучити. Тек ако би ти по кад кад пала на памет која лепа и ретка нар. пословица, могао би је записати, па ми их послати, макар их и само неколико било. Него добро би било кад би се сетио још које приповетке, особито подуже, а знам да ћеш знати и коју нар. причу о постању ког села или вароши и.т.д. Ништа ми не пишеш да ли знаш што из нар. романтике, што ти у пређ. писму особито препоручих. А што ми велиш, да би вредно било описати значење приповедака и намеру њину, то би доиста добро било, кад те само не би мрзело да подуже размишљаваш и да се сећаш свега што знаш о томе, па онда да заседнеш те да напишеш повише о томе: како се причају наше нар. приповетке, шта значе, како их народ цени и како им верује, какве се садржине приче у које доба причају и.т.д. Особито би то вредно било, што још нико, досле па ни Вук, није о томе што писао.– Заборавих ти казати, да сам поред оне две приче, што однех Стојану, потписао само Цв. Мислио сам да потпишем цело презиме, али ти рече, да не ћеш ништа да је под твојим именом – не знам за што – па бар нек се зна да их није уредник сам писао, а нека буде оно и за твоје ближе познанике.–

1. јула.– Не знам, о чему бих ти данас писао. Јуче прекидох писање у 6. сахата после подне. Па онда изађох с Луком у шетњу, па ходах поред касарне па на више чак скоро до на крај вароши. После смо сврнули на пиво и кући смо дошли у 9 1/2 сахата. То ти је сад сво провођење у Београду. Преко дан све побегне у собе, у подруме, као да смо у Африци, па тек пред вече оживе нешто сокаци. Него ти је опет сад Београд опустео. Све се разишло којекуда; још само чини ларму раја, која је још који дан на окупу.– Али који дан, па ће омладинска скупштина, па ће навалити србадија са свију страна, па ће се Београд орити од радосних усклика; па онда благо томе, ко се туна деси – рећи ћеш можда. Доиста красни ће то дани бити; али би још краснији били, да их још унапред не помутише званични облаци. Побојаше се, ко ће толике госте дочекати, па се забринуше; али се брзо присетише и владине новине стекоше славу, што изумеше начин, како ће гостију мање бити. Али опет, видећемо – доћиће преображење. Овамо се спремају, да се браћа лепо дочекају. Сваки, који је могао, обећао се примити у стан по једног; гдекоји и више; гдекоји су обећали да приме по двадесет и више. Кад би само могао да о преображењу овде будеш! Ма колико да будем вољан, знам, да ти моје перо не ће моћи ни десети део од онога казати, што буде. А одушевљење, а весеље србињско–, зар је то ко кадар описати, зар је кадар ко испричати,– зар је кадар ко и представити, који га није видео?!!..

Заборавих ти нешто казати. Ако си рад знати ко је онај Г. што написа онај чланак “Пред омладинском скупштином”, то ћу ти казати, да је то Глиша Гершић, професор рим. права у великој школи, који је пре био помоћник код уредништва “Заставе”.–

Наш Чед. Мијатовић[42] отишао је у Швајцарску. То сам ти, чини ми се, већ био јавио. Груди га поболевају, па је још у половини маја отишао на пут. Ту скоро је писао једноме свом пријатељу да је здраво и добро и да су му лекари казали, да су му прси здраве. Знам да ће то и тебе обрадовати, за то ти јављам. Сад му се већ у велико штампа “Народна економија”.

Стојан Новаковић полази у Загреб да се лично види и упозна с хрватским књижевницима.– Од професора су се скоро сви разишли. Ђока Павловић[43] одлази у Нови Сад, Кујунџић је већ некуд отишао, Чумић[44] је још пре 15. дана отишао у Рохич. Целе ове године био је болестан. Истина, је си л’ му читао “Касациону власт”? Веле, да ће му и Мита Јованов. одговарати. А и он опет вели, да ће одговарати Вељковићу.–

Пиши ми, представљате ли сада што. Јави ми шта ради Алимпије и изручи му од моје стране голем укор. Кад ми пишеш, доста је да напишеш на адреси испод мог имена: преко пута од куће г. Ј. Гавриловића[45], саветника,– па ће ме писмо увек наћи. А ако мислиш да ме задужиш за писма о омладинској скупштини, то сад гледај. Само немој да се служиш онаком логиком, као оно у писму од 19. Јуна, у коме на првој страни велиш: “Последње твоје писмо примио сам 9. јунија, а већ га је моје писмо с новцима за Харм. срело у путу. Ти си твоје писмо 7. а ја 6. јун. пошти предао, и сад видим да си ми на два писма дужан одговарати”. Дакле, и она писма, што су се срела у путу хоћеш да узмеш у рачун?! Па бар да хоћеш право, хајде де. Него велиш да је твоје писмо од 6. одговор на моје од 7. јуна (дакле унапред!) и по томе да сам за њега одговор дужан. Не дамо се преварити!–

Као што си видео, “Индијске приповетке” не изиђоше. Па и мени Сима одмах врати новце, што је Алимпије био послао. Од тих новаца ја извадих твоје и узех ти “Историју српске књижевност”. Оно што сам ја доплатио не мораш ми враћати брзо, а још никако “особено”. Чудно ми је што ме питаш, је сам ли овлашћен од Алимпија располагати с новцима. Ја мислим да с овим новцима може располагати сваки поједини уписник (са својим делом), осим ако бих се бојао кога од тих уписника да не превари, па за то ти и купих ову књигу, коју ти ови пут шиљем. Оно друго новаца мислио сам да пошљем Алимпију поштом, али кад ми ти рече да ће после 5. јула овамо доћи, онда волим чекати кад он дође овамо па да му дам, него да се мучим с формалностима око шиљања новаца и да плаћам порто на празно. Него кажи Алимпију да би добро било да измоли неколико дана преко ферија, те да може остати ‘вамо до скупштине омладинске, макар се због тога задржао тамо и преко дежурства неколико дана.

Кад прочиташ Историју књижевности писаћеш ми како ти се допада. Колико књига обимом није мала и колико је у њој збијен стих, опет је она тек само “преглед”, кратка историја српске књижевности. Ма опет јој је то заслуга, што је доскочила – макар колико – данашњој осетној потреби, – потреби да се зна књижевност своја, – и што је у њој по доста и по добро расветљена најстарија књижевност. Међу тим и то јој је заслуга, што је ово прва историја књижевности и што је у њу ушла и књижевност хрватска. Глупост би била двојити сад српско од хрватскога, а срамота заподирати стару мржњу. И Хрвате ћемо тек овако привући к нама и они ће видети да им нема другога спасења него у сједињењу са нама. Још је добит за нас, што је ова прва историја српске књижевности изишла у Београду и ћирилицом штампана, пре Јагићеве[46], која се сад штампа у Загребу. Јагић је хрватски књижевник, који је истина ударио новим путем, којим су сад пошли хрватски књижевници, и који је истина од најбољих данашњих књижевника хрватских: али је његова историја штампана латиницом, а осим тога има у њој још мало старо–хрватског погледа. Ја сам видео код Стојана неколико првих табака те његове историје, коју шиље Стојану све по табацима. Књига ће бити врло опширна и пространа, много опширнија од ове Стојанове, али свакојако има у њој мисли које нити су истините, нити ћемо ми одмах уз њих пристати.–

А је си ли видео нашега Ракића? Рече ми да ће послати теби или Алимпију који позив, и ја мислим да се не ћете кајати, ако му се примите скупљања.

Како ти се допада писмо Његушево у “Вили”?[47] Немој ме кривити за анахронизам, јер ја сам то писмо читао још јуче и ако Вила у недељу треба да изађе. Је л’ да је црногорски? Не знаш како ми је било кад сам га прочитао.

И за ови пут нека је ово доста.

Кажи Алимпију нека ми пише, док је још тамо, који пут, јер ћу се наљутити нањга. А ти ми пиши много којешта, а ако ти се чини да ништа нема да се пише а ти узми преда се ово писмо, па док га пређеш свог би ће писмо дуже од овога.

Поздрав теби и Алимпију од Мите, Луке и од мене и поздрави све познанике и пријатеље тамо и све који за ме успитају.

Твој Светислав Вуловић


Гор. Милановац, 16. Јулија 1867. год.

Драги Светиславе!

Мука је то, кад човек млого осећа а неумије да искаже на артији. Радова се нећеш ли и овога љета у Милановац доћи, да срцу олакшам оно, што немого за артију привезати, па ето ти оста у Биограду а ја у Милановцу. Ево ме скоро на измаку одмора судског. Пита ћеш ме, шта сам за ово времена привредио, а ја ти немам одашта рачун дати. Тумаро сам као мува без главе. Да неби историје књижевности и хармоније, неби ништа прочито. Кад већ спомену историју, то видиш да сам и њу и твоје писмо примио, и то 3. Јулија, дакле пре 13. дана. И незнаш како сам твоје писмо с нестрпљењем исчекиво, при свем том, што сам знао, да нећеш моћи прије Петровадне писати. Но ево муке, што ти нећу моћи на њега може бити, подпуно одговорити. Мислио сам после неколико дана да ти пишем, али Паја – Џубо – полази сутра рано тамо и ја се нађо ненадно принуђен да ти неколико врстица нашврљам. Као што сам ти пре негде казо, почео сам одговарати на нека питања из Напутка Богишићева, па сам се заплео ка пиле у кучине. Мишља да ћу олако проћи, али сад видим, да би требало вјештије перо од надрикниге, да напише 100. табака одговора. Срећа, што ми рече, да си и ти примио, да Богишићу нешто израдиш, те да бар и ја моје бреме на тебе свалим, а јамачно и ти с Напутком имаш посла. Шаљем ти дакле моје одговоре на једно 230. питања. Вољу и труд признаћеш ми, а што ја нисам може бити никакве користи принео на овакој важној ствари, криво ће бити моје незнање; и моја је срамота. Ти ћеш моје одговоре, ако узимаш кад прегледати, па што ти се допадне прими међу своје одговоре, нека штогод вајдице буде; или ако небудем како треба погодио, а ти пребриши, па пошљи оно што видиш да ће ваљати. Кажем ти, ја увиђам да треба доста вештине и времена, за овај посо, а ја тога нажалост немам. Уз ова питања шаљем ти двије народне приводке: 1. Зашто је мушки род благословен, а женски проглет, и 2. Божији послужитељ. Последњу сам сад пред овим писмом на пет на девет написао, наћеравши моју жену да ми је прича, јер је сам нисам знао. Зато ми нећеш замерити млогим поправкама. Ако узваљају, и ако небуду печатане досад, можеш и дати Вили. Добро си се сетио што си за оне двије печатане казао: послао Цв. aл боље би и правије учинио, да си казао твоје име уместо мога. Најпосле како ти драго, моја је жеља испуњена само кад се каква ствар народна печата, да непропадне, као што ће ми бити довољна награда ако и једно питање или боље одговор један на питање у напутку обштој славенској ствари, од вајде, буде. О романтичним стварима и о постајању места, не знам ти баш ништа; а ако од кога чујем што, трудићу се, да за артију вежем. Вала ти на историји књижевности. Све у њој, готово је за мене ново, и ја сам дознао за неке ствари, за које никада знао нисам нити би од кога дознати мого, а највише ми је мило, што из ње видим, да ће нови правопис постати званичан, а можда ће бити својина и свију славена који се латиницом служе. Више што имао би говорити о хармонији, тој мени досад непознатој науци. Кад је први пут протрча, мишља да нећу ништа моћи разумети; али други пут нађо доста што разумем. Штета што од моји уписника неће више од њи тројице ни колико ја разумети. Мени је чудновато а више мило, што г. Кујуџијћ изилази онако самосталан и као нов философ у своме делу, непозивајући се ни на какве психологе и философе. О недељивости и непотрошности материје, суштине, јес’ видио како убедително и очито говори? Да видимо како ће бити, кад пређе на науку о свести и даље о вери. Но доста, зар се и ја тужни мравић усуђујем о вишим стварима говорити и по јестеству тумарати, кад нисам ноћ са очију скинуо.

Гледаћу да ти сутра уз ове ствари пошљем и 5. гр. за историју, и то 4. за књигу и један поштарине. Читао сам г. Чумићеву расправу и одговор г. Вељковића. Кад би ја био какав аукторитет, и кад неби било срамота за Чумића, што му је овако ниско створење на страни, ја би казао, да је Чумића правац бољи, само да се пецања и грдње мане, па ко шта оће, нека говори.

Несматрам да сам те са овим задужио да ми што о омладини пишеш. Но ти ћеш бити добар те ћеш ми опет писати. Ја се уздам да ће Вила и Србија[48], та два за мој рачун понајбоља листа, донети сав посо омладине. Јес’ видио како спречују браћу преко Саве и Дунава? Зацело ће попуцати, што не могаше забранити нашима да неиду у Загреб. Ох да ли ми је да сад паднем у Загреб, те да видим како су се браћа данас изгрлила и како ји тирјани попреко гледају. Читаћемо зар у новинама како је било, данас у Загребу.

З–богом до виђења и прими усрдан поздрав од твога

К. Цветковића


У Београду на Преображење 1867. г.[49]

Драги мој Кузмо,

Биће пун месец дана како ти ништа не писах, а што ти не писах сад већ знаш. За ово време много се којешта догоди и много видех, што све жељах да ти напишем у овоме писму. Али сад бих желео да прелетим све догађаје до ове недеље, – омладинске недеље, па само о њој да ти казујем. И доиста, ја не ћу сад ништа одговарати на твоја писма, на која бих имао доста да ти одговорим; па се не ћу имати каде ни о другоме чему много бавити,– пред очима ми је сад само омладинска скупштина!–

Само ми се не може, а да ти не пошљем у овој књизи поздрав с плахе Дрине. Чуо си већ да бејах у твоме крају, и то први пут у мом животу. Да се којом срећом још нађосмо тамо,– што би било радост и весеља!–

Ала је дивна та тужна Босна! Друкчије сам је ја сасвим представљао. Ја ни сам знао, да ко и у невољи може диван бити. Али је то “честита Босна”, “Босна поносна”!

Од Београда до Дрине све ми је било ново. Али крај Дрине ми је све било и ново и дивно. Све ме је особито дирало. Чим сам дошао на Дрину, одмах сам се умио том светом водом.– Једном смо на коњима 2. сахата ишли све уз Дрину до Сакарчких земаља. Тај дан не ћу никад заборавити. Испод нас је хучала Дрина, према нама блистала су златна жита, а издалека су се промаљали и плавили висови планина босанских. Све ми се ту дивно учинило. Па и оно жалостиво певање наших подринаца, које се никако не слаже с драгачевским и поморавским мелодијама, опет ми се допало. Од босанске стране не чух песме никако. А довикивање наших стражара и босанских скелеџија, кад бејах на Шепку на св. Пантелију, где бејаше састанак, слушао сам с чудним осећајем. А како бејах узбуђен кад угледах где се пуна скела раје примаче нашој обали! Стајао сам на обали не мичући се, и не дишућi чини ми се,– само сам гледао како веселo и опет тужно излази весела раја на чисто српску земљу.– Не могох се уздржати, да и Босну мало не походим. И за тили час пресекосмо таласе Дрини и пређосмо тамо. Хеј, кад ли ћемо је једном сви заједно прећи!!–

Још бих ти много којешта с Дрине имао причати. Али сад не могу. А нека ми опрости и равна Мачва и Цер Милошев и Гучево, што се и око њих мало не позабавих. Ако Бог да здравља можда ћемо се још овог лета видети, па онда не мој заборавити да ме дуга подсетиш. А дотле нека ме Алимпије мало одмени.–

8. Августа. Хеј мој Кузмо! Ево се три дана врзем с овим писмом и никако не могу да пренем једном, па да га довршим. За ово неколико дана доживех толико промена, толико чудеса, да управо ни сам кадар да се приберем. После најпријатнијих и најслађих осећања, после опијености у радости, долазише на мах часови грке туге, огорчености, таме!! За то не бејах кадар да за ово време и три врсте напишем, за то се и сад не ћеш бог зна колико зарадовати писму моме. Ако си рад чути што о скупштини, притрпи се. Ако заостане још ијоле среће, читаћеш у “Србији” опширно рад омладински;– шта тамо не буде, испричаћу ти ја док тамо дођем; а ако не дођем писаћу ти за цело – –тек писма та за сад нека изостану, а то не само због тога, што ја сад за писање ни сам. Док не ушчиташ у “Србији” наш рад, или док ти ја не пишем, не веруј ништа другим гадовима. Ја ћу ти за сад само толико казати, да је омладинска скупштина, поред свију сметња и поред свега покора, за ово три дана много учинила, и ако буде среће имаћеш шта читати. А ако нешто ни “Србија” ни моја писма не узмогну ти причати о раду омладине, а и ја не могнем тамо доћи,––––––онда се теши –––– бољим временима!

Ваш телеграм прочита се на Преображење последњи и би поздрављен, као и многи други, са “Живели”. И јуче је прочитано дваестину телеграма, а и данас једнако долазе. Ако се ови усштампају видећеш како је све српство одушевљено за младо српство!

Поздрави Алимпија. Кажи му да је боље што није остао овде.

Да Бог да се скоро видели

твој Светислав


Г. Милановац, 30. Септембра 1867. год.

Светиславе, Светиславе, драги брате мој, ђе си кумим те Богом? Ја избечи очи за твојим писмом ка чивути за месијом. Знам да ћеш рeћи, да је мој ред писања, јер ти неписа, чини ми се од Јунија, одкад ти оно посла неке одговоре на питања г. Богишићу, а ја имам у рукама твоје писмо од Преображења, које сам примио 11. Августа. Но ја питам тебе ђе да те нађем са писмом, кад си отишо путовати по Србији, а јошт се ниси јавио да си у Биограду? Ја незнам шта да мислим. Ако ме је ко опао код тебе, одпало му месо од костију. Сад ти пишем ка у маглу и адреса овог писма разјасниће ти боље у каквој сам извесности. Само нека да Бог да си жив и здрав. Богме ја ти умал нисам ливсо. После твога писма, напала ме је тешка грозница од које сам десетину дана, негде до после 25. Августа лежао, а јуче ме једна пригњави, но ову сам добио баш од ладноће у канцеларији јер није загрејана као и данас. Али при свој овој незгоди, опет сам се више пута канио да ти пишем, но ме уздржа то што незнам ђе си. Најпосле остави до навршетка овог тромесечија за Вилу, на које си можда и ти чекао. Ао мој брате шта ћу да ти пошљем, спаде књига на два слова. Петар оде у Јагодину, Алимпије у Чачак, Исаило нема пара за овај месец, те тако оста само инжинир и Јаков. Инжинир је већ платио до конца године, а за Јакова послаћу ти сада и за ово последње тромесечије, па о новој години постара ћу се, да више уписника нађем. Петар и Алимпије, казали су ми, да неће тај лист остављати, а Исаило ме уверава, да ће с концем октобра дати паре за ово тромесечије, јер сиротиња нема, но ја Бога ми немам да сад пошаљем и за њега, али ако ми доцније плати, послаћу. Ако Петар и Алимпије, неодрже реч, те према твоме програму небудем имао право на један лист, јави ми, да и за мене пошаљем паре; а ти ћеш то код г. Стојана дознати. Него ти се имам тужити на Анђу Загорничанку дозла Бога. Свршетак јој неваља ни двије паре. Зашто онолика лица страдаше за банбадава и зашто се Сидор онако изгуби? Ти знаш да је Србин ( а мислим и сваки народ) осветољубив, и не може да се задовољава, гледајући да ко незаслужену казну трпи, а да бар после трпљења награду недобије. То је црта наши народни песама и приповедака, а то и мени зове. Ваљда је писац нарочито хтео да своје Пољаке остави вечно незадовољне. Но од свега најбоље ми се допадају оне две новеле што су сад започете – онај кос, и привиђење – визија једног мужа. Ваљано је и оно о мемоарима, и о историји књижевности од Јагића. Без шале ако ову историју добијеш, пошаљи ми је о моме трошку на прочитање, па ћу ти је опет по прочитању о моме трошку вратити. Алимпије бијаше скупитељ на Србију, па ето оде, а ја не могу да тај лист уз Вилу нечитам, јер налазим да су то два најбоља листа, и зато ћу ти послати паре по доињем рачуну и за Србију, а ти буди добар те подај г. Љубомиру[50] са мојим поздравом. Наше позориште јошт се држи. Пре неколико дана, одиграсмо Арапа и Марка, а 8. октобра одредилисмо, да играмо Ајдуке (Поповића).

Ево ти паре.

За Јакова Јаковљевића писара Началничества (за Вилу) 15. гр. и за мене (за Србију 10 гр.)

2. Октобра. Јуче дође Алимпије овђе и поздравља те. Он ће за мене купити Србију, а ја за њега Вилу. Тако дакле шаљем ти за Јакова 15. и за Алимпија 15. свега 30. гр. чар. Исаило ако ми да паре с концем октобра, послаћу ти. Сад прими паре и поздрав од твога Кузмана Цветковића. За Алимпија нека је адреса на Вилу: ”у Чачак” јер овд. поштар неће да шаље, него губи листове, као што је и 37. бр. загубио.

(адреса на полеђини:)
Господину Светиславу Вуловићу
Правнику IV године, у велику школу у Биоград
А у одсуству овога
Господину Стојану Новаковићу уреднику Виле,
У Биоград
Са 30. гр. чар. у сребру, унутра у писму (предплата на Вилу)


У Београду на Ваведеније 867. године

Драги мој Кузмо,

Ево скоро пуна два месеца протекоше од последњег твог писма, а од последњег писма, које ја теби писах, има мислим већ и три и по месеца. Већ ме је страх, да ни си што неправо о мени помислио; па и ако сам уверен, да ће ово писмо уклонити одмах сваку неправедну помисао, опет ме је страх. А кад се у мислима повратим на последње моје писмо и прегледам дуг низ дана од њега до данас, па кад се после свега упитам, за што ти досле не писах,– онда морам као Турчин да повичем: кисмет!... Претрпи се само, па ћеш и сам видети, да је тако.

Августа 15., лицем на Велику госпођу, око 8. сахата ујутру, ја и још један мој друг техничар, кренусмо се на пут у лаким летњим хаљинама и с торбама на леђима. У торбама нам бејаху кошуље и преобука, нове летње хаљине – које облачисмо у варошима – ципеле – јер на ногама бејаху опанци – нешто мало хартије и једно 100 комада Богишићевих напутака, ћирилицом штампаних, које понесмо да путем раздамо. Тако опремљени упутисмо се уза Саву – по напред учињеном распореду – и у највећем одушевљењу тај дан дођосмо око 6. сах. пред вече у Палеж. Бејасмо врло уморни, ноге нам бучаху, а кад изух опанке, угледах на десној нози добар жуљ. Још се не бејаше сасвим смркло и док се мало прођосмо по вароши нађосмо два три познаника, међ којима беше и капетан и срески писар. На пакост бејаху 2. дана пре нас дошли неки харфонисти (наравно било је и харфонискиња) из Шапца, и то баш у нашу гостионицу, те ти ту ноћ у друштву с нашим познаницима писмо и играсмо до 3. сах. после поноћи. Тако ти нам прође први дан путовања; али ујутру не бејаше онога жуља ни од чуда; ваљда се од силног играња препао и побегао.– Сутра дан остасмо у вароши, те прегледасмо околину и идосмо у једно село. Други дан рано кренемо се у Уб. Стигнемо порано. Ту нађемо неког мог кума, среског писара, те код њега дан и по. Одатле нас он на својим колима одвезе у Ваљево. Кад бејасмо одмах више Уба на једном брдашцу – не знам да л’ си туда путовао – указаше се од један пут од свију страна дивне српске планине. Пред нама бејаше Маљен, Медведник, Повлен; десно далеко у магли плавио се Цер; лево од Београда виђаше се прво Авала, па онда Космај, Букуља, Острвица, Рудник, а још сниже Треска и Вујан. Кад угледах ова два брда, учини ми се да видим и Милановац и чињаше ми се тако близу, да се осећах већ међу вама.– У Ваљеву преданисмо тај дан и сутра дан у Недељу. Код Ваљева бих ти се подуже уставио и много бих ти причао о њему, кад бих имао каде и кад не бих имао казивати о даљем путовању. И место и околина дивно је и ја ћу се увек сећајући се тога путовања, весело сећати она два дана, што пробавих у Ваљеву.– Из Ваљева окретосмо к Ужицу и путујући два дана – пешице – стигосмо тамо. Први дан конаковасмо на Ржаној. И у Ужицу весело проведосмо један дан и други до вечерње; а око вечерње кренули смо се у Пожегу. У Ужицу сам се нашао с добрим Гргуром, који је сада ‘амо дошао. Он нас је испратио више од по сахата од Ужица до на Татинац, где смо се растали.– До Пожеге омркнусмo и по лепој месечини стигосмо око 8. сах. ноћи. Пожега је лепа варошица у врло лепој равници. Али се ни смо могли проћи по околини. Сутра дан око 7. сах. из јутра пошли смо даље. Око 9 1/2 сах. бесмо у Ариљу. Ту нађемо једнога нашег друга, који је ове године свршио школу а ту му је кућа, те он навали да тај дан ту останемо. Тако због њега, а и што бејасмо ради разгледати дивну околину и старинску цркву, останемо. Ту се у механи нађох с једним практикантом из начелништва рудничког, који се спремаше да полази у Милановац, и по њему те поздравих и рекох, да ћу и тамо доћи.– Други дан пођемо к Ивањици, месту, у коме се родих, али које не запамтих, јер ми беше тек 2. године, кад ми отац од учитеља ивањичког дође за практиканта у суд чачански. Иђасмо једно два сахата кроз убаву моравичку долиницу, пребродисмо на два места Моравицу – тако се овуда у почетку своме зове Морава –, па онда опет уђосмо у Ивањицу. Распитам за теткину кућу – њу још једну од рода тамо имам.– Кад тамо, тетка ми не може да дође од чуда и радости себи, кад ме у један пут виде, тако далеко од Београда, у путничким хаљинама, у опанцима, а не јавих им се да ћу доћи. У први мах не могаше ни да ме позна, иако нам је већ неколико пута у госте долазила. За час се по целој вароши прочу да сам дош’о. Тако је у малим варошима. Навалише стари познаници и пријатељи мога оца и друга даља својта, немам кад да се разберем. Тако ту пробавимо неких пет дана врло весело и још нам не дадијаху да идемо. За то време разгледах варош и околину, напих се красне воде – а и лепе ракије – идох у Рошчиће –2 сах. од Ивањице – те видех и прођох голему једну пећину уз коју су прислоњене развалине Хаџи–Проданових двора и стара црквица његова, која је до скора служила; упознадох старе познанике мога оца и стекох нове; – а кад пођох из Ивањице торба ми беше тежа с неколико пари вунених чарапа и пешкира. Нађосмо вођу за Студеницу, куда намеравасмо одавде. И око 3. сах. у зору остависмо Ивањицу. Пет, шест добрих познаника пратише нас пун сахат. Овај дан путовања био нам је врло пријатан. Ко није путовао кроз предео, где се племенити брегови и брежуљци мешају са питомим маленим долинама, где се јела и бор меша са леском и жалостивом врбом, тај не зна шта је путовање. С пута којим ми иђасмо видесмо Јавор, Мучањ каменити, па мало после Голију, Црни врх, Једовиту, Јанков камен, издалека Жељин и Копаоник. А под нама гледасмо малене доље као какве вртове, кроз које кривудаху речице и поточићи. Од Ивањице је до Студенице 9. сахата и то коњскога хода јер кола и не могу ићи но ми опет не могосмо, да не свратимо к цркви Придворици, која је из Немањина времена, а градио је, кажу, неки дворанин Немањин – при двору. Али и ако смо се ту више од једног сахата забавили и с пута кренули, опет не могосмо а да не одемо и у манастирић Испосницу Св. Саве, који је на лево од пута међ две планине, на таком месту, које је и дивно и опет скровито; да се човек дивити мора ономе, који га изабра. Само ту се може сједне стране, и то теснацем једним доћи. Ту нађосмо само једног ΀¼ладог калуђера, испосника. Беше баш око вечерње, а у очи њиховог новог лета, у очи Св. Симеуна, беше 31. август. Калуђер нам исприча нешто о манастиру, показа нам гробове старих калуђера, игумана и архимандрита овог манастира, уведе нас у цркву, те одстојасмо мало вечерњу, и Бог зна како нас устављаше, да останемо код њега на конаку. Али ми хоћасмо да конакујемо у Студеници. Опростисмо се с њиме и после 15. сах. путовања тога дана око 7. сах. у вече стигнемо у манастир. Студеница је диван манастир, и околина је лепа. Али оно одушевљење, које нас обузе кад угледасмо манастир поквари нам дочек калуђерски. Отац архимандрит рече, да не можемо добити конака у манастиру, него да ту има и механа, па можемо тамо, наравно на своје новце. И тако ми у механи преноћимо две ноћи, на голој клупи и без покривача. Из Студенице други дан поранимо рано и преко ђакова и још пуно брда спустимо се у Карановац. Ту смо били два дана код мога кума, учитеља. Ту смо провели кнежев дан. А 5. Септембра већ смо били преко Ибра и јурили кроз равницу моравску ка Крушевцу. Одавде, ма да смо свуда налазили познаника и добар дочек, опет ми путовање није тако слатко било већ сам и у телу осетио неку слабост и млитавост, пекући се по оној грдној равници, без лада, без красне планинске воде. Бадава, нисам оне воље и оног одушевљења кад путујем равницом, као кад путујем планином. Први конак од Карановца учинисмо у Трстенику, други дан поранимо око 2. сах. после поноћи и стигнемо у Крушевац у 10. сах. пре подне. Сутра дан пребродимо Мораву, ударимо кроз село Јасику, прођемо мимо Кулу Тодора од Сталаћа, ручамо на пољу варваринском и подоцкан дођемо на конак у Параћин. Сутра дан је била недеља или неки празник, тек знам, постило се. Будемо ту до вечерње, па онда опет торбе на леђа и кроз не пуна 2. сах. били смо у ћуприји, чему смо се зачудили. У ћуприји смо били скоро два дана и врло весело провели их, кад нам стиже телеграм, преко брата мога друга, који је у Ћуприји – официр, да што брже у Београд идемо. Јер је изашла наредба, да ко се један дан одоцни од уписа, да не може бити примљен у школу без особите прозбе. Премда смо и поред тога телеграма опет одоцнили били – као што смо и морали предати после особите прозбе – опет нам то измени распоред нашег путовања. Ми смо мислили, да из Ћуприје одемо у Јагодину, одатле у Крагујевац, из Крагујевца у Милановац, па по што би се с вама сити навеселили и наразговарали, да се вратимо Београду. Али ето, не даде нам се. Него последње место путовања беше нам Јагодина. Ту се при растанку са ћупријским официрима, који нас дотле допратише, лепо провеселимо; а после два дана седели смо сваки код своје куће у Београду.

То ти је кратак опис мога путовања 28–дневног. Пут бејаше весео, занимљив, користан и поучан. Колико пута у путу, одушевљен после весеља с добрим људма и познаницима – којих свуда налажасмо – помишљах да ти пишем. Али ме је свагда или умор свладао или ново весеље отргло.– Кад дођох у Београд, прву недељу дана ни у школу немадох кад отићи. Јер морадох свакоме причати о путовању, а и одмора ми требаше. После десет дана морао сам се сетити школе и гледати да накнадим што пропустих. У то стиже твоје писмо с претплатом на “Вилу”. Добих га од Стојана, баш кад одох да га питам хоће ли оно вече у позориште. У позоришту озебох, и после 3–4. дана лежао сам у постељи од оне исте муке у ногама, од које и лане лежах. У муци се молим Богу, да ме бар толико ноге попусте, да могу до стола доћи, да отпишем коме сам дужан. Ноге прођоше за недељу дана. Али се онда ревматизам пресели у палац од руке и то је така боља, да ти се не да казати. Таман један дан престане десна рука, заболи лева, па опет десна, и то ређање преста тек пре 2–3 дана.– Е, реци сад, није л’ то кисмет.

22. нов.– Данас ми даде Новаковић твоје писмо, у коме му претплату посла за Исаила.– Дружина наша добро напредује.– Ј. Ристић дао је оставку. На његово место – Милан Петроновић[51]. То је данашња новост. О многим другим стварима писаћу ти што скорије.–

Светислав.


У Београду 27. новембра 867. год.

Љубазни Кузмо,

У овоме писму не мислим ти писати, као што ти у ономадашњем писму обећах, о свему, о чему ти досле немадох кад или не могох говорити. Ту су твоја два летошња писма, о којима ти онда само јавих да сам их примио, ту је наша дружина “Побратимство”[52], о којој ћу ти лепе гласе казати, ту је твоје писмо од октобра, у коме ми посла претплату на “Вилу”, ту је разговор о књижевности и.т.д. и.т.д. Главно ми је овом приликом, да ти пошљем ову адресу[53]– па тек узгрeд рад сам, да ти и неколико онако напишем.

Адреса ова преписује се по Београду живо и иде од руке до руке. Из ње ћеш видети много и међу редовима њеним моћи ћеш читати још више него је написано. Промучићеш се мало с читањем, јер сам пишући јако збијао. Али и томе знаћеш узрока.

Да не би од мањих, или боље да речем не новинарских, новости до другог писма што заборавио, или да их се не би много накупило, испричаћу ти их сад колико ми падну на памет.

Знатно је и не од малог значаја, што је ове године много ђака велике школе, и који су свршили већ који факултет и који ни су но тек који разред, отишло на страну на науке. Али, што је главно у томе то је, што ни један није отишао о трошку државном, јер држава ове год. није слала својих питомаца. Ма да се ова ствар може различно посматрати, опет је то мила појава, што видимо, да већ и у нас има имућнијих људи, који се могу самостално развијати и ту самосталност и слободу и као грађани државни одржати. Ове године отишло их је на страну око 20. њих и сваки је по вољи и по природној склоности изабрао себи такву науку, од које не ће у животу одступати, која ће му бити најмилији друг,– док државни питомац иде да учи ону науку, коју му држава избере.–

Омладинске књиге већ су изишле и кроз 2–3. дана разашиљаће се онима, који су платили били рубљу напред. Ја ти честитам, што си и ти, плативши улог– јер видео сам ти име у списку– постао такав члан омладине, који има право, да бесплатно њене књиге добија. Колико ћеш се обрадовати кад угледаш ова три првенчета њена, још ће ти већа радост бити кад их прочиташ, кад видиш свестран а диван садржај.

Катедра философије на нашој школи још је непопуњена, а за њу се, кажу, пријавило већ више шарлатана, богослова, инжинира и сваштара. Милан Кујунџић је још у Београду и прексиноћ сам био код њега на слави.

Још нешто о великој школи, ма да није весело; још један доказ да наша велика школа није ни налик на велику школу. Код нас правнички и технички факултет имају 4. разреда, философски само три. Моји другови, слушаоци философије, ове су године свршили своје науке – не питај ме како. А моји другови, техничари IV год., којих има само шест, пре месец дана повадили су своја сведочанства, казавши да немају шта да слушају. Слава им. Они су казали истину, али грку и жалосну. Тројица од њих отишли су већ у слободну Швајцарску у Цирих, да тамо техничке науке уче, а тројица чекају да их држава на страну пошље, јер сами не могу. Међ’ првима је и мој летошњи друг у путовању. Они су повадили сведоџанства за то, што су овог првог течаја имали само један предмет да слушају и то не технички но правни. А за што само један? За то, што још нема свих професора за тај факултет. А како ће их бити?

Наша се књижевност обогатила још једним листом Ружине[54] и Световидове багре. То је “Дангуба”[55], шаљив лист, који издаје Ј. Балугџић. Јуче је изиш’о први лист за углед, који је у једно и позив на претплату. И таки листови, као “Ружа” и “Дангуба” држе се и множе се, а “Вила” ће због слабог одзива публике морати престати излазити. И ми велимо да напредујемо. Али наша публика и не заслужује боље душевне хране.

г. Стојан те моли, да му још коју причу пошљеш; јер му се твоје приче врло допадају. А сад је време, кад можеш и да не знаш сам ни једне, чути лепих прича.Твоји одговори на Богишићев “Напутак” због мога пута и других послова отишли су тек ту пре негде у Беч, за то о њима Богишић ништа не јавља.

Остај здраво твоме Светиславу


Београд 8. декембра 1867. г.

Драги Кузмо,

Особито сам ти захвалан, што ми тако брзо отписа.

Имам да ти јавим нешто радосно. “Вила” ће и за 1868. г. излазити. Једва умолисмо Стојана, да не остави издавањa.

Шиљем ти поред братског поздрава од мене и од Стојана и два огласа. Гледај да се с Милановцем похвалимо као и за ову годину.

Твој Светислав

Печат у воску
Господину
Кузману Цветковићу
Писару у суду округа рудничког
Горњи Милановац

Прими 11. Декем.


Г. Милановац, 9. Децембра 1867. год.

Добри мој Светиславе!

Одавно је пројурило време од кад је требало да ти пишем, али којекакве недоскутице недадоше. Па и сад Бог зна оћу ли те моћи и уколико с мојим писањем задовољити. Преда мном стоји гомила твоји књига и писама, и ја незнам нашта пре да ти одговарам. Тек имаш велики табак артије у рукама, па ћеш одма помислити, да ћеш имати шта чатити, а то је доста да те преварим. Ти си навалио да сад с писмима испуниш време од 8. Августа до данас, ал’ дед’ како ћу ја да се одужим и изкопрцам? Прво писмо прими 27. Новембра, друго 3. а треће 7. Децембра. Е, видиш, ваља на све одговорити. Идем на прво. Заиста чудо ми је било што ми за онолико неписа, а још више сам се уплашио, кад негде око Митровадне дознадо од твоје прије капетанице, да си болестан. Шта? реко, мора бити да је опасна болест кад ми неможе да пише. Кани се да ти се јавнем, ал помисли, човек је у болести и није му ни до шта па ни до мојег нагважђања. У томе 27. Новембра изненади ме и обрадова твоје писмо. У првим врстама надах се наћи извештај о твоме ћутању и о слабости; ал’ ти отишао описивати дражести места кроз која си јесенас прошао. То ми беше пријатно, а особито дочек код оне твоје тетке. Ти ми наређа брда и долине ка да и очима гледам. Но опет сам журно крају писма трчао, да видим шта је са твојом слабошћу. Нађо и то. Е, вала Богу кад си жив и здрав. Бог зна шта сам ја мислио. Бога ми, реко, путујући претрго се и прозебо, па добио опасну врућицу, и мучно је да ће живити. Вала Богу кад нисам погодио. Што је назеб сишо у руке, то ћемо ако бог–да љетос на каквој бањи изгонити. И мени је ваља тражити, јер осећам прозеб у коленима и у свим жилавцима у рукама, но у рукама толико да ми по кадкад руку укрути, те једва перо држим и пишем. Чувај здравље, то ти највише напомињем. Много ти вала на оном препису у другом писму, јер ти ја о њему нисам ништа досад чуо, а камоли читао. Радујеш се што су млоги младићи отишли на страну да уче, и велиш да је то знак богатства. Да Бог–да, да је тако; али гледајући ја на дужнике Управе фондова, реко би, да је у Србији све пука сиротиња. А да шта је узрок што се сви новинари туже на мали број читаоца, а тако исто и други који какву књигу издају. Истина да ту, на прво место долази цинцарски дух, тврдоћа и немарност за обште ствари, али сматрајући ја моје Милановчане, налазим да је сам пролетаријат. Више нас живи од данас на сутра. Ето, онаки ваљан лист Вила, велиш, да ће се тешко одржати. Штета и жалост мој брате, ако престане. Та Вила и Србија, то су узори наше журналистике. Ђавољу Дангубу донесе ђаво овамо, и кад глупост опази јевтиноћу, пригрли је маом, и мислим да ће имати овде десетину читалаца. Ја сам овде с некима уговарао за Вилу, и гледао јошт сада да јој ког уписника добијем. Имамо два практ.правника: Саву Самарџијића и Тодора Поповића. Они су ми већ казали, да ће Вилу узети, а и стари, мислим неће одрећи. Србију препоручива неким трговцима, али немам брате коме; отима им се срце за Световидом. Искрена захвалност уреднику Србије, на његовом правцу и труду. Штета, што се ко несети, да се тај лист препоручи по обштинама, учитељима и свештеницима. Треће писмо доби у књизи Богомили. Да ли можеш знати, колику сам радост осећао, што сам је средством тебе, од онаке личности получио. Помало је онаки патриота. Мени је особито драго што је он нашо, да моји одговори на питања Богишића нису без икакве важности. Она питања што си ми посло, немам коме дати засада; очекиваћу неког попу, и гледати да га како приволим, да што овим путем принесе обштој ствари. Кад је јесенас прошао овуда Министер правде,– Бог ме не, него пре тога, послао је г. Ђока Пантелијић президијално 15. комада г. Председнику, те је раздао свима судијама и многим званичницима суда; али ни један још ни словца написао није. Е шта ћеш де? Сви су готово Рудничани и могли би у томе учинити лијепу услугу, али пуста шпекулација претеже. Њима дакле нема места да дајем, него ћу вребати, као што ми велиш каква попу или учитеља. Од они што су президијално послати, дао сам један Напутак капетану Петру Петровићу, и обећо ми је, да ће одговорити што узможе, али га нисам скоро видио, да питам јели што написо. У Богомиле још нисам завирио. Шта ћеш брате кад се не може; или ћу пре учити улогу; или у канцеларију или о кући постарати се. Та немам времена ни теби да пишем, а сваког часа твоје ми писмо на уму стоји. Ни празници нису на мом расположењу. Топџија сам ти вајни, па морам и зимус по височајшој наредби учити. Радним даном није на писмо ни мислити. А да како сам ово написао. Ето како. Ево ме у сред моје собе у 11. сати. У жене трбу, што но рекну до зуба; завалила се те спава; деца око ње рчу и шичу; једно болесно виче јао; друго мало дрекне у бешици; ја устанем те га љушнем, другом дам воде, па опет продужим писмо. Сад се немој чудити, што ми је писмо вако дрљаво и без свака поредка. Мој брате, оће се тишина и душевно спокојство, па да се што напише. А како ћу ти ја написати од 9. сати, кад жена и ђеца поспе, па до 11. јер ваља и мени спавати и крв мало одморити. Једва прексиноћ написа једну приповедку “Ружица град”. Ако ваља, и ако није печатана, ево ти је шаљем; поправи је како знаш, као и ону “Божји послужитељ” што изиђе у последњем листу Виле. Но све ми се чини, да је она једанпут љетос печатана у неком броју. Сад немогу ићи да претурам бројеве и да се уверавам. Засад ти немогу ни једне више послати, јер сам не знам, а немам прилике да од другог чујем. Без шале, кад ти спомену да учим улогу, да ти бар што о позоришту кажем. Негде око поклада повторили смо Поповићеве Ајдуке, а сад смо одредили две књиге, Пријатељ – три пријатеља– и Зидање Скадра, да играмо по Божићу, а на ново лето, ка уговарамо да дамо беседу. Пријатеља хтели смо сутра да одиграмо, али нам се један актер побоље, те оста до по Божићу. Из Зидања мени дадоше Жарка, те ћу имати доста муке док препишем и научим. Збиља, шта би од омладински књига? Овамо јошт ни једна недође, а има доста уписника одавде.– Новости овамо нема. Тебе се нетиче, што је Тоша Поповић – ваљда га познајеш, ужичанин,– испросио Јане Поњавићке ђевојку, са 100. цекина и свадбеним трошком и аљинама венчаним,– па оће да се жени. Да је Миљка Козељчева, једина овде ваљана ђевојка, умрла, то си чуо. Штета онака цура. Богати шта ради наш Лука. Поздрави га много. Ето видиш како ми ђеца, дерући се пореметише ток мисли и писма. Ја не знам кад ћу ти моћи опет писати, а желио би сваки дан од тебе писма примати. С концем овог месеца, мораћу ти послати предплату на какве новине, и тада ћу писати, макар од цигана времена просио. Од половине јануара, надам се да ће се посо у суду умањити, па ћу, уздам се, моћи више писати, а дотле, немој ме резилити, ако ти неуспишем. Незнаш како је сад посо навалио. У канцеларији омркни, освани, а дан час, па се чисто зачудиш кад пре прође. Ево, раздераше се ђеца, е, недају више писати – лаку ноћ, ако сутра до поласка поште неузмогу јоште што на свршљати, и прими усрдан поздрав

од твога КЦветковића

10. Децембра. До подне учи трубу топџијску; у подне руча, и сад у 1 1/2 сат по подне узе перо, да што с пуним трбуом напишем. Али богме ни укресати. Ђеца недају мира, а неке жене долазе жени на посету и на сијело. З–богом до другог писма и буди здрав и весео

Твоме мени


У Београду, 13. декембра 1867. год.

Драги мој Кузмо.

Биће некаква четири писма, што ти писах, како се од болести предигох, и од тебе ни на једно ни словца одговора. Не верујем да си почео, да се светиш за оно моје дуго неписање, особито ако си примио прво моје писмо, што ти после болести писах. Али ма шта било, ја опет не ћу да мислим да си “нарав променио”, као што се ти као побоја за ме у писму Новаковићу, него ћу сад да ти накитим ону књигу, што ти је давно обећах. А после ћу се већ и ја, угледајући се на те, вежбати мало у ћутању..

I

Преда мном су три стара (последња) твоја писма. Све сам држао, да је у њима – особито у прва два остало нешто, о чему ти не писах. Али кад их сад прогледах, не нађох ништа. Или је зар све застарело?!

Једино, што ми паде код њих у очи – то је говор о народним умотворинама. У првом писму велиш: “Вредно би било описати обично значење прича и намеру њину”. Опомињем се, да те једном већ подсетих на ове речи и замолих те, да што више речеш о народним причама, како се, кад, где, у које време, како, у којој намери ит.д. причају. И сад не могу а да не поновим оно, што већ једном рекох.. Овде морам и то рећи, да се надам од тебе још којој лепој народној причи. О овоме ти и пре писах.

У трећем писму тужиш ми се на “Анђу Загорничанку”. Имаш право. Али се у њој види прави Пољак писац, који свуда у свету види неправду; јер му је она на дому. Збиља, да ти кажем и то, да је писац “Загорничанке” Т.Т. Јеж живео 2-3 год. у Београду и лане је негде отишао – Бог зна куд, баш као онај његов хаџија молер у “Анђи”.– Али и преводилац “Анђе” није више у Београду. Заборавио сам ти казати, да је Мита Ракић ове године о своме трошку отишао у Минхен, да слуша политичну економију. Сад је научио инглески и преводи с тог језика знамениту Дреперову “Историју цивилизације”[56]. За њега оно јавља Стојан у ономадашњем броју “Виле”.

Хвалиш ми у истоме писму говор Бошковићев о “Мемоарима проте М. Ненадовића” Али су и “Мемоари” дивни. Не знам да л’их имаш.

Јагићеву “Ист. књижевности” добио сам од Ј. Гавриловића на читање и сад је баш читам. Јесте дивна књига. Ако добијем од куд с друге стране ову књигу послаћу ти на читање, као што желиш. А ову морам гледати, да што скорије вратим.

Јавих ти пре, како су се допали овамо твоји одговори на Богиш. “Напутак”. Сад ћу само да ти кажем неке моје примедбе на њих. Ти рече на једном месту у одговорима, да у твоме крају жене носе капе од три руке: конђе, врљине, лопатаре, а не описа их сваку за се и чиме се једна од друге разликује. Како се бојим, да ових речи не ће бити ни у Вукову речнику, мило би ми било кад би ми о томе што више казао.

На једном месту у одговорима стоји: “редара, кад што готови – вйђа– итд.” У овоме нађох за ме сасвим нову реч, којој не знадијах ни инфинитива (начин неодређ.) определити; па за то је при преписивању изоставих. Добро би било, да ми и ову реч објасниш.

Још сам погдекоју ређу и непознату реч у одговорима нашао. Једном ти, опомињем се, писах, да бележиш сваку ретку и непознатију изреку и пословицу, па да ми пошљеш. Како је сад југослов. академија наумила, да изда најпространији речник народни – кога се посла примио Ђ. Даничић – и позвала све, који купе народне речи, да јој пошљу, то би добро било, да и по коју ређу народну реч и за коју мислиш да је непозната, записујеш. Ствар ова није од мале важности; јер често код красне какве речи у народу за неки појам, крпаримо и мучимо се свакојако ковањем и позајмљивањем. А ја ћу поред објашњења оних горе речи примити радо и коју нову и непознату.

II

Књижевност наша у најновије доба пође бржим и крупнијим кораком. Од толиких књига, које изиђоше у последње време, нема их само неколико, за које се не може рећи, да су врло важне и честите. После “Ист. књижевности” Новаковићеве и Јагићеве[57], “Хармоније” Кујунџићеве[58], “Минералогије и Геологије” Панчићеве[59], “Песама” Бранкових[60], “Мемоара проте М. Ненадовића”[61]– дође нам “Rad jugoslovenske akademije” I књ., па онда “Извод из политичне економике” Ч. Мијатовића[62], па “Народне песме” што их издаде учено друштво, па “Омладинске књиге”, па Алимпијева “Истор. нар. образовања у Срба”[63], доиста мила појава усред толиких немилих призора и у кући и ван куће.

О “Rad–u jugosl. akademije” читао си повећи извештај у “Вили”. Ја сам га тек сад добио од Ј. Гавриловића на читање.

Али збиља. Заборавих споменути “Богомиле”[64]. То нам је за сад једина књига о тој чудној секти православно–хришћанској. Кад је прочиташ видећеш, да ти све право казах о њој у пређашњем писму.

“Извод из полит. економије” доиста је добит за нашу књижевност. Онако научно, а лако и лепо кадар је само Чеда написати. И “Финанцију” је већ написао и скоро ће је предати школској комисији. Збиља, ја имадем нешто у рукопису од те његове “финанције” – и неколико мојих прибележака из његове “Политике народне економије” које бих ти све послао, кад бих знао, да ће те занимати.

“Народне срп. песме из Босне и Херцеговине”, што их издаде учено друштво, голема су књига. Има неколико лепих оригиналних песама, остало су варијације. Уосталом и ова књига сведочи, да је Вук покупио језгро и најчистији сок народних умотворина и да наша народна књижевност све више опада са развитком уметничке. Већ од последњег устанка српског нема више оригиналних нар. песама. Што има, то или су варијације старих песама, или ако које опевају новије догађаје, те или имају свога певца или нису ни принети народн. песмама. Свакојако нису народне. Ја бих рекао, да су песме о устанку српском последњи производи духа српског народа, а песма: кад се шћаше по земљи Србији – најдивније мезимче његово.

“Историја нар. образовања код Срба” Васиљевићева изишла је преко очекивања мала. Али је опет добра књига. У њој би видео сасвим нов поглед на историју. Чини ми се отуд нема на њу ни једног уписника.

Као миле вести књижевне, да ти кажем, и ово су: што ће учено друштво скорим издати још једну повећу збирку нар. јуначких песама из Херцеговине, једну повелику књигу народних прича и.т.д што си могао видети у “Вили”; даље што ће “Србија” од нове године два пут на недељу излазити; што ћемо имати још један лист за пољску привреду “Задругу”и што ће “Вила” и даље излазити.

Још нешто. Учено друштво је, мислим, већ почело да штампа “Протокол судски нахије шабачке Карађорђевог времена[65]”. Ја сам овај протокол гледао у оригиналу код Новаковића. Овај ће протокол у многоме осветлити наше друштвено и економно стање пре 60. год. а и наши нацифрани и заплетени “Поступки судски”, имаће у многоме да се стиде пред простим али праведним судионицима наших дедова..

Нека имамо бар чиме да се тешимо...

III

У Београду као да ништа ново нема. После “вторичне” кризе министарске наступила је стара мајина.

Понајпријатнија – бар мени – новост београдска је то, што нам је снег већ ево близу две недеље непрестани гост. Некако је Београд онда веселији кад је тај гост у њему. Из сваке улице чујем како прапорци звоне, – то се шета господа београдска. Људи су живљи; нико ти ту не иде полако, већ само слушаш како снег шкрипи. Сêла су чешћа, весеље бурније. Ако у славу лепших дана и срећнијих повучеш коју више, па ти се лице зажари, изиђи напоље: снег ти пада на образе, па их лади, па се крави – баш ка’ у вину људске бриге! Оштра зима и хладан зрак не да ти да клонеш, да се занесеш. Вазда трезвен, вазда бистар! Је л’ да је то поетично? И зар се не би могла писати апологија и снегу?!.

Страни листови још једнако зборе о ратном расположењу Србије. Час јој прете, час је се боје. А код нас се сасвим ућутало. Ваљда, да се безбрижније веселимо?!

Како ти се допада “Београд” у подлиску “Србије”? Јеси видео, како се истина мора да казује?.

Збиља, јеси л’ примио оно моје писмо? Јави ми.

Народно позориште одлази нам по Божићу.

Ама, ваш се министар ућутао. А ја сваки час погледам у “Србске новине”, не би л’ видео, да се и он покаже.

Нешто најновије, али врло куриозно. Познато ти је, да лане пре овог доба послаше неколико питомаца у туђину. А беше просилаца око 60 (међу њима јавио сам ти да бејах и ја). Госп. министар препао се од таке навале. Па зар што по своме знању држи, да се лакше и боље избира, кад нема слободне конкуренције (?), или зар из других “призренија” не хте јавити преко новина, да ће се и ове године слати питомци држ. Него за ово дознаше само нека браћа, која у ближем “сношају” стоје с министарским званичницима. Тако се од јуче и прекјуче с највећим ћутањем бирају од те неколицине питомци у савету професорском. Колико ми је жао на овакав поступак, толико ми је још жао, што се сад шаљу и за политично–економне науке – које ја најволим–, те ми се не даде прилика да поновим лањску прозбу, а још лане бејах међу кандидатима.

Али тако се код нас ради.

IV

14. дек. у вече.– Јутрос примих твоје писмо. Таман ми добро дође, јер бејах добре воље. Одмах га, и то слатко, прочитах. Морам ти рећи: хвала. Само се потруди, те ми почешће накити оваку књигу. Нека одселе не буде ни у једноме моме писму онакога увода, какав је сад у овоме.

Прича народна је лепа и, чини ми се, нигде још није штампана. Особито ти је и народно приповедање у овој причи много боље потревљено, него у досадашњим. Мислим, да ћу скоро још штогод ‘вако од тебе добити.– Прича “Божји послужитељ” није два пут штампана; преварио си се.

Мило ми је, што још дајете позоришне представе, те тамошњој публици дајете бар по кад кад што племенитије забаве. Али хоћу сад и да речем нешто о вашем позоришту.

Позориште је добра ствар и о користи од њега не ћу да ти говорим. Него ћу да речем нешто о томе да ли је могуће, да се код вас стално позориште подигне и да ли би се могла она корист, која се позориштем добија, постићи и на други начин а с истим средствима или још лакше и јевтиније.

На прво морам рећи, да није могуће. Ту немогућност чини оскудица у свачему: у гардероби, у доброј бини, а особито у добрим драмским делима и глумцима. И сам ћеш признати, да рђаво стојите с драмским делима. Једно што су дела, што их представљате све старе и лоше ствари, а друго што се публици већ досадило слушати једно те једно. А томе није крива баш сасвим ни наша драмска књижевност, него и ваше сиротно стање. Наше народно позориште има у своме репертоару преко 300. комада позориштних, све бољих од бољих: да годину дана из дана у дан представе даје, неби морало исте комаде играти. А како је код вас?! Па онда каки су вам глумци? Гдекоји једва што зна да научи на памет неколико редака своје улоге,– о разумевању и изучавању те улоге ни спомена! Па колико непријатан утисак на гледаоце чини то, кад гледају мушке у женским хаљинама! А какo мора мучно бити и глумцу, који се прими женске улоге!– I још много има којечега, због чега је позориште у малој вароши управо немогуће, да не кажем непотребно.– А што се тиче појединих глумаца, за њих је губитак далеко већи него што је добит. Колико ти изгубиш времена у преписивању големих улога – често по неколико табака –, па колико шкодиш себи морећи памет учењем на изуст развучених често лудих и врло ружним језиком написаних разговора!...

Што се тиче онога другога питања: може ли се како друкчије постићи оно, што и позориштем – т.ј. да се публика лепше, племенитије забави – ја мислим да може, и то лакше и боље и без штете за оне, који ту вишу забаву дају. Ово бих ја вама препоручио.

Данас у истинито интелигентном српству не стаје балова. Тако ће, хвала Богу, и из српског језика нестати једне туђинске речи. Све данашње српске забаве, које су дошле на место туђинских, могу поделити на троје: беседе, сêла, јавна предавања.

Прво су дошле беседе. То није давно било. Пре 3–4. године наш млађи образованији свет увиде, да нам је нужно и мало српске јавне забаве; да нас туђински балови и морално и материјално убијају, па гледаше да томе помогну. Онда се сетише, па у зимске забаве уведоше: певање, свирање, декламовање и говор, – играње и курисање долазило је на послетку. Говор се обично започињао каком патријотском беседом и за то и прозваше ово весеље: б­­еседом.

Али и најбоља ствар има својих тамних страна, и најлепше нешто да се на рђаво изобрнути. Не прође много, па се опази кака се беседе опет све више ближе туђинштини. Браћа, или боље господичићи, којима је више стало до удварања госпођицама и до тога да се “лепо проведу”, него до обавешћења публике, скратише први део беседе, те опет беше игра главно. Па осим тогa у првом делу дођоше за декламовање љубавне песме, за свирање и певање туђе болесне мелодије, а бесеђење је било често само бенављење. За то озбиљни родољуби пожелеше, да се српској забави србастији и озбиљнији тип даде, да се игра сасвим избаци, да за декламовање дођу озбиљне, патриотске и лепе уметничке песме, да бесеђење буде поука, да свирка српска одушевљава – тако постаде боља српска забава са бољим српским именом сêло.

Села су давана досле само у Новоме Саду и у Пешти.

У најновије доба дође предавање. То је озбиљан, братски и поучљив разговор са публиком. Ту се стиче само виша, интелигентнија публика. Певања и свирања на предавањима нема. Досле су била само у Новоме Саду неколика предавања, где је понајвише и понајлепше зборио Влад. Јовановић.

Разуме се, да се све три ове забаве могу давати на какав циљ, т.ј. да се плаћају улазнице. Трошак, док се оне приреде, врло је незнатан, а сав добитак остаје скоро на чисто.

Ја мислим још и да је морална корист од ових забава далеко већа него од позориштних представа. За то би вам их од срца препоручио, особито сêло, – али с игром; јер се наш свет јако навик’о на балове.

Приредити село и за вас је много лакше и корисније. Не односи онолико времена као позориште; а што се овде времена потроши, док се напише кака беседа или изнађе што згодно за декламовање, то се никад не може рећи, да је пропало.

Вама се не треба много мучити око беседе. Треба познавати своју публику, знати јој мане, па јој их у шали и збиљи показати и исмејати; – то треба да учини беседа. А написати треба просто, да свако разуме, а не печити се не знам како. За то је лањска беседа Алимпијева далеко боља од Перине.– Исто тако, ако би ко хтео у чему публику да поучи, може оно што мисли просто и без завијених речи казати. На кратко, треба се братски разговорити и развеселити.

Ја од моје стране готов сам вам помоћи чим год узмогу, као у избирању песама за декламовање и.т.д. Ево ти н.пр. једне лепе песме пок. Владе Васића[66], која ми се случајно на овом листићу нашла, а згодна је за декламовање.

Биће ми мило, ако ми на ово што одговориш.–

Хоћеш ли, да ти јавим што о “Побратимству”? Ти си и заборавио да ме питаш о њему, а знам да ће ти мило бити да чујеш, шта нам ради “дружиница млада”.

Нема месец и по дана како склописмо ову понајмлађу задругу омладинску па опет се за то време у “Побратимству” много урадило. Ово сведочи, да се у најкраће време и поред свих сметња може врло много урадити, само кад се с вољом ради.

Бојећи се лањске судбе, не смедосмо ове године изаћи пред лице “предпостављени” с онаким статутима, каки беху лане. Цели нам статути беху у дваестину редака написани; а написасмо, да члан може бити само ђак велике школе. Е, сад нам одобрише.

Али ми задржасмо себи право, да сваког главног састанка – а то је сваког петог – допуњујемо и имењујемо по где што у статутима, не дирајући у оно, што је циљ друштву и не раширујући право чланства.

Тако одмах пошто прође четири састанка, дакле првога главног састанка друштвеног, изабрасмо одбор, који ће према потреби и искуству досадањем допунити старе статуте, управо начинити нове. Само нека остане по старим, шта нам је циљ и ко може бити члан.

Нови статути су готови и друштво их је усвојило. По њима сад друштво бира себи и почасне и дописне чланове, У њима стоји сад и ово: “Свакоме госту на друштвеном збору, који из љубави према друштву и његову напретку на његове састанке дође, друштво даје слободну реч; – само као гост нема права гласања”! Важно је још и то, што “свима часницима траје часништво месец дана”, одмах другог месеца бира се нова управа: председник, деловођа, њихови заменици и благајник.

Сваки члан улаже месечно по 2. гроша у друштвену касу. А “од својих новаца издаје друштво свој књижевни рад, помаже издавање добрих књига и издаје књиге ваљаних и омиљених у народу писаца”.

То ти је кратак нацрт наших основних правила.

Друштво је имало досле око 12 састанака, које редовних, које ванредних и главних. Редовно се састаје друштво на збор сваке недеље после подне. На редовним састанцима прво долази декламовање – ако ко што хоће да декламује –, па онда беседа; за овим забава и збиља.

Читало се досле у друштву око 10. саставака, оригиналних и преведених, све озбиљних: из историје, философије и природних наука. Осим тога један је брат три пут предавао нешто о звездама; после су говорене две три лепе беседе, – читале су се две критике на саставак “О смртној казни”, који је био читан у друштву, – и прочитала се и примила једна песма, која ће се штампати у “Вили”.

Што друштво реши, да је добро за штампу и да се прима, то писац може штампати после где хоће с потписом: примљено у “Побратимству”. А ако се кад прикупи више побољих саставака, онда ће се – ако имовно стање друштвено допусти – штампати књига “Побратимство”.

Жалост је, што поред ових лепих и светлих страна, наше друштво има и тамних страна својих. Истина тога има у свакоме друштву, особито у почетку свакога друштва. Овамо долази: неслога друштвена, која се често излије у жестокој распри на збору друштвеном, поједини пакосници и сујетнице, спољне сметње и незгоде да и не спомињем.

Тако ти је “Побратимство” у своме раду, на своме збору, у своме унутрашњем и спољном животу.–

Знаменита је и мила појава – што ми овом приликом на памет пада –, што се идеја удруживања, коју је код нас омладина прва изнела, шири све више по свим српским крајевима. А где год и у туђини и најмање родољубља имаде, ту се они удружују за напредак и просвету свога народа. Нема дана да не чујемо за нову задругу омладинску. Од летошње омладинске скупштине појавило се скоро још онолико задруга, колико их је пре било. Ту је “Друштво радиности” у Новоме Саду, па “Цвет”, па “Вила” (Задруга омладине гимназијске у Нов. Саду), “Вера” (омладинска српска задруга у Прагу), “Пчела” (задруга ђака српских у Вашархељу), – па “Побратимство” “Звезда”--. Доиста мила појава! Јер три су начела, којима данашњи век тежи: асоцијација, слобода и просвета. У њима је спасење, будућност! Једно без другога не може бити. А где се једно утврди, ту морају и друга доћи.

Заборавих ти и то казати, да је Стева Поповић, секретар полиције, син проте карановачког, намеран био, да оснује овде једну задругу занатлијску. Она би била оно, што су на западу радничке задруге, које спасавају од пролетаријата. Он је узео био да здружи чизмарске занатлије; а после би се на њих могли и други угледати. Занатлије тога реда, кад им је он то предложио, одмах су пристали и замолили га да и даље у томе поради и да их поучи. И он напише статуте за то друштво, па их пошље, на одобрење. Па је онда мислио држати занатлијама те задруге неколико предавања, док им објасни корист удруживања у опште и њиховога посебице, док им покаже пут и док их научи, како ће даље сами радити. Одобрење још није стигло; а нисам скоро био са Стевом и не знам ништа даље.–

Ми смо решили на једном састанку нашем, да у корист сиромашних наших другова техничара, који су ове године отишли сами на страну, (види предпрошло писмо), дамо које сêло, само ако нам се одобри.

Алимпије је хтео неку беседу у Чачку у корист сталном позоришту чачанском; па је ради тога долазила њихова депутација чак овамо и то пешке по зими и ја сам за неколико дана добио два телеграма од њега, из којих сам само видео, да хоће нешто, – али шта, не знам. Како сам после од других чуо, сав им је труд био јалов. А ја сам га у једноме писму после прилично изрезилио и још ми није одговорио. У нас је и онако мало људи – особито у унутрашњости – који раде; па нека бар ти знају – шта раде.–

Добро би било, да ова општа данашња појава удруживања код нас даде предмета вашој беседи и разговору. А да прикупите све поједине оваке појаве, па до о њима прозборите на вашој беседи, коју ми рече да ћете давати о Божићу, ко зна колико би то плода принело. Можда би се и код вас подигло читалиште, док вас за сад и мала Ивањица и Карановац срамоте…

V

Можда би најпосле желео знати штогод, шта ја радим.

Хвала Богу, највише ти се могу похвалити тиме, што сам здрав и добре воље.

Иначе сам ти врло незадовољан. Али немој помислити, да је то противусловље. Претрпи се само.

Планине стоје, а људи се мичу, вели народна пословица. Али помисли, каква је то невоља, кад гледаш где се свет миче, а ти мораш да стојиш?!

Човечанство корача, напредује брзо. Данас треба да радиш без одмора, сваки дан; али не да се издигнеш над светом, да му засветлиш, него само да се искобељаваш од незнања.

А је ли то могуће београдском ђаку? Где се сваки дан по неколико сахата бавиш у школи – без икакве користи за ум – може ли се ту што радити? Школа нигде није створила научена човека; а наша чини, да ко кроз њу прође, никад ништа не буде. То је једна незгода. Али ти не ћеш да гледаш на њу. Хоћеш да будеш самосталан, – радиш код куће. Али тек што си нешто започео, а испити па пред врата! Све је тако угођено, да од слободног човека начини јадно, ограничено створење!...

Коме је сад што до рада?! Душа мира тражи. Мораш потражити друштва, да се разгалиш. А где ћеш га наћи? У механи. Јер на другом месту не мôш се и не смеш се састајати. И не иду само рђави ђаци у механе. Невоља их је све притерала тамо.

Дођеш кући, хоћеш што да радиш. Срдит си, невољан си; мислиш колико си краснога времена изгубио. Чисто не знаш, шта ћеш да радиш, а овамо ти је тешко на срцу; јер не знаш шта ћеш пре. Или оно што си пропустио, или оно што сад треба, или оно што мораш?!

Хајд опет у друштво. И срећан си, ако ту утехе нађеш!..

Такав ти је живот београдског ђака. Не питај ме какав је мој!

Лука ти је здраво и добро; мило му је што га поздрављаш.

Поздрави ми љубазно све моје пријатеље и прије, особито пријатеља Пају Лучића; па онда мога љубазнога земљака Т Поповића – ја сам био заборавио да је он тамо, – Саву Самарџића, г. Јеротија и све који за ме успитају. А сад остај здраво твоме Светиславу


У Београду 7. јануара 1868. г.

Драги Кузмо,

Твоје писмо с претплатом на “Вилу” и “Србију” примио сам и новце предао коме је требало. Шаљем ти и сведоџбе да су новци отишли “на своје определење”.

Новости од нове године немам ти никаквих. Једна је та, да су ослобођени “Омладински календари”, пошто су прва два листа прештампана. У првом чланку у Календару “Поглед на 1866.– ту годину” на другом листу стојало је, да у кнежевини Србији кнеза бира народ са народном скупшином. То је сад измењено, те стоји, да је кнез наследан. Још има много којешта у календару, што се некој господи није допало, али немадоше куд камо. Пошто је омл. календар годину дана код цензуре цеђен, нађе наша полиција за добро, да га наштампана већ конфискује. Нечувено у историји свију цензура на свету! Летос стиже женевскоме сабору за мир и овај телеграм: “Уједињена омладина српска, убеђена, да тек под условима опште слободе српство може бити најнапредније, не може да не пошље своје братске поздраве међународном сабору мира, сабору, који ће протестовати противу угњетавања човека човеком и тражити општу слободу”. И сабор најврелијих синова европских одазва се одушевљено омладини српској; а ето како јој се на дому одзивају!.–

Влада Јовановић оженио се у Новоме Саду. Јуче му је била свадба. Узео је, кажу, младо и лепо васпитано девојче[67], а право српче.

Добио сам писмо од Богишића од 23. децембра пр. год. Хвали се с твојим одговорима. “Одговори, вели, које ми посласте, спадају међу најбоље, што ми до сада до руку дођоше”.– Мило би ми било, кад би се нашао когод, да и из рудничког округа одговори. Срамота је, да још нико не одговори из два округа, у којима су најчистији Срби,– из ужичког и рудничког. Кад би Алимпије био мало вреднији, могао би бар што отуд одговорити. Добро би било, да му ти о томе што рекнеш кад му успишеш, јер је мени престао писати.– Јави ми, збиља, јеси ли раздао досле оне “Напутке”.–

За овим писмом, по свој прилици, подуже ћеш почекати на друго писмо; јер иду испити. Но, к’о што сам ти већ два три пута рек’о, ти мени можеш слободно писати, јер ме твоје писмо не ће у учењу узнемиравати.

Поздрави ми љубазно пријатеља старога и прију, па онда и друге млађе пријатеље,– Саву Самарџића, мога земљака Тошу, г. Јеротија и све који успитају за ме.– А ти прими љубазно поздравље с твојом породицом и остај здраво твоме

Светиславу


Г. Милановац 11. Јануара 1868. год.

Драги мој Светиславе!

Ти си ме на твоја писма тако навадио да чисто велику празнину око себе трпим, кад ми неколико дана твог писма нема, или кад ти не могу да пишем те тако да се бар штогод с тобом разговарам. Још ми се већи терет на јадну душу наваљује, кад помислим да ти нећу моћи писати, док ми се жена до који дан породи и док се у кући вашер направи. Зато поита да ти штогод нашарабатам док још знам ђе ми је глава и ако стењем под притиском званични послова и домаћи недоскутица. У овом расположењу и размишљању о чему да пишем кад новости немам, затече ме јутрос твоје писмо од 7. Јануара тек. год; малено али једро. Е, баш ти вала на новостима. Бог ме ти ја неби иначе никад чуо оно што ми каза. Него није требало да ме оним признаницама увераваш о предаји новаца кад је мени твоја поштена ријеч довољна. Ако је таки ред код новинара нека је просто. Незнаш како ми је мило што те је Богишић известио, да се нисам напразно трудио око његова Напутка. Од они напутака, што си ми послао, раздао сам пет комада, али нико ништа неодговара. Јутрос баш опомену једнога и показа му твоје писмо, а данас писа и Алимпију да се постара за овај и ужички округ, јер у Чачку има и Ужичана. Е да небуде напразно. Од Абердара доби, такође, јутрос, позив да купим читаоце на његове песме, али слабо данас одзива нађо, и тешко да ћу што успети. Некако учестали позиви на књиге и новине, па свијет окреће главу од понуде, особито кад се поиште крајцара. Да како могу сакрио би се да ме нико не на|е и на скупљање непозива јер ме то много кињи а више муке стаје кад ми ко тај терет натовари; волим ти бити уписник него скупитељ. Но за љубав Абердареву ваља ми се по трудити; или баш ако мени што на пут стане, салетићу другог да се прими скупљања. Чита његова Месију у Вили и одговор Бану у Србији; али на срамоту моју, морам ти казати, да месију неразумем.– Ала је србски написат онај убојица у Вили; е недирај.– Ја ти посла причу како је баба јашила букву, кад ал други ујагмио, и ено је печатане у Вили. Добро бар да ни ја сам нелажем. У мојој басни “Лисица и јеж”, има погрешка. Није “сатрло, него сапрло, од сапрети. Оне две причице, што ти посла уз – прву – предплату, ваљда се повлаче још из Адамова раја, кад онако показују некадашње богатство природе, и надвлађење њено над човеком.– Доста ми је чудновато што се предплата онако задоцнила. Ја је посла 26. Децембра 1867. а ти је прими 4. Јануара 1868. год. дакле 9.ти дан. Тако исто видиш да се и друга задоцнила. Ја сам је предо пошти са великим писмом 1. Јануара и отишла је одавде 2ог. Ти ми пишеш 7.и о њој ништа неспомињеш; а из тога видим да је ниси примио. Мени овамо уписници избише очи: камо новине, камо новине?! Е аратос ти било и тога посла. На Србију сам посло преко једног трговца предплату још на четворицу; т.ј. ја сам дао паре овде једном трговцу а он је посло списак тамо некаком Пери Милушићу да овај даде паре г. Каљевићу. Богати извиди де јели све исправно.– Е баш сам звекан. Човеку испит завратом, а ја напао бенетати, и часове му кратити. Не,не, нећу дуљити разговора. Али зашто опет да се толико од испита бежи? Та може бити да је ово последња година у којој се око њи знојиш; али ће доћи време, кад ћеш се најслађе опомињати тога горког труда, и желити да се опет у то стање повратиш, али ће оно тихо почивати у крилу вечности, као што ти сад испити и детињство из основни школа, као слика лебди пред очима. Дакле напред! Па што Бог даде и срећа јуначка. Требаше да ми кажеш докле ће ти твоји испити трајати, те бар да небечим очи за писмом. Е, шта ћемо још да рекнемо? Новости ка што реко, немам. Пријатеља одиграсмо на Богојављење, на задовољство публике, и сад ћемо да дремамо.– Видиш како сам вешт. Уместо што би ти писо, шаљем ти две приче. Опрости што сам у првој онако неморалне изразе употребио. Другчије није, а ја сам хтео, да ти и онаке приповедке покажем. Она друга, ако није ђе печатана, мислим да се може и печатати. Сад з–богом! не ћу те узнемиравати доклегод......опет моје писмо недобијеш а ја ћу се претрпети док испит неположиш. Али тада оћу да те виђу; оћу да ми кликнеш ка соко.

У здрављу да положиш испит и да примиш овај усрдни поздрав

Од твога КЦветковића


Г. Милановац 13. Јануара 1868. год.

Ето брате како сам ти докон; до данас немадо кад послати готово писмо. Сад ми опет паде на ум једна реч, која мислим да ти није позната и да је у речнику нема. То су “дрчеле”. Овако се, чини ми се у ваљевском округу зову (дрчеле) пихтије, које у мојој постојбини зову “паче”. У мојој постојбини “дрчеле” зову сваку пихтијасту материју па и “паче” и воду у којој се месо кува; на прим. рећи ће “удрчелило се”. “Дрчелама” зову и жабљак из кога се пуноглавци легу. Мислим да је ова ријеч добра за хемичне и остале природословне називе.–

Из писма твог од 7. Јануара, видим да ниси примио предплату на Вилу и Србију, коју ти посла 1. Јануара. Послах ти на Вилу.

1. за Андрију Павловића приватног правозаступника 30.
2. за Петронија Кнежевића, практиканта суда 15. и
3. за Тодора Поповића практиканта суда 15. свега 60. гр. а
на Србију

1. за Стевана Каралазића практиканта суда 20
2. за г. Димитрија Протића члена суда 20. и
3. за Мијаила Томића, трговца овд. 20. свега 60. гр.

До данас нема ни једном ни Виле ни Србије. Богати нареди нека им што пре сви бројеви дођу, а новце ћеш примитит ако јошт примио ниси. Мора бити да је аманет застао у путу због рђавог времена. И први аманет тако је застао, јер сам га посло 26. Децембра а ти си га примио 4. Јануара, дакле чак девети дан. Млого се губи кредит и код скупитеља и код новинара због неуредних шиљања. Но код Виле то није никад било, осим што је овдашња пошта једанпут љетос све бројеве у срез послала, те су тамо лутали, а код Србије догађало се, да је ишла у Доњи Милановац. Добро би било да уредници предложе ђе треба, да новине уредно долазе а јошт уредније од стране поште и разноситеља раздају, јер кажем ти то много чини.

Буди здрав твоме Мени


Г. Милановац 25. Јануара 1868. год.

Драги мој Светиславе,

Неуредност у шиљању Србије од стране уредништва њеног пређе сваку меру и ја сам се јутрос од муке, стида и љутине разгоропадио! Није шала брате, данас су пуна 23. дана одкако сам преко тебе послао последњу предплату на тројицу уписника за Вилу и на тројицу за Србију, и већ Вила долази сви тројици а Србија ни једном од последње тројице, па ни мени јутрос 6. тог броја нема. Кумим те Богом шта је ово? На Србију посло сам преко тебе 1. Јануара:

1. За г. Димитрија Проπ‚ића член суда 20
2. За г. Стевана Каралазића практиканта суда 20. и
3. За Мијаила Томића трговца овд. 20. свега 60. гр. чар. за прво тромесечије и ето данас је 25. Јануар и новина нема.

Молим те отиђи г. Љубомиру и види, шта је узрок овој неуредности па исправи ову ствар и извести ме. Нареди да овој тројици дођу сви бројеви досадањи, а и мени 6. број. Стид ме је брате од ови људи, што сумњају да сам злоупотребио њино поверење. Аратос ти и тог скупљања. За друго тромесечије, незнам с каквим ћу образом смети искати од људи предплату, кад се овако чини. Да сам бар госо, те да могу људима вратити паре, ни пола муке. Већ овој тројици мора ћу вратити три рубље из моје кесе, ако им недођу новине до конца овог месеца, јер сам тако одговарао им досада на питања: “Камо Србија”? Ово писмо можеш и баш треба да покажеш уреднику. Он шаље Србију скупитељу своме некаквом Вуји Радовановићу овд. трговцу, кога овде никако нема, него има Вујо Васић који му није ни за једног уписника, па ни за себе, новце послао, а мени ето није послао, који сам већ пола тромесечне предплате за себе, потрошио, плаћајући пошту за скупитеље и исправљајући погрешно шиљање. Писао сам и г. Љубомиру 21. овог месеца за ову неуредност па ето ништа, ваљда још није писмо примио. Од све муке шаљем ти овде и списак свију моји уписника који ћеш дати г. Љубомиру небили по овоме списку уредније слао.

Бога ти учини ми ову услугу што пре, а већ више ти нећу досађивати са оваким стварима, него ћу изабрати други правац: или ћу слати преко трговаца, ка и за ону четворицу (у средини списка) или нећу никако више ни скупљати, него ако узмогу послати сам за себе, па ако буде неуредности, бар се нећу никога стидити.

___________

Узгредно.– На ону загонетку што ти посла: “На нерођу ођу”. Дознадо да се и другчије одгонеће.– Она жена није јашила на суждребној кобили, него је распорила кобилу те из ње извадила и одгајила ждребе па га покрила кожом његове матере и тако дојашила. Ово ће бити истинитије као сам ја знао и зато ако будеш загонетку .....оставио, исправи...Немам кад ни ђе[68]..... прими усрдан поздрав

Од твога КЦветковића

(адреса на полеђини)
Господину
Светиславу Вуловићу
Правнику IV год. у великој школи плаћено
У Биоград
Незадржано


У Београду 8. фебруара 1868. год.

Мој љубазни Кузмо.

Прођоше и испити, ма да мишљах е никада не ће проћи; а ово неколико слободних дана од фебруара прохуја у одмарању, части и весељу тако брзо, као никад други пут. Овоме је узрок, што смо од испита ударили у сêла,– о чему ти једном чини ми се писах – тако, да сам за ово 5–6 дана слабо коју ноћ целу одспавао. Али тако то мора да буде. После једне крајности дође увек друга. Но ово не ће дуго трајати, јер су још само 3–4 дана до поклада!

Турио сам на сто нека 3–4. твоја писма, а спремио сам за писање око 5–6 ових табачића, јер знам да ће бити доста разговора. Само не верујем да ћу баш брзо готов бити с овим писмом. Јер ме и довече чека сêло, па ти можда сутра цео дан нећу моћи писати, а сад ће ми још мало ручак прекинути писање.– Још се мислим сад напред, да ли бих платио ово писмо или бих га, по предлогу твоме, послао неплаћена. Волео бих ово друго; јер ми је лакше бацити га у чекмеџе одмах како га напишем,– него ићи те тражити у дућану марке, па онда носити у чекмеџе. Али се бојим, да не падне у очи дебљина његова, па да га не отворе, а марка је као нека санкција. Међу тим, што се бојиш, да није ко отварао моје писмо, то ћеш познати увек по томе, да ли је цео на њему печат мојега оца.

Сад на твоје писмо од декембра пр.г...

Допадају ми се речи народне, што си ми их послао и препоручио бих ти и даље купљење и описивање, што мени није ни мало досадно– чега се ти као у шали бојиш–, а ја ћу ти само то рећи, да ти ово од руке иде. Што се тиче кубурења без речника Вукова, то ти је и моја невоља, јер га ни ја немам. Него се ја бар по некад помажем г. Гавриловићевим и Стојановим речником.– Још бих ти о овоме имао двоје казати, што сам пре заборавио. А то је прво,– да увек кажеш и акценте речима, особито, које нису произведене. Ти знаш, да у српском језику има четири акцента: / ^ ` `` . Прва два долазе на дугим слоговима, последња два на кратким, а сви се разликују опет међу собом. Друкчије се н.пр. а изговара у глáва, друкчије у прâвда, па у мàгла, па у слàва. Тако ја не знам, да ли је у глагола виђати(готовити) исти акценат као и у вíђати(videre). Тако бих рекао, да се ўтик, ўцкрд, ‘вако акцентују, а üсперица овако. Друго бих ти имао казати, да увек поред нове речи кажеш пример, обичан склоп, у коме долазе, особито код глагола.

Долази на ред, да прозборимо коју о народним причама. Овде видим да ме ниси разумео. Јер велиш: “Ја ти само напомену, не би ли се ти тога примио или другога подстак’о”. Како бих ја могао писати о ономе о чему не знам ништа или врло мало. Ја сам повелики део Србије прошао, али ни у једном нисам дуго био, а камо ли, да сам где одрастао. Ја и што знам није поуздано. Шта се може проучити пропутовавши само кроз који крај. Ја сам се летошњим путовањем тако рећи само у томе упутио, како ваља и како се може изучавати народ.– Ти ми у једном летошњем писму лепо поче причати којешта о народним причама. Кад се причају, где, у које доба године, како се према томе могу поделити приче народне, које приче причају људи а које жене и девојке, има ли да се које приче причају само међ’ женама, како народ дели приче по веровању у њихову садржину,– да ли у опште држи све приче за лаж и измишљотину или у неке верује – има ли да се која прича из књига прича у народу, да ли се приче губе и нестаје ли их и да ли нове постају, које се причају врло ретко и које чешће и.т.д.,– то су питања на која би имао да одговори који познавач народа. Ти ми летос лепо поче причати о некима од ових питања. Мени се допаде, те те позвах, да и даље што о томе напишеш. Али ти удари сад у студију н. приповедака, у тумачење њихово, као што је н.пр. оно о “Ружици граду”. Оно ти не вреди ни паре. Другу вредност имају народне умотворине по онога, који изучава историју народа и језика народног. Друкчије их он тумачи. Он не налази у њима оно, што није мислио ни онај, који их је први пут казао;– него тражи извор њихов и време у коме су постале. Он открива у њима трагове незнабожачких времена, уметке хришћанства и његове породе. Он их упоређује са умотворинама других народа, па отуда проналази њихово опште порекло, њихову сродност; па нам казује први тип које н. умотворине, прво њено издање, и шта је фантазија кога народа појединце додала, накитила. Ти би погрешио, кад би помислио, да су све наше нар. приче само својина српскога народа, његов ориђинал. Неке од њих иду у најстарија времена, кад су сви индо–европски народи заједно причали, као један народ. А колико је користи од оваког проучавања за најстарију историју народа, за његову митологију, за време, из кога нема ни у једног народа ни једног писменог споменика!! И овако се могу проучавати не само народне приче или песме, него све што је створио дух народне, па и саме поједине речи, језик народни тај “живи свједок – како вели Јагић – који и након много вијекова доста разговијетно говори”.– А овоме студирању народних умотворина много доприноси упознавање с формом њиховом, с њиховим спољним обликом – и ово исках ја од тебе. Ја исках од тебе о н. причама оно, што Богишић о нар. правним обичајима. Богишић је тражио облик, у коме народ исказује своје правно осећање, а то је обичај; а он ће сам отуда проучавати и изводити правну свест народну.–

9. Фебр. Долазим сад на нешто у твоме писму, што не могох разумети. Велиш, да ми немаш шта казати о вашему позоришту и беседи. “Стара друштва нема, а са садањим се тешко посао врши, као што си и ти у твоме “Побратимству” искусио”. Не сећам се, да сам ти ја што о томе казао. Већ ако ниси од другог што чуо?– Овде ми паде на памет да, тражећи објашњења од тебе, да и ја теби објасним нешто у моме писму, што опет ти ниси разумео. Питаш ме, шта сам мислио, кад сам казао: кад ће се ваш министaр показати? Тиме сам мислио на какав повећи указ од њега у “Срб. новинама”, у коме бих и твоје име угледао.

‘“Виђе ли ти,––како г. Вељковић јуначки стругну испред г. Чумића”? Питаш ме тако. А ја велим, да таке славе не бих за себе желео, какве њиме доби г. Чумић. Ја ти рекох, чини ми се, једном, да и ја мислим, да Вељковић у овоме правноме спору нема баш право, али да то стоји, да је он са својим правним знањем далеко изнад Чумића. Он је бранио своје мњење, ма да га ми држимо за погрешно, с правом, јер он ‘нако мисли и нико не може рећи да је он ту радио по туђој команди; а служио се истим стилом полемичним, којим и Чумић. Ја бих волео, да је Чумић другим начином добио мејдан а не тиме што се г.министар изволео умешати, за то: што је та полемика изгубила научан облик! А чиме је Чумићева полемика била одличнија, чиме научнија? И што му не паде на ум написати оно писмо уреднику “С.Н”., док Чумићев одговор излажаше? И за што цензура не допусти Вељковићу, да бар у књизи штампа цео одговор свој, него само онолико, колико је у “С.Н”. излазило?

На реду је друго твоје писмо од 11. јануарa о. г.

Погрешка она у причи “Лисица и јеж” није моја но слагарева. За човека, који знаде језик сатрло – место сапрло доиста није мала погрешка. Казао сам Стојану. Љутио се и после је дао мени да држим коректуру 3–ћега броја. Па опет је остала по нека погрешка. Јер су у државној штампарији листови подељени међу слагаре, па је некако “Вила” допала једномe Немцу. За то често оноликe погрешке у њој.

Хоћу овде да кажем нешто о твојим причама, што си их досле послао. Ти видиш, да се у “Вили” штампају неке, које су још лане послате. То је за то, што сам ја у први мах био одабрао само две–три да се штампају, а после ми се учини, да се и друге неке могу штампати, те тако сам сад само ове избацио. “Хоџа и угурсуз”, ону басну “Куса Лисица” и од ових најновијих ствари употребићу, ако се могне, само ону игру: Љиљановац. Садржина оне прве приче и сувише је тривијална, а налик на њу има и штампана једна у “приповедкама” А. Николића. Она басна не изгледа као ориђинал народни; а већ ове најновије ствари нису за штампу, бар за периодски лист нису.– Овде ми нешто долази на памет, колико може човек учинити, кад само погоди правац којим може радити! Ето, шта изађе, дивних народних ствари од тебе у “Вили”, које би можда пропале, да ниси прегао, да их покупиш и сачуваш!

Она загонетка оде онако, како си је први пут одгонетнуо. Свакојако, ово је друго боље. Но шта му драго. Упамтићемо, па да се исправи, кад се буду све досле штампане загонетке скупиле у књигу, а зар ћу онда при тој радњи имати и ја штогод удела.

Још ћу да ти кажем један извор за скупљање народних ствари, дакле да ти натоварим нов посао – како се ти све бојиш –, а то је скупљање народних имена села и од њих произведених придева и личних имена. Н.пр. Блазнава,– блазнавски – Блазнавац. Као што и сам знаш, често су придеви од појединих имена села врло чудно скројени, често врло неорганично, н.пр. од Ћуприја – каже се Ћупријчанин- анка, што би ја мислим правилније било казати: Ћупријанац. Имамо истина географско–статистички речник Србије од Ј. Гавриловића; али су у њему само имена села и вароши – сама за се, без придева ит.д. од њих произведених–, па и то често врло погрешно означена. Као што видиш, овај посао није тежак као друго што, а опет је користан. Сам Ђуро Даничић препоручивао је ‘вако купљење. Ти би дакле имао да попишеш сва имена сéла твоје Азбуковице и друга која знаш из других округа; уза сваку такву именицу да кажеш њен придев (н.пр. Брусница – бруснички); па после произведену од ње именицу, која показује становнике тога села (Брусничанин);– најзад има ли који човек, да се презива по томе месту и како се презива.– Можда ћеш рећи: ето, знам ја, да ће он опет штогод измислити. Али је ово само морална принуда и морална обавеза, која никад није тако тешка; јер стоји до наше воље, да што урадимо или не. Тако и ти, не мораш послушати ме. Али ја опет мислим, да ће ово теби бити добродошло; јер је лак и пријатан посао и можеш га радити кад год узимаш празна времена и кад ти падне која реч на памет. А имати грађе за рад у свако доба, мислим није рђава ствар. И за човека, који мисли, ништа није теже, него кад осећа у себи воље и снаге за рад, па би хтео да ради а не зна шта ће!--

Последње твоје писмо од 25. јануара зачудило ме је. Ја не знам, шта би то могло бити, кад сам ја другу предплату на “Србију” однео Каљевићу у исти дан кад и Стојану за “Вилу”.– Одмах како сам примио твоје писмо, одем Каљевићу, но не нађем га код куће. После подне нађем на пошти аустријској разносача његова и он ми рече, да је Каљевић примио твоје писмо и да ти се сви бројеви шаљу уредно. Више му нисам ишао кући. Мора човек по три пут да га тражи док га код куће нађе. Кад ми пишеш јави ми, долазе ли ти сад бројеви уредно и је ли који изостао, да му кажем да ти пошље.

Тако сам сад свршио с твојим писмима.

II

13. фебруара у 10. сах. ноћи.– Прођоше бурни и масни дани месојеђа и наста пост. Ево сад невоље! Ноћна весеља и неспавање прошлих дана исцрпело ме, пост за ова два дана размлитавио ме, посла се набрало и сувише, мој сто је сасвим развашарен, сила непрочитаних књига, по њему растурено, што сам узео које из библиотеке народне које од другова, нерасположен сам, лењ сам,– остао сам сасвим без поезије. И опет ти хоћеш да ти се “покажем”, да ти напишем дугачко писмо. Ама све ме страх, да не буде и сувише посно..

Али и кад бих хтео сад да се попишманим, па да ти пошљем мало краће писмо, опет не могу. Јер пре него што сам узео да ти пишем, одредио сам колико хартије да потрошим; па сад док се све не испуни не могу натраг. Баш ка’ при Богу, што се ради код неких пореских система, где се најпре одређују приходи, постављају класе итд, па се онда разрачунавају расходи,– а ако од прихода што претекне, онда нек иде у резервну касу, као да је то од шале дошло!

Шта да ти пишем? Истину, да ти кажем не знам. Очи ми се склапају,– ала бих слатко спавао,– и опет сам рад да ово писмо не остане још дуго “у актима”.

Али сад се сетих нечега. Можда ћеш упитати: како сам провео белу недељу,– или: шта сам радио ових дана. Хоћу о овоме, да ти што причам,– ма да ти имаш хадет да кажеш у овакој прилици: не питај ме, шта сам радио...

Можда ће ти ово, што ћу ти саде испричати, показати у неколико наш друштвени живот, бар у средњој класи његовој.

Ја ти неколико пута помињах нешто о сéлима: како се ту тешимо и разгаљујемо од брига и невоља свакидашњих, како се ту крепимо после испита и после патње са школом и књигом.– Доиста ни једна ми зима није прошла ‘вако бурно као ова. Од Св. Николе па досле ниже се читав ред весеља, забава, сéла, које све у једно кад узмеш излази; да се више пило и веселило но учило. Могу ти казати, да је ово било не само код нас, него код свију великих ђака у опште и код средњега, или ако хоћеш нижега грађанства; док су богаташи и господа проводили време по баловима у двору и у здању, по лову и по беседама. Ова последња весеља не тичу ме се, а и кад бих хтео, не бих ти их могао описивати. Ако си баш рад што и о њима да чујеш можеш читати у “Видовдану”, “Срб. нов” и “Световиду”. А ја да бих ти показао облик оних првих весеља, описаћу ти само моја три последња вечера од ових месојеђа. Она су по садржини доста међу собом различна.

Прво вече били смо се искупили на весељу само ми ђаци последње године. Један наш друг добио је од куће аков добра вина други уђе у ревену те даде мезета и друго што треба уз вино, а трећи даде своју собу, која је “ниска, а доста и тесна”. Код толиких нас наравно није смело валити ни ћемане ни флаута. Ово је било право ђачко весеље, онако како га Бранко пева у “Ђачкоме растанку”. Играло се, пило, певало, веселило до преко по ноћи. Око по ноћи унеше домаћини пун бакрач некаквог народног мезета. То беше врућ качамак, зачињен сиром и кајмаком. Сад удру на ново у вино и здравице, док нас најзад и буре не опомену, да треба кући ићи. То је било право ђачко, чисто демократско село.

Друго вече проведосмо код нашега Луке. Он не мрзи веселити се особито с онима које познаје и воли и кад ту не мора бити укочености и надувености балске. Он је позвао нас и још двојицу тројицу добрих познаника и комшија, а ја сам позвао још 3–4. своја добра друга; те тако је на овоме селу било и ђака и званичника, и посиромаха и мало поимућних и млађих и старих, и мушких и женских. Ја сам донео био моје ћемане, те смо уз њега час песме певали, час играли, ама све српске игре, ма да једној госпођици то не беше право. Један мој друг декламовао је друштву Бранковог “Хајдука”. Осим игара уз свирку играли смо и мирних игара: претена, туре, погађања са везаним очима и.т.д. весеље је било ведро, опхођење просто и неукочено, братско. Разиђосмо се тек око 4. сах. после по ноћи.– То ти је други вид наших приватних забава.

Сад ћу да ти причам, како смо провели вече у очи поклада. Око 6½ сах. у вече одем кући Лукиној, да узмем ћемане, које беше код њега остало; метем га под капут, па се упутим кући. Да ти кажем и то, да ја седим чак на Дунаву, или ако хоћеш на Дорћолу, испод оног места где се риба продаје. Да бих учинио коју штацију до куће, свратим у једну механицу, где се моја два друга хране, таман беху на вечери. Седнем с њима. А шта ти је то под капутом, упитају ме. А кад видеше, да је ћемане, скочише од стола, па ухватише коло с механџијом и још 2–3 госта што у механи беху. Једва се сетише, да даду мени да мало повечерам. Али од нашега друштва, осим мене и њих двојице, не беше никога. Куда ћемо сад, упитамо се, кад смо овако вољни за весеље, а имамо и ћемане. И после два села узасоб ми бесмо опет расположени за весеље.– Хајдемо к М.– Ха, врло добро, хајде. Тако ти се ми кренемо кући тога нашег друга, који је мислио тога вечера давати село, ал’ му не беше дошло вино из сèла. Дођемо до капије, – капија затворена. Онда ми засвирамо пред капијом. Осетише они то, па излетеше те отворише капију. А кад тамо, ал’ оно дошло вино из села тек пред нама. Застадосмо их на вечери, те уз мезе неких пет шест ока добра бела вина смедеревска смиримо. Вајка се он, што му није вино мало раније дошло. Терамо га ми, да сад иде, па да по комшилуку потражи играча и играчица и још кога друга, па да се провеселимо. Али беше већ скоро 10. сахата ноћи. Проиграмо ту мало, па се онда кренемо кући, ма да нас друг и његова мајка још устављаху. Кад изађемо из авлије, а ја затегнем жице на ћеманету, па засвирам сокаком, а она двојица напред. Треба да знаш, да се ово све догађа у оним уклоњеним од главне чаршије сокацима, што, су некад били турски; јер туда сада раја највише станује. За то смо могли ‘вако мало слободнији бити, јер овуда слабо има жандара. Најпосле ми бесмо подобро разгрејани, да смо се слабо на шта и обзирали.– Моји другови хоће да ме прате до куће. Ударимо поред чукур–чесме, па на сака–чесму, све свирајући. Сокаком куд смо пролазили, где је год било споља прозора, свуда су гореле свеће; све се то веселило: дорћул је пливао у весељу. Кад бисмо код сака–чесме, чусмо где нас неко виче.– chante, мајстори, chante, викаше неко идући за нама; а кад дође до нас стаде се правдати, како је мислио од нас да су цигани, како је сав дорћул обиш’о тражећи цигане и како тамо негде ђаци VI. р. гимн. дају село. Па што не би ишли ми, рече један мој друг, кад имамо ћемане а немамо ништа противу веселога друштва.– Па хајде де! Онај једва дочека. И тако ти ми пођемо за њим до у једну кућу, одакле се разлегаше весела вика и певанија. И ми уђемо и застанемо лепо друштво од ђака и девојака, међу којима беше неколико и врло лепих. Међу њима бејаше један гајдаш. Те тако ми ту свирајући и играјући проведемо до 3. сахата после по ноћи. Иза нас још оста друго друштво, а нас мољаху да још останемо. И кад смо дошли и пошто смо пошли нисам знао, коме смо дошли и ко је домаћин. И ово ти је неко треф–село, догађај, каквога само може бити у ђачкоме животу!–

III

14. фебруара. Ала ће ово да буде неко шарено писмо! Ал’ нека, не марим. Бар други пут не ћeш тражити, да ти пишем одвише дугачка писма.

Чудо ми, што ми ништа не пишеш. Баш си, морам рећи, нека јогуница! Све чекаш на ред и хоћеш да ти се одужим најпре.– А имао би ми шта писати. Та још је по гдешто остало у мојим писмима, на што би ми имао одговорити, као што и сам велиш.

Алимпије ми по одавно ништа не пише. Пре једно 20. дана посла ми некако једно за другим два писма. У једноме се само жали на ме, што му не ћу да пишем и што ту гледам на неку узајамност; а он је у послу, да не зна где му је глава, па не може да пише. Тужи се и на те, како си му само једном писао. Друго му је писмо очајнички написано. Јако ме је потресло. Кука од зулума. “Докле ћемо ‘вако брате”, вели. Одмах сам му на то писмо у кратко одговорио, да га мало поутешим, а како положих испите, писах му подуже писмо. И досле ми ни на једно ни шта не отписа.

Време нам је доста лепо и топло. То је одовуд понајпријатнија новост.

Славни уредник “Видов дана” не чује се да је жив. Оно писмо његово, за које веле његови да је подметнуто и због кога је отишао преко да води парницу, циркулује штампано на особено по Београду. “Видв.” за сад уређује М. Бан, а главни су му радници: Розен[69] и Тумински[70], онај што шарабата по “Световиду”. Говори се, да се мусје Милош неће ни вратити.

Књижевност нам се поновила с две знатније књиге. Једно је књига професора Ђ. Павловића: “Хипотекарно право у Србији”[71] – а друга је – “Судска медицина” Милана Јовановића[72], о коме сам ти по гдешто казао. Слушајући ове године предавања М. Јовановића из “Судске медицине”, мислим, да ће му и књига бити ваљана, ако и не може бити ‘нако опширна као што су му предавања.

Јави ми, давасте ли коју беседу и како прође. Пиши ми и то, еда ли ће што бити од читаонице у Милановцу.

Вере ти, јави ми, како живе и шта раде мој земљак Тоша и Сава Самарџић – овогодишњи правници. Да ли раде у своме кругу као прави чланови омладине, или су погнули главу пред прозом невоље, предрасуда и рђе канцеларијске. Жао ће ми бити ако буде ово последње.

Сад, с Богом! И до виђења.–

IV

16. фебруара.

Ја ти јавих, како је изашло “Хипотекарно право у кнежевини Србији”; а ти ћеш га можда и прочитати, док ти ово писмо дође. Јуче бејах код Ђоке Павловића, и он ми рече, да ти је послао већ своју књигу. То ми је мило. У њој ћеш наћи доста лепих ствари, особито теоријских. Тако ти се сад прорадише наши професори, – па и наш Ђока, о коме смо доскора мислили, да је само салонман и више ништа. Кад дође реч на ово, да ти бар речем коју и о нашим професорима.

Од три факултета на великој школи најпотпунији је за сад правнички. Колико је потпун технички факултет, о коме би требало да се највише стара, види се отуд, што ове године техничари моји другови немадоше шта да слушају; јер за IV. г. технике нема професора. А и од ових садашњих професора тога факултета, једини су који раде и који вреде: Панчић[73] и Нешић[74], проф. математике. Философски ти је факултет још црњи. Ту нема професора за оне предмете, по којима се управо и зове тај факултет. Катедра философије још је празна. Од два човека, који би засад једини били за то место, на “надлежном месту” не допада се ни један. Кујунџића истереше, а Васиљевића не ће да приме. Исто је тако празна катедра латинских класика, коју је заступао Гершић поред својих правних предмета.– Једини је дакле још правни факултет, који је којекако скрпљен и испуњен. Те с тога и што сам и сâм правник, хоћу да ти прозборим што више о њему.

Кад је о Ђоки била реч, хајде да почнем с њиме. Он предаје “Грађански законик” у трећој и првог семестра у четвртој години – дакле годину се и по учи – и поступак грађански и стециштни у четвртој год. права другога семестра. Предавање му је доста пријатно, разлагање тихо. Код њега се мора на часу бележити, јер не даје свога коментара на препис; а тумачење му је лепо, разговетно и тачно, – наравно много боље од Матићевог[75]. Али се он строго држи свог предмета и ма да по кад кад хоће добро да окрпи законодавца – што ћеш видети у “Хипотек. праву” –, опет се с поштовањем уклања испред свега, где би се могла повести реч о правим интересима народним, и чува се с дубљег критичног претресања данашњег законодавства и правца његова. Иначе, види се да ради. Само бих рекао, да су му извори, из којих црпе своју науку, само туђински – и то француски –; и ма да се у предговору ове своје књиге позивље и на Богишића, опет бих рекао, да није ударио и да не мари баш ићи за њим.– Као приватан човек, он је врло љубазан, пријатан и што ‘но веле “фини човек”.–

Чумић[76] предаје криминално право – теорију и казнени закон наш и судионик казнени, све то у једној години, у трећем р. права. Осим тога предаје дугога семестра у четвртој години права – јавно право. У теорији казненој – коју предаје по Ортолану, који је и на српски преведен – доста је добар, у поступку је мало попустио, а јавнога права готово би боље било да се није примао. О њему, ко га је слушао, мора рећи: штета што није учио! Јер бистрину и даровитост нико му не може одрећи. Само је мало радио! Често ти он уме најтеже дефиниције тако просто исказати, да би га сваки сељак разумео. Али дубоког знања правничког нема. А што се тиче нарави, ти у њему више не би познао старога Чумића. Вазда изгледа намрштен, суморан, љут. Био је болестан и ишао је летос у швапске илиџе. Сад се завија и чува од најмањег ветрића. Од онога србендастог рудничанина изашао је сада прави западњак.– На летошњој омладинској скупштини не беше ни њега ни Ђоке.

Стојан Марковић[77], ректор, предаје философију права у другој години, администрацију првога семестра и трговачко право другога семестра у четвртој години. Њега је Бог управо за канцеларију створио. Од како је ректор ово две године, више има акта и нумера у архиву велике школе него за свих пређашњих година. Не упише ли се ђак у школу само један дан на време, – то мора предати прозбу на писмено па да буде уписан. Разболи ли се, онда мора правдати одсуства за време болести опет на писмено. Само нек’ се троши хартија. Његову философију права слушао сам пре 2. год. и већ се више ничега из ње не сећам. Знам, да сам је за испит морао на памет учити. Јер својим се речима није могло ништа казати. Тако је јасна и разумљива била. Ракић у своме позиву на свој превод “философије права и друштва” беше подобро ошинуо ову ректорову философију права.– Из администрације његове положио сам испит пре 20– ину дана. Ту ћеш ти мало што наћи о теорији државне управе. Него је у њој управо нацртана администрација наше земље, онака кака је, по зборницима, уредбама и претписима. Управо нека чудна компилација из свих закона и уредаба наших. И тако се предаје административно право у великој школи. Врло згодан начин, да се позна идеал државне владе и врлине системе државне управе! – Сад слушамо код њега “Трг. Право”. Ту као да ће бити још понајсрећнији. О овоме предавању не могу за сад још ништа казати. Лански ђаци казују, да је прилично. А какав је у своме приватном и политичн. карактеру, о томе нећу ништа да ти говорим.

Остаје још да рекнемо коју о новоме професору, младоме доктору права Драгиши Станојевићу[78]. Ово је син Јеремије Станојевића, негда српскога министра просвете. I ако ниси пре ништа знао о овоме професору, опет ће ти бити познат из најновијих бројева “Србије”, где је Станојевићева беседа била предмет разговора и критике.– Он предаје римско право у другој години права и међународно право сад овога семестра код нас, – дакле све предмете Гершићеве. Пре него што бих ти рекао што о његовом предавању, рад сам да кажем што о њему самом и о тој његовој беседи, коју је говорио на Св. Саву, а на коју беше устао онако Стојан Бошковић.– Знам, да си ти према ономе, што је o њему у “Србији” речено већ унапред добио неко мњење о њему. Ја нећу да погађам какво је то мњење, него ћу да причам даље. Драгиша је на Св. Саву говорио беседу, или ако хоћеш неко јавно предавање држао у вел. школи. Говорио је о племству и његовом основу. Рекао је, да је основ племству лажан, па по томе да и оно мора пасти, и оно је лажно. Начин, којим је он ову тему разлагао, био је доста јасан, разумљив – нити је томе што сметало оно неколико научних речи латинских, које Бошковић спомиње, а ни две три реченице француске, које су више ради веће јачине и силе но ради сујете наведене–, разлози јаки и тврди. Али опет морам признати, да је и мене била изненадила његова беседа, и ако хоћеш ражљутила тако, да ми је у први мах жао било што му несам звиждао. А ево зашто то: Ми живимо у тако грозничавом времену, да нам најмања реч, која је немила ономе кога мрзимо, годи и узбуђује нас. Тако се надасмо да ће и Драгиша просути жестину своју на те људе. Још сувише бејасмо чули, да ће оставити велику школу и отићи у Швајцарску да живи; па се надасмо, да ће изговорити такву беседу, да му не ће требати да даје оставке. Али се преварисмо. Он не хте да говори о нашим невољама и манама, да нам одлагне срцу; лепо говораше сасвим хладно о сухопарном чисто научном предмету. Поред тога још се роди неспоразумљење због речи “црвењак”, коју он узимаше – по правом значењу њеном – у смислу претераном, док код нас она значaше слободњака. Тога ради држасмо, да је та беседа само средство да се добије професура – јер је још суплент – држасмо га за лукава човека, за удворицу, неслободњака. Али то неспоразумљење уклони он, казавши у своме одговору, шта је разумевао под оном речи. Осим тога, ко га год добро познаје каже, да би он волео погинути но бити удворица, да је највећи противник данашњег система наше владе, да с тога мрзи на саме своје рођаке, који су у високим звањима. И сâм сам после те беседе имао прилике разговарати се једном подуже с њиме и уверио сам се о свему овоме. Е онда му остаје још само то манисати, што није изабрао другу тему за беседу. Да станемо овде. Нека му је то мана. Па да ли је требало због тога устати онако на њ‘га и казати оно, што је рекао Бошковић први пут у “Србији” под различностима? И је ли то лепо о младоме човеку, који је тек са наука дошао – још га свет и не познаје –, за кога се добро зна да није не слободњак који може бити крепак стуб слободе, ваљан радин у народној странци, – рећи први пут онако, онако га представити свету, и то у листу који има за се сву народну странку, све свесније чланове интелигенције, и од онако популарна и уважена човека, као што је Бошковић?! Да ли се тако прикупљају борци за слободу под заставу народну? Је ли оно братско исправљање погрешака и застрањивања? Зар тако треба да раде чланови слободоумне странке међу собом? –Доиста, прави патриота мора само жалити, што се ова распра поврзла. Али то је наша мана, што у нас више ради срце но разум, а срце је нестално, превртљиво. Оно не може да чека до краја. Намах плане, па се после заман каје... Рекох, да је то Драгиши мана, што не изабра другу тему, коју би ми волели. Али – ово су његове речи – зар се може говорити о нашим стварима јавно, а опет да се говори мирно и хладно; зар се може говорити о нашим стварима, а да се не остане без хлеба или -- и што више? Зар се може како треба говорити о нашим јадима данас? Или би требало говорити сакривено, полутански? Ја тако не могу да говорим, вели Драгиша. А најпосле и је ли политично, да они људи, који на другом месту могу привредити много, због једног хучног говора изгубе прилику, да и онде где би могли, раде у интересу свести и слободе? А после нити могу да користују другима нити су што помогли општој ствари. Само што су себи узаман нахудили. Најзад, ја бих упитао са Драгишом, какав је то деспотизам у науци, да ми неко прописује, о чему ћу ја писати и говорити? И да ме не боли срце, ја бих још рекао: какав је то монопол са књижевношћу? И зар се не може ма у каквом облику писменом – ма о чему да се напише или говори – казати згодна истина? Још Драгиша вели, да његов говор опет има неке свезе баш са самим стањем нашим, са нашим приликама. И њему је жао, што ту свезу нису могли сви да виде. Што се мене тиче, и ако ми та свеза није баш јасна, опет морам признати, да је у говору његовом било неколико згодних истина које су се сваком морале допасти. Н. пр., кад он вели, да су аристократија и ропство два екстрема. Ропство је постајало обично тиме, што је неки човек правним путем – продајом, заробљењем – дошао у чију сопственост; а аристократија тиме, што је неки човек рад својих заслуга неких добио тиме преимућство. Да узмемо да је она прва казна закона, а ова друга награда праведна. Али да ли је право, да грех очин падне и на сина, – да се ропство простре и на потомке, – и да се заслуге очине простру и на неваљалог сина. Као што не треба невина казнити, тако и не заслужна не треба наградити.– и.т.д. То је о беседи Драгишиној. А што се тиче предавања његових, могу ти рећи – по ова два три предавања досле из међународног права –, да су дивна и да га врло радо слушамо. А из њих још из далека веје бистар, слободоуман дух. Ако могнем послаћу ти коју лекцију његову по мојим прибелешкама. Али опет то неће бити ништа. Треба њега чути. Ево шта он вели о држави: “држави је једини циљ ујамчење слободе свакоме своме члану. А ако рекнете: а зашто не и унапређење морално и материјално свију тих чланова, онда ћу вам одговорити: држава без гвоздених путова, телеграма а и без школа може бити; а одузмите јој оно прво – ујамчење слободе свакоме –, па државе нема; и ово друго ми ћемо поред слободног развијања и боље сами постићи. Држава је по самој речи идеја, – она остварава у државној власти. Али је и врховна – државна– власт само идеја без носиоца њеног; А ко су ти носиоци? Људи–владари. Дакле опет долазимо људма. А могу ли ти људи боље од нас знати, шта нама треба, шта нас тишти? Зар да они пресуђују шта је боље за наше развиће, а шта не? Зар ми нисмо слободни? Зар не можемо и зар немамо ми права казати не само: не ћемо своје усавршење –: хоћемо своју пропаст?! И нека би они људи – носиоци врх. власти – били идеал поштења, опет им не смемо поверити своју судбу, своју будућност.-- и од куд имамо ми право, да нашему потомству наметемо потомство једнога човека – носиоца врх. власти – да наше потомство обвежемо ономе, кога оно неће? Зар оно неје самостално ка’ и ми?...

Е, то су ти предавања Драгишина.

Не знам, да л’имаш ону књигу његову: “Шта је говорено на св. Саву у вел. школи”[79], као одговор Бошковићу. Кад ти други пут пишем, послаћу ти обе те књиге...

V

Велиш, допада ти се она малоруска прича у “Вили”: Убојица. Као год да је знао Стојан, те ево ти у јучерашњем броју од истога писца малоруског, још једна прича, ’нако исто дивна: “Несрећна љубав”. Али и јест дивно! Како је умео писац у тима причама нацртати народ, његово осећање, његову веру и љубав! Та рекао би, да их је просто чисто срце народно казивало уметничкој руци. Па како су ти његове слике налик на српске! Али је и тај русински народ брат нам не само по племену него и по осећању, по младости својој. За то те ствари, које зборе о осећању, приче и песме и не треба тражити у Немаца и Француза, тих стараца Европе, за то за нас увек боље подносе приповетке руске, пољске, ческе, па и маџарске и талијанске, но приповетке из литературе старих народа.–А јеси ли видео како се у оној причи “Бугари старога кова” згодно цртају народни карактери, типови из Бугарске. То је прва у нас прича, у којој се више што казује о томе најближем нам словенском племену. Излазиће још подуже. Особито што је занимљиво оно у јучерашњем броју.– Лепа је и она прича “Мртвац међу живима”. Врло занимљива, само мало одвише нежна. Драгутин Ваднај је један од првих новелиста маџарских.

Али од свију ствари у “Вили” највише ти морам похвалити диван саставак Ж. Жујевића[80]: “Историк Бекл и новији принципи историјске науке”. Оним духом дише и Алимпијева књига “Ист.нар.образовања код Срба”. Само што се види да је Жујевић слободније и темељније проучио Бекла. Јеси видео како му је сам стил срчан, поуздан? Ако буде времена и здравља можда ћу ти којом приликом и сам што из Бокља казати.

Још је добар у “Вили” онај чланак: “Шта је језик и наука о њему”. Истина је посухопаран и није за сву публику “Вилину”, – ама је пуно научан.

Од песама у “Вили” –осим народних– понајбоља је она Сундечићева[81] прича и она лирска Абердарова: Хај.

Оно: “У своје време” у “Србији” и овај одговор сада Чеди Мијатовићу написао је Стева Поповић, о коме ти пре писах, да је хтео саставити овде радничку задругу. Али му ово не испаде за руком. У овој ствари, где је он против Ч.М. ја се слажем с њим. Али је уговор наше владе са страним друштвом за гвоздени пут кроз Србију већ готов, и веле да ће се кроз месец дана отпочети грађење. Ако тако буде онда ћемо се кроз једну и по годину моћи возити у Цариград и то за онолико за колико сад идемо у Милановац.

Још бих ти обратио пажњу на онај чланак: “Српска књижевност” у подлиску “Србије”. То пише неки Бугарин, који је од лане овде Каравелов[82], врло учен и ваљан човек. Његова је она прича у “Вили”, Бугари старог кова.– Ма виде ли ти како је Алимпије пргав? Код онолике хвале опет се љути! Хтео би да му се ништа немило не рекне. Чудно ми је оно било – доиста!

Да л’ добисте омладинске књиге? Како ти се допадају? Ништа ми не јављаш о томе.

Време је већ, да рекнем: доста. А баш, чини ми се, није више ништа ни остало да ти пишем.

Немој да чекам на твоје писмо. И ако су сад дани лепи, помисли да бих се и ја радо шетао, кад не бих сматрао ово за дужност, пречу од шетања.

Прими од мене, Луке и Јеше љубазно поздравље и поздрави ми све пријатеље и прије, особити пријатеља Пају Лучића па онда мога земљака Тошу, Самарџића, г. Јеротија, г. Луњевицу, г. начелника кума Лукиног и све који за ме успитају.

И сад остај здраво твоме Светиславу.


Г. Милановац 2. Марта 1868. год.

Светиславе драги брате мој!

Пусте чаме немогу да се отресем, немогу из брига и незгода да се ископрцам, те да ти коју врстицу напишем. У последњем писму напоменуо сам ти зебњу због које ћу морати дуго чекати на тренутак кад ћу ти писати. Али сва та зебња није ништа спрам онога шта сам претрпио и шта јоште трпим. Усред моjи тегоба кињило ме је што немогу да ти пишем, а и сад ми је тешко што ћеш кусаво и неслано писмо добити. Није пристојно да ти пишем о домаћим незгодама, али ти као мој пријатељ претрпићеш се, док пређеш неколико врстица, које ће ти, тако да рекнем, горњу загонетку разрешити. По точном рачуну, требаше моја жена да роди до 20. Јануара, али противно медицини једва се растаде са ивинче чак 15. Фебруара. Већ сам се био жив оладио, јер није шала остати удовац без крајцаре а са троје пилежи. После рођаја опет опасност: грозница и друге болести како на бабињари тако и на малој ћерки Косари. Кукавно живинче, тек што је свијет угледало, а већ доктор мора да га предусретне.– Како ли ја и толика браћа без тога живи остасмо. Из тога, што се бреме тако дуго носило, и што је болест после рођаја наступила, видиш, да рођај није здрав. И жена и дијете, још су болесни. Е сад представи себи, кад троје мачића око мене кмече, и кад бабица, једнако ту посла има: како ти могу писати баш да ми је и најведрија душа. Ово неколико врстица крадем од званичног часа, јер се код куће неможе да пише, а сутра – у недељу – ваља ићи на топове. Хтедо чекати на боље време, али видим да си у бризи због писма, те ето на двоје на троје морам да пишем. Г. Ђокину књигу, хипотетично право, прими оног дана кад ми се Косара родила, т.ј. 15. Фебруара, а твоје велико писмо 19. и јуче мало писмо са г. Драгишиним броширама.– Небрини се писмо је дошло неповређено, а ја сам 20. пара амо доплатио што је било теже, као што си добро закључио. Е, сад би требало развести разговор, али ди ћеш кад ево недаду мира ни ово да напишем? Радо примам да ти пишем села у Азбуковичком срезу, и видим да је врло лака ствар, само незнам оћу ли времена имати.– Оној троjици није дошо: 1.2.3 и 4. а мени 6. број Србије, но није ти вајде тражити, јер сам два пута молио г. Каљевића, па нешаље – ваљда нема, а сада долазе бројеви уредно. Изјави од моје стране г. Ђоки Павловићу највећу благодарност што ми је књигу послао, и кажи му, да сматрам за велику чест што ме, старог друга свог није заборавио. Жао ми је и тешко, што сад нисам у стању да му пишем и да му тако захвалност изјавим. Књига његова у толико је за мене радоснија, што сам је добио у онај дан, кад ми се ћерка родила, и кад сам видио да ми је жена жива остала иза порођаја, што нисам мислио. Но нећеш се чудити што његову књигу нисам још прочитао из они узрока, из коjи и теби немогу да пишем. Е да Бога, те и мени бољи дани освану. Само Боже здравља, а што сам прекјуче примио плату па све осим једна цекина упутио, баш ме не брине, јер “док је главетина, биће капетина” па помози Боже.– Вала на броширама. Прву сам прије, а другу јуче и синоћ на доват протрчао. Видими се много разметања, а мало мушке сталности, и недопада ми се што нема беседе целе на јавности. Но ево Србије. Гле! Опет нешто Бошковић.– Видићу после шта је. “Бил овако ђеца пословала и– со сијала”. Световид нечитам, и незнам шта је тамо Чумић чинио, а Пантелићеву броширу имам, но треба и ти да је прочиташ.– Лијепа је ријеч Лабинјусова;– а је си ли прочито Кнежевића из Париза оно што рече о нашој омладини у подлиску Србије? Мени се оно допада и треба да се угледају на оно и наши критичари, па да оставе своје личности у сенци, а о ствари да говоре. Омладински књига немамо. Пошаљи ако је можно, макар за мене, а ја ћу пошту платити. Засад буди задовољан са оволико, и поздрави Луку, и Јешу а и ти прими много и много поздрава од твога Кузмана Цветковића.

Писма бацај неплаћена у сандук неплаћена, а и ја нећу плаћати, јер је лакше и сигурније.

(адреса на полеђини:)
Господину Светиславу Вуловићу правнику
IV године у великој школи
У Биоград


Г. Милановац 1. Априла 1868. год.

Драги мој Светиславе!

Тешко ми је бити отргнутом од тебе, и опет немам тренутака на расположењу, које би на писање употребити мого. Нисам умро, здрав сам, али по моме заплетеном стању, можеш ме међу мртвима рачунати; јер шта то значи: гледати, сазнавати, осећати а притиском у неко непомично стање постављен бити? Не, нећу више оваки увод продужавати; већ сам ти постао досадан са оваким почетцима.– Видиш, данас је други дан ускрса и ја дођо у концолару, да ти што напишем и предплату на Вилу пошаљем, а уз предплату морам што летимице с тобом проговорити, макар и разсејано било. Новости знаш да немам, него ваља да зборимо о оном што и ти знаш.– Забрана старог правописа паде, и ето и ја почињем навикавати руку на нови, јер се сад небојим да ће ми ставити укор у кондукту. Ако нађеш јајова, јаћова, јујова ит.д. то ће бити само из навике старе, коју ћу гледати да одвикнем.– Вала Богу кад и то доживисмо. А шта ће нам донети преустројење школа? Идемо да видимо. О г. Драгиши немам шта говорити; ма каква његова намјера била, овде га осуђују по самој његовој одбрани, а да се и не чати критика г. Бошковића. Што се тиче препирке о гвозденом путу, ја наравно не знајући икономију несмијем казати на чију би страну, иако налазим да би прије отишо на страну противника г. Чедини. Г. Стеви пребацујем иронисање, а г. Чеди похваљујем достојанствен тон. Кратковиди овд. ~итаоци, као и ја такође тврде, да ће нас гвоздени пут направити пролетаријатом. Шта више, несмем ти казати да поштенога г. Чеду неувредим: један број бесједе, којега наравно нетреба на ум узети, вели, да се онака корист гвозденог пута за Србију, може доказивати за инглезке штерлинге. Ово је наравно увреда и зато немој ово ником ни казати, да не дођем у неприлику. Вила ми се боље допада него лане. Мени се чини да је г. Милорад[83] врло лепо досад описао његова богослова, особито ми се допада што нема западног заношења у описивању заљубљења. Је с’ видио, како је то без бенавлења представио. Ваљано је и оно од Љубена, оно живо описивање карактера.– Криминалну библиотеку неналазим добру за наш свијет.– Радујем се Историји Бошковића, и кад изиђе, мора ћу ти послати паре да ми је купиш.

Сад ево ти предплата на Вилу за Петронија Кнежевића, Саву Самарџијића и Тодора Поповића практиканте суда 45. гр. чар. за друго тромесечије, а од остали имаш предплату до конца Јунија, коју сам посло у првом тромесечију. Ако случајно доцне примиш, богати нареди да им се одма по пријему бројеви пошаљу.– У мојој приповедки о Краљевићу опет погрешка “грбаво ждребе”, у мјесто “губаво”(шугаво)– Нареди да се исправи.– Недође ми јутрос 26.број Србије, за Павла Грковића. Молим те, ако узможеш, виђи де шта је, и учини да дође. Шаљем ти јоште 6. гр. да ми купиш три књиге предавања Звекићева I књигу I лаж[84], за нас тројицу амо, ако нађеш, ако ли не, а ти попиј ову цркавицу ђе са дружином. Ево ти још 1.грош за поштарину; мислим биће доста, и да ће све три у једном завијутку моћи поштом доћи. Свега дакле прими ћеш овом приликом 52. гроша чар.– Надоват прочати г. Ђокину Хипотеку. Ваљано дјело, но млоге латинске текстове немого разумети. Да видиш како сам ти доста упознат из положителни закона о томе роду правном, па ипак сам нашо и сувише штошта ново за мене у тој књизи, и млого се њом користио. Вала моме добром Ђоки на томе књижевном добитку. Е, морамо се растати. З–богом! Буди здрав и весео твојем

КЦветковићу

(адреса на полеђини:)
Господину Светиславу Вуловићу правнику
IV године у великој школи
у Биоград
са 52. гр. чар. у сребру унутра у писму
у осуству адресанта, да се преда г. Стојану Новаковићу
уреднику Виле, ради предања адресанту.


У Београду 15. априла 1868.

Драги брате Кузмо,

Ево дође време да ти опет коју прозборим. Од како ти последњи пут писах биће скоро месец и по дана. Што је то тако, није ми мило,– али нисам крив ни ја ни ти. Ја два трипут мишљах да ти пишем; али све чеках писма од тебе. Јер беше још по где што у мојим старим писмима остало, на што ми ти не одговори и на што рече да ћеш ми доцније одговорити; те тако очекивах да ми што повише пишеш. А ти ниси крив, јер оба твоја посlедња писма зачињена су доста грким уводима. У последњем писму (од 1. априла) тај грки увод мањи ти је но у претпоследњем; али ти велиш: “Не, не ћу више --- већ сам ти досадан постао с оваким почетцима” – а у ово неколико речи може се више прочитати но да си читав лист написао! Верујем ти брате! Јер никоме није добро; јер ти и ја не могу писати веселе и несташне уводе. А ако је у мојим досадашњим писмима и било што веселости и безбрижности – у овоме зацело не ће! А што мене мори, можда мислиш у себи. Море јади; а ти јади не морају вазда бити само код куће, не морају бити вазда своји. У тим је јадима и брига домаћа – која је понајмање –, брига своја – које има доста – и јед, љутња, брига и жалост, која те мора спопасти кад око себе погледаш – чега је понајвише. Но пре него што ти почнем говорити о свему овоме, хоћу да погледам оба твоја писма, те да ти и на њих што одговорим, не бих ли тако и мало ведрине спустио у ово тамно писмо.

Мило ми је, што ми у првоме писму јављаш, да си се примио да пишеш села, и имена од њих поставша, како ти ја једном писах. Међу тим не ће с горега бити, да по кадшто и коју причу народну пошљеш, ако се само сетиш које или чујеш од кога. Већ их сада мање долазе “Вили”. А види се, да их још има доста лепих, а и за саму науку врло вредних, као што су оне две последње “Љут судија” и “Страшни суд”. У последњој причи има доста мотива из откровења Јованова из библије, и за историка књижевности таке су приче врло лепа студија, – где он испитује, којим су оне путем ушле у народ из црквене књижевности, шта је измењено у њима и шта је фантазија народна додала и увеличала.– Право велиш, да је “Вила” овогодишња боља од ланске. Ма је си ли видео како је дивно оно Миланово[85] “Сиромаштво и сиротиња”? Али оно је могао само написати човек, који је до јуче био у чаробноме свету “веселих јада” и “јаднога весеља”. Милорадов[86] је “Богослов” леп; а што велиш за Јакшићевог[87] “Спахију”. Штета само, што је одломак. Али иначе оно не би био писао Јакшић.У данашњем броју “Виле” има опет једна оригинална прича –”Грех, црта из нар. веровања”, у којој се истина почетничким пером – један мој друг писао је – али опет лепо износи једна слика из нар. живота. То и јест оно због чега ти се овогодишња “Вила” допада, што она сад доноси све једну по једну слику, у којој се огледа српски и словенски народ у своме животу, у своме јунаштву, љубави и веровању.– Опет у данашњем броју “Вилe” има ј΀µдна сатира “Подругуша”, која је превод са талијанскога. У талијанским се школама ова песма учи на памет; знам да ће ти се допасти и ако је више поуке у њој но поезије.

Да л’ купи ко тамо уписнике на књигу “Одабрани списи знаменитих писаца”. Ти си видео, како Жујевић уме лепо и јасно да каже оно о чему хоће да говори и како згодно уме да избере о чему ће да говори. Ствари, о којима је он узео у овој књизи да пише, биће нам добродошле; а кад наш свет чује лепо и просто о томе, шта је слобода личности и слобода у опште – мислим да ће онда мало друкчије погледати око себе. За то треба не само желети но и радити да ова књига угледа света. Ако нико тамо не скупља на ту књигу, добро би било да се ти примиш тога труда; а само то, што ће ‘вака књига у нас угледати света, биће ти доста награде. И ово саде у “Србији”: да ли нам требају гвоздени путови или не – пише Жујевић. Међу тим што се овога питања тиче, могу ти рећи, да Чеда у препирци о њему заступа само своје научничко мњење, које је заступао и на катедри, док се о гвозденоме путу у нас није ни спомињало. А за његово поштење смео бих заложити своју главу.

Ништа ми не пишеш да ли ко што одговара на “Напутак”. Алимпију сам два три пут писао, па и о томе му говорио; али од њега ни гласа ни јава. Богишић је писао, да ће ових дана доћи амо у Београд. Али га не ћу имати с чиме обрадовати. А највећа ми је мука, што му не смем ни споменути рудничкога и ужичкога округа.

Омладинске књиге не могох ти послати. Ако их добијеш, добићеш их преко Алимпија, јер си се, чини ми се, код њега уписао. Ја не знам што се овдашњи одбор омладински толико брука. Или им је жао да плаћају поштарину, па чекају да их кака прилика потражи или су изгубили рачун. Међу тим јави ми, ако не будете већ добили.

Јави ми јесу л’ дошле тамо “Инд. приповетке”[88], које су, како већ знаш, изишле. Алимпије је био тамо скупио десетак књига и послао паре преко мене још лане. Pре 2–3 месеца, кад чу да ће књига изаћи, писа ми, да му, кад изиђе, пошљем књиге у Чачак а он ће их после сам разаслати уписницима. И тако му ја пре десетину дана послах све књиге у Чачак, а да ли их је он оправио уписницима у Милановац не знам, а он ништа не пише.

“Криминална библиотека” велиш, да ти се не чини добра за наш свет. Као просто приповедање и забава можда и не би баш било лепо, али као судска казуистика, као књига за правнике, за иследнике од вредности је. Најпосле, баш и за наш неправнички свет није од штете. Нека они, који су се навикли читати само меке и болесне романе окрепе мало живце. А да ће она покварити морално и да ће бити наука за зликовце – тога се не бојим. То не стоји онако исто, као што не стоји, да се смртном казном застрашавају људи да не чине злочинства, –као што не стоји, да је тамо народ побожнији и моралнији, где се библија не сме читати, – јер онда би народ шпањолски био крепчи у вери и моралнији него енглески, где свако дете библију чита. На послетку, “криминална биб.” опет не може пре охрабрити зликовце него их преплашити; јер ће у њој видети, како се и највештији зликовци не могу сакрити и да свако дело мора изаћ’ на видело.

Мило ми је било видети твоје последње писмо писано новим правописом. Испрва не могу да се сетим шта је. Чини ми се, језик нешто лепши и правилнији. Док већ не видех шта је. Сигурно је сада у вашему суду слабо ко остао да и даље другује с дебелим јером. А шта вели пред. Божа? Сигурно мисли: нема ништа, пропаде свет.–

“Лаж” ти нисам могао купити; јер још у књижарницу није дошла. Боже мој, до чега смо доспели! Да лаж купујемо, кад се истина поручити не сме! Валожић[89] вели, да је поручио да му се пошље тих књижица и кад му дођу купићу и послаћу ти их. Новаковић је још пре од самога писца добио једну и ја сам је у њега читао. Мисли су лепе, патриотске, у њима је казана доста опора истина, но коју смо ми на жалост већ толико пута чули, – па ништа.

И више, чини ми се, није ништа остало у твоме писму, на шта бих имао одговорити.--------

Ја сам, да рекнем, здрав, ако је могуће да савршено здрав буде ђак, који по 13–14. година мора да се мучи с најлуђим методама учења у најјадније устројеним школама; где се ђак само претрпава предметима и часовима, а где онај, коме је до истине стало, мора поћи и запети сасвим другим путем, на коме често животом плати. Но шта да ти о овоме говорим. Ако Бог да здравља и ако буде времена или ако се састанемо говорићу ти о овоме много више и пространије. А о овоме би се могао написати још далеко трагичнији чланак него што је онај: “Сиромаштво и сиротиња”.

Код куће су ми скоро сви здраво. Лука је болестан има скоро већ 3. недеље. Још из давније могло се опазити на њему, да му није добро. Али он се куражио и ишао је једнако на посао. Пре 3. недеље озебе и доби грозницу; али се још није дао, док пре 10–15 дана не леже у постељу. Међу тим, како ја држим, назеб и грозница, само су му помогли, да у постељу легне, а скупљали су се одавна прави узроци болести. Он је и онако сетна темперамента; а осетљив је преко мере. На ово је онда дошла по нека жалост, па онда силан посао у канцеларији, који је скоро све сам савлађивао, па љутња због тога и кидање у себи, па онда неправда и---око њега, која се и њега морала дотаћи; после домаће бриге и секирање с братом; и кад се све то искупило, онда је само требало да дође мали назеб, па да све узаври. Добио је најпре јак кашаљ и кашљао је 7–8 дана не лечећи се ни чим и не питајући лекара за савет, ма да смо га сви гонили. А пошто је легао у постељу и пропљувао крв, онда је видео да се треба озбиљније лечити и пристао је да лекар дође. Сад му је већ боље. Кашаљ га је скоро сасвим пустио, пљување је престало и сад се једнако опоравља но мора ће по дуже код куће остати!

Како “Побратимство”, како у школи? “Побратимство” не беше оне судбе, коју ми жељасмо. Стари српски узроци довели су стару судбу – обичну судбу скоро свих наших подузетака. Првих дана свога живота она блисташе, да не може красније бити. У њему се живо радило, а о њему се говорило и писало. У почетку нису имали чланови где да стану сви – тако их је много било, – било их је преко 150. Сада их нема више од 20–30 па и ти сви не долазе. Знам, да ће ти бити жао што ћу ти казати – ако ти досле не казах или ако ниси од другога чуо –, да ни ја нисам у друштву више. Али је мени још жалије, па опет не могах остати у њему. Нити може остати у њему онај, коме је част мила. Нема ти ту братскога обавештавања, збиљскога рада, племените воље; већ се дошло рад сујете, рад славе, па се мрзе и гоне сви, у којима се има вере, који се поштују. “Побратимство” још само вегетира. Да Бог да само да не угине са свим, те да они бар који за нама дођу подигну друштво на тврђем темељу него што је ентузијазам.

У школи ти ништа није утешније. Један од најбољих наших професора хоће да даде оставку. Драгиша Станојевић, карактер, каквих велика школа није имала скоро, од неколико дана не долази у школу. На катедри у II. години права изрезао је био неко његово име и додао још једну реч, коју ја не могу да напишем, а која је на срамоту свој великој школи. Како се то десило сад, док још траје препирка између њега и Бошковића, то је он то узео као израз његових ђака против њега, који се тако гадним средствима служе, да покажу да су против његових начела. А кад је тако, то он не мари да буде више професор у таквој школи. Но треба да знаш, да то није израз његових ђака, већ једне будале, која мисли да је слободњак, ако обожава Бошковића итд. и ако се баца блатом на оне, који с њима дођу у сукоб. Јадна је то услуга слободи и правим слободњацима! Драгиша је, ко га само познаје, честит професор, поштен човек и редак карактер. У свој овој препирци с Бошковићем ја кaо што сам рекао, само му једно манишем: што није о Св. Сави другу тему изабрао. Но то је само последица школе западњачке, које ће кроз које време борављења овде нестати. Али га Бошковић начини “газдинским црвењаком”, “аристократом”, и шта још не. Ти велиш, да ти се у њега види мало “мушке сталности”. А је ли оно стално, што Б. говори сад једно сад друго; сад хоће да војује с њим под “једним барјаком”, сад га прави човеком, који не заслужује да га нигде ни под чиј барјак приме. Па какав је овај последњи одговор у подлистку “Србије”. Сама извртања и хватања за најмање ситнице. Па шта значи оно: “Доктор радикалац”. Јеси ли видео, колико се био Стева наљутио, што је Чеда нехотице рекао, да би по његовом мњењу (Стевину) требало оне осудити на смрт, који су за гвоздене путове. Јер вели, то је денунцијација, ту се тутка влада на њега. А шта да се рекне за ово намерно шаљиво јетко туткање. Што је један човек поштен и искрен исповедио слободно пред јавношћу своју политичку веру, за то се сад исмева (ваљда што није био лисица) и износи се свему свету и влади и полицији пред очи тај радикалац. И шта ће рећи оволико развлачење и прекидање овог последњег одговора? Зар се тако полемике пишу? А што се теби у Драгише види “много разметања” и што га тамо “осуђују” – то је из истог узрока из ког сам га и ја у први мах осуђивао. Јер нисте били кадри да прочитате његове одговоре мирно, без предзаузетости, да промислите о свакој тачци пре него што је осудите; да упоредите озбиљан а отворен и слободан говор његов – ма да личи на разметање – са увијањем и врдањем на другој страни, које личи на попуштање и благост и достојанственост, али није то, него је пре шеретлук; јер благост остаје благост до краја, а каква је достојанственост у Бошковића ево видимо из последњег одговора. Драгиша је истина опорији, али и далеко доследнији.– Него да ти кажем још нешто доста знаменито. Ми прав. IV год.– смо били начинили изјаву, којом одбијамо од себе сву нискост и срамоту, која је оним делом на катедри нанешена свој великој школи. Ту изјаву поднесемо свим ђацима велике школе да се потпишу. Али да видиш чуда. Од правника III. год., који не слушају ништа код Драгише и који су скоро сви у овој препирци његовој с Б. противу њега само се тројица потписаше. Дакле, ето каква средства одобравају они, који мисле да служе слободи, који за то не ће да одбију од себе срамоту, што се то тиче части човека, који се препире с њиховим аукторитетом. Још су исмевали оне који су се потписали; а ја, који сам изјаву ту написао, био сам чашћен најцрњим именима.

Ето, тако ти је у Београду.

Поздрави ми љубазно све, који за ме питају; а ти прими мио поздрав и остај здраво твоме

Светиславу


У Београду 24. априла 1868. г.

Драги мој Кузмо,

Ево ти три комада “Лажи”. Цену си ти добро прорекао.

Ономад дође амо моја прија, капетаница. Каза ми поздрав од тебе, што ми би мило. Али ми каза и немило нешто; а то је, да си остао у бризи и жалости, што ти је син јако болестан. Ја сам још из твога писма видео, да ми неси весео. Али ти ми не каза ништа; само ми нешто наговести. Сад видим, да сам добро протумачио оно неколико тамних редака у почетку твога писма. Хеј, мој Кузмо! не да се човеку живети без бриге и жалости. Не да му се, да је и он весео кад је све око њега весело. Како су дивни дани настали саде, ни најлепши мајски дани несу лепши; и опет, веруј ми, ја сам зимус ведрији и веселији био. Дивота природе готово ме само расети, ретко кад раздрага. Али и у тој сети опет осетиш неку крепост и та је крепост лек. Тражи га почесто и не ћеш се кајати. У природи се помириш с душманима и гониоцима, јер видиш да су заједно с тобом “ништавило прекомјерно”, помириш се са судбом – јер јој угледаш границе, помириш се с патњама и невољом – јер видиш да су нужне као бура у природи – најзад видиш да и за најојађенији живот имаде радости и мелема – у природи.–Буди јунак! Сети се Његушевих речи:

“Чашу меда још нико не попи,
да је чашом жучи не загрчи.
Чаша меда иште чашу жучи:
Смијешане најлакше се пију.”

Ако ти буде сину лакше, онда – како се мало окрепи – треба да га свако јутро купате хладном водом или још боље, кад год се умије нека хладном водом испере груди и врат и леђа и руке, па и ноге. Јер како ми прија казива биће, да му је болест дошла од слабости нерва; а тако ће се понајбоље укрепити. Још да ти кажем да особито пазиш да има одмора од душевног рада и да га тераш да ради гимнастику – понајбоље пред вече – у чистоме ваздуху.

Пиши ми брзо и јави ми како је саде. А немој се бојати, да ће ми бити што мучна твоја писма или да се немаш коме истужити.

И ја се фотографисах једном у животу и ево ти шиљем једну слику. Фотографија има данас велика значаја у свету и великих заслуга. Што ради брзо, лако и на много, а особито што је кадра да на слици верно покаже израз душе у свима њеним покретима и најразличитијим осећајима, дадоше јој данас часно место у културноме храму, и у образованоме свету она је силно средство за студирање душе и карактера.– О овоме бих ти још много имао говорити, али сад не могу.

Мени се чини да нисам баш најбоље потревљен. Међу тим је ово корсем понајбољи фотограф београдски. А што се тиче верног израза лица, тога није тражити код наших фотографа, који при фотографирању окрећу човека и намештају као лутку, а не уму да израз и позитуру само препишу.

Поздрави све, који за ме успитају и остај здраво твоме

Светиславу


Г. Милановац 26. Априла 1868. год.

Драги мој Светиславе.

Ако је онака срећа и несрећа као што ја представљам: онда никад нисам несрећнији био него сада, никад нисам с тужнијим срцем сузе лио него над овим ојађеним врстама. Реко ти неђе, да нећу тужне уводе почињати, али залуду, кад је се судба заклела са горким сузама гонити чемерни живот мој. Срећан је бар који суза има те му срцу одлахну, ал ево јада ђе и оне истекоше и пресануше, па суво срце оће да препукне.– Ох изговорити немогу... имадо прворођена сина од 10. година,– још два месеца па да сврши трећи разред, и... изгуби га... Ето радости моје! Шта ћу сад? Узео сам перо да ти пишем, али како да пишем овако растројен!– Твоје писмо прими 18. Априла и тек јуче управо виђо шта пишеш, јер прије у великој забуни, немого мирно прочатити. Син мој Илија, разболе се у прву недељу по Ускрсу, доби три појаке грознице у три дана, а за тим неодклонито бљување. У уторник 16. Априла потврди љекар да је болест у мозгу. Од тога дана болест идаше све нагòре, докле га 21. Априла и неумори. Тешко ми је родитељском срцу гледати страшну болест и полагано умирање које је од 18. Априла трајало.– Оваки ти је Светиславе брате био мој овогодишњи Ђурђевдан. Дете беше добро, како се само зажелити и помислити може. У оба млађа разреда добио је књиге на испитима, а то је у трећем разреду извјесно било, јер се одвећ добро учио. То ми је била велика нада и утјеха, да ће наставити пут са којег је мене судба смела и оборила.– Од 1860. године досада провали се 6. гробова пред мојим очима: женини родитељи и сестра, које сам ка и своје волео; и троје најстарије деце моје, леже под зеленом травом – чудим се одкуд се јошт пођекоја суза изцеди, после оноликог изливања.– Кад човека оваки громови и буре изударају, он мора и празновјеран бити и судби вјеровати. Кажу да неваља убити змију домаћу. Мој Илија први смотри љуту шарку пред прагом кућним под каменом, 15. Априла, и она убијена буде, али и он 15. дана несастави после тога. Него јошт нешто. Кажу да немогу живити деца која се једног месеца роде, и да је уторник несрећан дан. Синови моји Илија и Божидар, родили су се оба у уторник, и оба Новембра месеца, један 16. а други 15. и оба помрли 21. Априла. Ти већ видиш да су ми мисли поремећене. Мишља да ти на писмо коју одговорим, па ме одвуче туга те се опет о мојим јадима забави.– Знај Светиславе да си ми сваки дан у највећој забуни наум падао. У срцу сам помишљао и желио, као да ми је да ме видиш и тугу самном поделиш. Мислио сам кад ли ћу ти моћи моје весеље јавити, те да се нечудиш ако ти неузмогнем задуго писати. Из овога видиш, да нећу моћи задуго озбиљна говора с тобом повести, јер ми је цео свијет празан као и прси моје, те нисам способан ни за какав разговор.– Имаш срце што може осећати колика ме жалост гњави; а кад томе додаш, да сам без крајцаре и да морам унапред јошт незаслужену плату примати: онда ме можеш као и мртва сматрати.–И сам сам био наумио купити уписнике Жујевићу, јер знам да је његов посо зрео, па кад немого, туткао сам друге да то чине, али као да нисам никога покренути мого. Ја ти бог–ме мој Светиславе немогу ни уписнике купити, ни књигу за себе купити, јер ето шта се од мене учини. А заиста тешко ће ми бити ако останем без Жујевића књиге и Бошковића историје. За књиге Звекића писао сам зато, што их Србија похваљује, иначе неби, а ако неваљају, кажем ти, попиј оно мало пара. Нас тројица послали смо што видисмо да су јевтине и да се похваљују.– Омладински књига јошт нема.– Чисто си ме твојим писмом забринуо, што видим, да нема у њему млађане веселости, него старачка брига осваја већ и тебе. Ја желим да те ово писмо веселијег нађе, него што те је твоје писмо оставило кад је амо пошло, а и ја ћу се ваљда кадгод развеселити јер свему краја бити мора. Сад з–богом и прими усрдан поздрав од твога К.Цветковића

Како је Луко? Поздрави га, нек се куражи, док се отопли, па после заједно с њим ајде у чисту природу амо.

(адреса на полеђини:)
Господину Светиславу Вуловићу правнику IV. године
У великој школи
У Биоград
Од К. Цветковића из г. Милановца


У Београду 12. маја 1868. г.

Љубазни брате Кузмо,

Твоје писмо с жалосним гласом да ти је син умро, примих пре десетину дана. Опрости ми, што ти одмах не отписах; јер не могох. Кад чух, да ти је син јако болестан, узех те храбрити и умедијах те нешто тешити; те ти написах писмо, – које ти још не беше примио кад ми оно писа – с којим ти оне књижице послах. Али кад примих последње твоје писмо изгубих сваку утешну реч и не смедијах ти писати; јер знам да би те онда моје писмо само још грђе расплакало. Па и сад сам узео да ти пишем а не знам шта ћу и како ћу,– само велим, да ти пишем једном. Хеј, да сам Сократ; па да умем говорити о Богу, о мудрости његова провиђења, о души! Узми, Бога ти, Федона; хеј благо ономе који би тврду веру имао у њега!

О смрти слабо бих што знао говорити. То је за то што о њој не мислим, а не мислим за то што је се не бојим. Док бејах дете, много сам се бојао да не умрем и много сам мислио о томе, за што Бог не даде да сви људи живе бар по две ста три ста година. Од неколико година амо оставиле су ме такве мисли сасвим. Читао сам нешто о томе у једног младог немачког философа, Диринга[90]. Он вели, да је највећа жалост кад умре зрео, савршен човек, потпуно развијен борац за срећу и опредељење човечанства. Могуће да је тако с општега гледишта. Али ја мислим, да нема веће туге од родитељске туге. Јер нема већег јада и већег грома срцу, него кад се стане губити једна по једна нада. А деца су најлепша и најмилија нада.

Али има нешто што једино и највише теши човека у губитку тих најлепших нада. То је – живот човеков. Туга и радост, вели Hajne , у једноме су лонцу; смеша је њихова судбина човечанства. Кад нас снађе каква жалост, обично нас теше: тако је суђено; и: судбина.. Али ја бих рекао, да то није само судбина. То је закон природе, закон живота човечјег. Човек, који није у животу своме много препатио и видео много јада и невоља, није прави човек. Што је биљу у природи бура, то је човеку туга и жалост. Благо томе само, коме је одмах после кратке буре, засинуло благо сунце радости и весеља!– Ма и кад човек погуби све наде (што мислим да није никако могуће), остаје ту осим ове утехе још једна– пријатнија. То је прошлост. Лепо вели један романиста:” Кад се немамо чему надати од будућности, онда се забављамо успоменама из прошлости. Добро нам чини, ако можемо над њима и проплакати као Марије, над развалинама Картагенским”.– Али има још нешто, што чисто срце најбоље теши и храбри. То је тврда вера у Бога. “Боже, ти си моја утеха”! пева псалмопевац. Тешко безбожнику свуда и на сваком месту! Тешко ономе, који не верује; који тај силни и божанствени лек, веру, није сачувао за чемерне дане! Ево како говори један немачки природњак (у својој дијететици) о томе: ”веро и крепости (“добродетељи”). Кћери неба, миле сестре,– како усрећавајући утичете ви на човека! Какве ли сласти, какво блаженство не осећа срце, у коме ви станујете, душа, коју ви разоревате! Побеђујући страсти, покрећући високо осећања у грудима људским, пунећи душу надом,– казујете се у лицу и погледу, смешите се љупко у свакој црти и чините мила и пријатна онога, који вас има! Ви сте извор најјачега духа, извор снаге за дух и тело, која је кадра поднети највеће терете. Имамо примера из времена гоњења хришћанства, који нам непобитно доказују голему силу вере и крепости на тело и дух. У најдубље тамнице затворени хришћани, не видећи људскога лица, ни светлости и зрака божија, мучени глађу и жеђу, зимом и врућином,– излажаху опет после дугог времена отуд ведри и крепки, те и сами њихови мучиоци, угледавши их, помишљаху, да се нека виша сила морала за њих бринути”.

Најпосле, остало је још много утеха за мудра и интелигентна човека. Монтескије[91] вели: “Наука ми је увек била најбољи лек противу невоља у животу, и не имађах никад бриге, који један сахат читања не би разгонио”. А онај исти горњи немац дијететичар вели: “Успомене на пријатне догађаје нашега живота, на радости наших младих година, на весеља која с пријатељем проведосмо; па онда слике уображења доведене из лепе природе, и производи песништва, који све улепшавају и у ружично рухо облаче; па весела шала и згодна досетка,– коликог уплива има све ово на мешање наших сокова и на крв. Задовољства, која долазе из душевна занимања, то су уживања и радости на земљи само човеку дана, силно врело његова опорављења. Овамо особито иде: читање пријатних књига и које душу хране, изучавање, посматрање и испитивање природе и њених тајана, откривање нових истина упоређивањем идеја, мудри разговори и т.д.”

– – – – – – – – – – – – – – – – – –

Мило ми је, драги мој Кузмо, што ти могу јавити да сам сад ведрији и здравији – и душом и телом – него што бејах кад ти оно писмо писах. Јер узех, да и у делу слушам мудре речи и мудре људе. Зарекох се, да радим колико само узмогу за напредак свој и свога рода и свега што ми је драго, да му жртвујем све своје; али никако да жртвујем своје здравље и живот пакости, лукавству и неваљалству света. Где год се може што учинити, не ћу жалити труда: ма где дође, да ја сам исправљам својом главом криву Дрину, вазда ћу лепо заблагодарити. А не ћу ни да јадикујем ни да плачем, што је свет неваљао. “Ко за свијетом плаче, без очију остаје”, вели мудро наша народ. пословица; а ја хоћу да се учим мудрости у истините, просте и природне мудрости народне, која је казана у нар. пословицама. Тако сам ти весео и задовољан и само ме мало брине то, што су испити већ на прагу. А мучни су и тешки, јад их задесио!! Шест их имамо и за сваки једва да ће се имати распуста по један дан. А сад треба јуначки замахнути обема рукама, те испливати поносито на обалу другога света..

Код куће су ми сви здраво. Само је Лука још болестан. Још једнако кашље и ноћу мучно спава. Тек опет нешто му је боље него пре. Ако Бог да здравља, на лето – т.ј. сад по Петр. дну – ћемо се винути заједно у лепу природу и она ће га, надам се, излечити сасвим. Па онда ћемо се и с тобом видети и разговорити. Једнако говори, сâм о томе и вели, да му се чини е би одмах оздравио, да му је да седне крај потока или хладна извора у своме селу, где је некад дететом весело и срећно живовао.

Како ти се допада она приповетка у “Вили”, што је написана по народном веровању – “Грех”? Њу је написао почетник, али који је ударио згодним правцем те потражио у народу градива за причу. То је један мој друг, који ове године са мном свршава школу.

Пиши ми и одговори брзо. Врло ласно да ја теби до Петровадне не ћу ништа писати, ти знаш за што; али твоје ће ми писмо бити мило и драго.

Поздрави ми љубазно мога земљака Тошу, па Саву, г. Јеротија, мога пријатеља и све који за ме успитају. А ти прими најљубазније поздравље од твога

Светислава


Г. Милановац 13. Августа 1868. год.

Драги Светиславе.

Далеко ли је се измако дан несрећнога Маија, када ти последњи пут писа! Боже мој, шта ти човек неће доживити. Потрес наше домовине, грунуо је у моје срце онда, кад је оно домаћом жалошћу највећма притиснуто било, и својом језовитом олујом, бацио ме опет у некакво друго, чудновато стање, које ти казати неумијем. То су, тако да рекнем, двије крајности које човека снаћи могу; или два против положена стања, од који у једноме бијах чамом претиснут и сам у себе затворен, а друго ме као гром баци у некакву провалу или боље на бесне морске валове, и сад живим ка на каквим развалинама. Тек вала Богу, кад неби сече у домовини.– У оваком стању немогох ти ни писати до конца Јунија, а од почетка Јулија, очекива непрестано да ћеш амо доћи, ка што ми казиваше М. Обрадовић и други ђаци, које за тебе питах. Но прек–јуче виђех да је наш Лука без тебе дошо /:дошо је 10. овог м. увече:/ Дакле опет принуда на тесни простор артије. Мисли ћеш Бог–зна шта ћу ти написати; али де шта и како да пишем, кад се овако у некој празнини налазим? Питаћеш ме шта сам радио за ΀¾ви 20. дана одмора. А шта може радити човек и душевно и тјелесно болестан? Неколико дана с почетка радио сам обични званичан посо, који се недовршен затеко, а после тога претиште ме грозница и једва је се пре неколико дана курталиса, а и десна нога /:жиле у бутини од кука до у кољено/ тако ме из дубине боли, да ћу по свој прилици скоро штаку потребовати. Е шта ћеш де! Ово је баш са зла на горе. Новаца пусти нема да се на бању иде, а зацело би тамо морао бољу устукнути.– Твоје писмо са сликом и упутством како ћу мога умрлог Илију лечити примио сам пошто је он већ преминуо, и оно је се срело у путу са мојим писмом којим сам ти његову смрт јавио, а дужан сам ти одговор на оно писмо у којем си ми братско учашће у жалости изјавио и тјешио ме. Али ка што видиш неумијем ти млого одговарати, него сав одговор нека буде у захвалности на братском пријатељству што си ме први у мојој тузи одма са утјехом походио.– Од оног посла који се обећа извршити, нема засад ништа и Бог зна оћу ли га моћи у дугим ноћима које се примичу предузети и извршити. Од г.Стојана дознаћеш, ако досад ниси, колико сам уписника на Вилу изгубио. Луко наш већ знаш какав је са здрављем. Прекјуче ишао је са капетаницом на колима у шетњу, а јуче и данас нисам био код њега. Него шта ми ти радиш? Ето си сад грађанин изван школски закона. Ох да ли ми је сад завирити у твоје срце и расположење, те да видим је ли суморно што је ђачки живот за леђа турило. Ах слатка младости! Но ја мислим да ћеш ти бити међу првима који ће на страну ићи о трошку државном. Ако се примиш службе, мој ти је суд ово: у судској ћеш струци бити рахатнији, а у полицајној и просветној, би ћеш земљи од веће користи. Но био у судској био у полицајној струци, мораћеш доста непријатности с почетка искусити, особито ако неостанеш у Биограду. Само ђе будеш јавни ми се ђе ћу ти писати ако узмогу. Ово писмо шаљем преко твога оца, јер другчије незнам како би те могло наћи, а ти ме код њега извини, ако буде и поштарину платио. Ја би заиста најволео да платим овде, али знаш да није поуздано да ћеш га примити. Сад ми каза рачунџија Паја, да је Луки, одкако је дошо и почео употребљавати сирутку и гушчју маст, примјетно боље: боље једе и спава и веселији је. Сад З–богом и прими усрдан поздрав

Од твојег КЦветковића

(адреса на полеђини:)
Господину Светиславу Н. Вуловићу свршеном правнику
у Биоград
/:преко Господина Николе Вуловића
чиновника у Контроли:/
од КЦветковића из гор. Милановца


У Београду 22. августа 1868. г.

Драги Кузмо

Ово малено писмо пишем ти као практиканат варошкога београдског суда – дакле већ као слуга државни. Рећи ћеш, и осмехнућеш се можда мало уз то,– ја” за то и јест тако мало. Ја не знам, да ли је баш за то, тек то знам, да не ћеш скоро примити од мене ‘нако дугачке књиге као пре. Ма немој одмах да удариш у уздисање за мојом “слатком младости” и ђаковањем, већ почекај док се најпре мало поразговоримо.

Ја сам ти “пуноплатежни” практикант овд. вар. суда од недељу дана, а идем у канцеларију ево већ 4. дана.– Ове године изиђе нас 23 правника из школе. Један тумарну у свет пре 2. месеца, да се потуца “од немила до недрага” (сад је – пише – у Цариграду), двојица не тражиш службе е– мисле о свом трошку учити још у туђини, други предадосмо прозбе сви за правну струку, осим двојице који одоше у полицију и добише по 120. тал. Наш министар подели нас – по сведоџбама школским – на 3. класе: једној ( у којој их је највише) даде 108. тал., другој (где су 3–4) 120,– а трећој 132 и у њој сам ја и још двојица. Сви се скоро искасмо за Београд, а добисмо службе у Београду само ја и још један.

Како ми је у суду? Па није баш ружно. Суд нам је на Сави у оној великој кући, где је некад био конзулат аустријски, под којом су амбари царински. Дођем у кацеларију у 7 1/2 пре а седим до 1. после подне. Понекад бивамо дежурни. Мени – ваљда као новајлији – не пада још та срећа у део. Живим међу актима доста весело и забављају ме нове ствари. Практиканти (има нас 12 – све правника, још ланских и прекланских) сви познати, шалимо се разговарамо се. Секретар добар човек, председник ме одавна познаје. Господарења и обрецивања нема. Посла пуно–све скоро препис. Буде на дан, како ми казују, по 11–13 рочишта, па се харчи хартија ризмама. Практикантска практика није Бог зна шта, а рекао бих и да је све до секретара и судије – прост механизам. Међу тим мене забављају и веселе понеке формалности и педантизми. Има и занимљивих кривичних предмета.– Старији ми другови прете, да ћу страдати са мога рукописа, јер ће ми дати више посла и већ видим, да као имају право; ма то ме мало “женира”. То ти је моје практикантско искуство за 4 дана.

Јутрос испратих два друга, који одоше службом у Смедерево. И да ви’ш не спопадоше ме плачна чуства кад се растајах с њима. То је, мислим, за то, што је ново стање још тазе, па ми се чини неверица и мислим да је још ђаковање. Можда ће ми доцније друкче бити. А можда још из неке наде и планови чине, те сам немаран и не губим старога расположења.

Виде ли, шта би с Гргуром Миловановићем? Сутра ће га испратити у Пожаревац. Јако је дирнут.--- Хеј, кад би се могли састати да се поразговоримо пуста хартија!– Поздравље Луци и свима.

Пиши и остај здраво твом Светиславу


У Београду 1. септембра 1868. г.

Драги мој Кузмо,

Ми изгубисмо нашега Луку. Ја изгубих зета и дивна пријатеља. Један поштен човек мање је на свету! Само ово последње кад помислим, пуца ми срце од жалости.

Жао ми је на те што ми ништа не пишеш. Или велиш, не ћеш тугу да ми подстичеш? Али ово опет не могу да верујем. Јер је тебе и искуство могло научити, – да је човек тврђи од камена. А и није човек, који није кадар судбине поднети.

Чудно ли ти се игра судбина с нама кукавним створовима! Зимус, усред бурног весеља, гледајући Луку како се весели и заводи шалу, никад ни помислио не бих, да ће му то весеље последње бити.

25. августа, мислим беше, у јутру добих телеграм од једног мог доброг друга из Ужица. Бејах у канцеларији. Мишљах, честита ми, што добих службу. Али у њему стајаше: “С тугом у срцу јављам ти---------------------------“

Сећам се у ови мах нечега из оног твог писма, које ми писа у твојој жалости. У жалости мора човек да постане мало празноверан. Пре 10.година, кад се кретасмо из Карановца у Београд, дођосмо први дан на конак тамо у Милановац. Крчмарица, нека Српкиња родом из Аустрије, дође к нама у собу и стаде се разговарати. Па онда нам причаше, како је капетаница у тој вароши погинула од грома, како је била добра жена и т.д. Сви бејасмо тужни а Милеви, сестри ми, бејаху очи пуне суза. Ко је мислио онда, да ће после 10.год. плакати за сином њеним!

Још нешто. Лука умре у Пожези онај исти дан и исте ноћи, у који ја лане – путујући по Србији – преноћих у Пожези.

Ама све ми се чини, е умре без божје руке и суђена дана. Жао ми је што иде тамо, а још више што пође на пут у Ужице. Страшан пут преко Јелице, па оштар планински ваздух лако би и здрава оборио. А могла се лако и каква несрећа у путу догодити. Јер ја их знам, од исте болести, које су на рукама метали у кола и водили их на пут, па су опет долазили и дуго после живели. А Лука је доста добро изгледао кад је одавде пошао.

За то ми пиши опширно о свему како је изгледао за оно време док је био у Милановцу, шта је говорио, како је био расположен, за што је пошао у Ужице и је ли и сам имао воље на тај пут, како је умро у путу и све како је било. А слободно ми смеш све испричати, и најжалоснију истину, јер осим мене нико више писма читат’ не ће.

Мислим примио си моје писмо, у коме ти јавих, да сам практ. у вар. суду.

Прими љубазно поздравље и остај здраво твоме Светиславу


 

Г. Милановац 7. Септембра 1868. год.

Драги мој Светиславе!

Е де, пиши tи, ако може рука, ова мртва машина, писати док јој разум некаже шта ће. А разум? Какав може бити разум кад га заглушује усколебано срце!? Ја доиста неумијем да ти пишем... Погледај само шта преко главе претурисмо, а шта ли јошт претурити нећемо. Ти учествова и тјеши мене у жалости за изгубљеним сином, а ја опет после продрмане отачбине, учествујем у твојој тузи за зетом, за пријатељем, за твојим и мојим другом и поштеним грађанином. Кад би мастило било од јада и чемера, ја би најрадије у њега перо замакао да га сво на артију излијем, али шта ћу кад јади и чемери срце притискују а у црноме мастилу немогу да се излију. Кад погледам на бурни живот човечији и кад видим како неки по њему срећно плове, често ми дође у главу, да побијем и жену и ђецу па на последку и себе живота лишим; јер да најпре себи живот укратим, небих се нимало задовољио, кад иза мене мученици остају. Вала Богу кад наш Лука с те стране као и са сваке друге може мирно у гробу почивати, јер поред својег поштеног имена, оставио је ђецу код прилично имућна деда, те их неће сиротиња гњавити. То је сва утјеха. Да нежалимо неможемо. Али по строгом разуму, жалост је више обичајна ствар, т.ј. људи су је навиком створили у својем срцу и немогу да подпуне правац у којој се оно нађе кад нам смрт уграби љубљену особу с којом смо пријатност у посведневном додиру уживали. Смрт сви завратом носимо, јер је рођење самртна пресуда. Ето с почетка немишља оволико о смрти и њеном поразу на живе говорити, па се опет далеко занесо. Хтедо коју рећи и на твоја два писма, а нешто ми се ипак друго на перо намеће. Твоја сестра синоћ је приспјела амо здрава и жалосна. Може ли што већма срце поразити него кад мала деца питају “камо тата, камо тата”? а мајка их већ неможе више да завара него тужном запевком казује да га нема више. Ове позорије беше синоћ пред капетановом кућом. Твоје писмо од 22. Августа примих 25. истог месеца, тога жалосног дана којег у десет сати прије подне бијах на пратњи посмртни остатака нашег Луке. У мјесто да му твој поздрав искажем, ја сам га за њим у џепу на гробље носио, јер сам писмо изјутра примио. Тако је дакле и твоје писмо на пратњи било што сам и на њему зарад тужне успомене написао. О смрти његовој казаће ти сестра точније. Ја само по казивању капетанице чујем, да је у Пожези лијепо вечеро, па кад је сјео у кревет на једанпут навали му крв на уста и на нос од које и издане. Овде је донешен 24. Августа пред ноћ – после 6. сати, и крв је непрестано текла па чак и док није већ сарањен. Њему је као што сам ти писао било прилично боље овде, а он је по савјету докторском пошо у Ужице. Добро погађаш, да је ускорио смрт овим путовањем. Оштрији ваздух и труцкање на колима, морали су на њега слабачка дјејствовати. Док овде беше ја се нада оздравлењу његову и све је овде његова смрт више изненадила. Друго писмо од 1.т.м. прими прекјуче, и мишља јуче да ти одговорим на пет на девет, али ме претиште грозница те оста за данас. Па и ово ти пишем са честим прекидом, јер сад видиш како је писати писмо у канцелари, ђе сваки час тумарањем узнемирују. Ја ти овде за Луку укратко јави, тек да ти што пре на писмо одговорим, а већ сестра ће ти кад тамо дође казати све. Нејављаш ми за писмо које ти посла, на измаку овогодишњег одмора судског, и то неплаћено преко твојег оца. Ја незнам шта је узрок ако неидеш на то да ти опет пишем и питам за оно писмо кад о њему у твоја два писма невјешт се чиниш. Што се мене тиче, незнам шта ћу да кажем. По почетку овог писма закључти на моје блажено стање. Поред моје ногобоље и грознице, и деца су ми грозничава и слабуњава. Једва су се мало од пре недељу дана опоравила. Од Илијина дне па овамо по 5. пута давао сам кину и друге докторске лекове. Био сам већ и претрнуо. Овде је и нека опасна редња трајала а јошт ни престала није. Нека трбобоља са грозницом као не баш права срдобоља, потрла је млогу ђецу. Од почетка Августа до пре неколико дана, умрло је више од двајесторо у овако малој вароши и два три пута догађало се, да је по двоје на дан сахрањивано. Тек има 3–4. дана од како звона на цркви мало умукнуше, а бијаху већ главу пробила. О твоме новом звању немам шта много говорити. Добро је што ниси отишо у паланку; онда би ти заиста то звање несносно било, а ту га мислим нећеш ни осетити. Ако је ту мој друг Коста Остојић књиговодитељ – II писар – поздрави га, а бог–ме секретара г. Јову Максимовића, незнам смијем ли поздравити. Виђе ли како наш министар за неправнике суди. Добар знак за судску струку, а бог–ме за мене зло. Изгуби и ово мало надеждице, и сад нисам никуд присто. З–богом и прими поздрав

од твојега КЦветковића


Гор. Милановац 1. Октобра 1868. год.

Драги мој Светиславе.

Ето ме само са 15. гр. чар. предплате на Вилу. Од моји уписника остала су само тројица за прошло тромесечије: г. Јован Мишковић, г. Сава Самарџијић и г. Тодор Поповић. Г. Мишкови платио је до конца године; г. Сава премести се у Крагујевац а остаде само Тошо да за њега пошаљем, а знам да ће и г. Сава из Крагујевца послати. Г. Јосиф Лутман био је одказо предплату због Видовданове опомене, али је Вила досада и њему долазила. Пре неки дан каза ми да ће платити за прошло тромесечије, али од неколико дана нема га овде да ми плати те да сад пошљем, и да га питам за даље. Кад дође ја ћу искати паре и пратити други пут, или за само прошло тромесечије, или до конца године. Дакле за сада шаљем ти предплату за самога г. Тодора Поповића практиканта суда само да му неби престао лист долазити, а ти ћеш већ као и досада, дати г. Стојану са мојим поздравом. Више ти немам кад ни шта писати. Грозница ме почешће напада а и ђецу гњави те ти баш ни зашто нисам. Ово ти пишем у великој хитни да небо делижанс измако, а баш до сад чека на долазак г. инжиниров, па ето неисчека.

З–богом до прве прилике, и прими усрдан поздрав

Од твојег КЦветковића


У Београду 15. октобра 1868.

Драги Кузмо

Имам да ти одговорим на два писма: једно је од 7. септембра, а друго – у коме ми посла паре за Стојана – затурило се негде, те сад није преда мном. Али се сећам шта је у њему.

Твоје писмо, које ми писа на крају августа преко мог оца, примио сам.

Пуно бих ти којешта имао писати, чини ми се, и опет ево не знам шта да ти пишем. И што ти досле не писах, – све чеках кад будем добре воље и расположен за писање, па – нема. Не да ми се нешто од како дођох у државну службу. После жалости и туге дођоше друга искушења, да ми покажу да више нисам ђак, да сам већ ушао у борбу са светом. Ма чудно испадају мегдани у овоме боју...

Нисам ти био јавио, да се и ове године исках у држ. питомце, исках правне науке или политично–економне, које су ми још милије. За правне не хтедоше слати – и то ми није ни мало жао – али ево шта би с онима другима. Избор не беше као досле у збору професорском, који познаје ђаке не само по белешкама, него и по другоме чему. Избор би у министарском савету, а ту беху и г.г. намесници. По чему се бирало – ја не знам. Мене не хтедоше ни кандидовати за оно, за што се исках, већ ме кандидоваше за науке педагогијске. Али и ту изгубих мегдан, као што се г. Матић пред мојим друговима фино изразио “због деликатног здравља” мога. Да ли је баш то прави узрок, то они знају. А један ми рече, да је томе криво моје познанство с Драгишом и.т.д. Него имаш сад пред собом тужбу држ. тужиоца, која је писана како само може бити џелатска, па омери основе, који се дижу против Драгише. Узгред нека ти је знано, да Драгишу брани Стајковац, адв. из Смедерева.–

Тако ти ја прођох на моме првоме мегдану са светом и његовим угурсузлуцима...

16. октобра.– Ово ти сад пишем у канцеларији. Јуче не могох дописати. Писах до 9. сах., па у канцеларију – и ако је празник – те до 12. сах. После подне идох на једну славу, а после се шетах друмом топчидерским. Беше леп дан и у шетњи пуно света, вратих се кући уморан и слатко заспах.– Збиља! Ономад сних, да си авансовао у Смедерево, па ми беше мило што ћеш бити ближе. Уздам се, да ће ми сан погодити јер сам баш тако пред избор питомaца снио, да ја нисам изабран и сан ми погоди.

Твоје поздравље изручио сам твоме староме другу К. Остојићу и секретару Максимовићу. Обојица ти захвалише. Баш сад беше Коста у нашој канцеларији и рече ми да му оставим мало места у писму да те поздрави.

Тома Поповић каза ми твој поздрав. Он је здраво. Само је од прилике онако расположен као што сам ја био првих дана после избора.

Јеси ли добио “Нар. приповијетке”, што их саде издаде учено друштво? Има ту дивних ствари.

Како ти се сад допада “Вила”? Пита Стојан: еда која прича од Кузме.

Како ти се чини Владанов[92] “Народ и великаши”. Ја бих рекао да је већ мало и отужно.

А шта велиш за одговор Мијатовићке[93] Алимпију? Је л’ да је енглески?

Кад ти дође до руку позив Драгашевићев, гледај те или сам скупи што уписника или покрени кога. Грехота је и срамота, да и сад така књига не изађе.–

Најзад, ако хоћеш да знаш како ја живим, мој Кузмо, могу ти рећи да не живим рђаво. Само велим: Боже здравље, па ће све бити. А веле људи, да тек несрећа праву срећу рађа.– Данас је красан дан. После подне ћу ићи по брдима око Београда, а кад се вратим свратићу на чашу добра пива а ту ћу наћи још друштва, те ће бити шале и разговора. Тако ти саде радим. А имам два три добра друга, с којима тако излећем из Београда и с којима ми време није дуго.– А у канцеларији? И ту није непријатно. Не ради се много, више се разговара но пише. А кад мало позаболе леђа од писања изађем у кухињу, где је збор за пушење и разговор, те се мало протеглим о једној полици, те правимо што реко један наш писар – електрику ( м. гимнастику).

Поздрави моју сестру Милеву и кажи јој да смо сви здраво. Јави ми о њој је ли здрава и шта ради. Писао бих јој, ама не знам да ли је тамо или је већ пошла амо.

Прими љубазно поздравље од Теје. В. Кољевића, – коме је данас претрес због увреде начел. чачанског – од мога колеге Добросава Стојановића и од твога

Светислава

Драги Кузмо! Прими од мене са домаћицом и ђечицом братски поздрав, сажаљујем те као самог себе што си Ику изгубио, но нек ти живи остатак.

Коста Остојић


Г. Милановац 6. Децембра 1868. год.

Светиславе брате мили.

Жив сам..ако је живот дисање..Знам да си свашта помишљао, јер није шала од 15. Октобра имати твоје писмо па неодговорити! Читава вјечност брате, али шта ћу; није дан прошо без помисла на тебе и без паштења, кад и како ћу одговорити, па ето све нешто смета, све нешто неда. Немој ми брате замерити кад знаш како сам запетљан ка пиле у кучине. Доста је ако се ретко који пут копрцнем. Да није данас Никољдан, бог ме би још чеко на моје писмо. Па шта имам и данас за писање из мртва живота? Ето видиш какви важни ствари за говор има: данас почиње одбор уставни своју важну радњу; толики повремени листови јављају се у нашој отачбини: све то вреди да се о њему говори, али како да се изговорим на овако малом простору? Благо теби, кад ти је све на очима, а мени се ваља задовољити само са оволиким споменом... Ти ме питаше доста о којечему у последњој писми. Од куд ми народне приповјетке што их издаде учено друштво? Еј јађан! Та и то је сувише, што сам им и за име чуо. Владанови Великаши доста ми се добро допадоше, но реко би да нема праве драмске живости, особито због оног подужег разговора између радећи особа. Може бити да у томе и грешим, но на сваки начин недоликује онакав карактер попу Василију, који је у овим крајевима познат као човек покварен. Боље би било, да је онај карактер на другој каквој личности изнео. У осталом вјерно је нацртао време о којем говори. Вила је била и оста је добра, само је штета што нема доста читаоца. Залуд ћете ме и ти и г. Стојан питати за какву причу, Бог ме засад немогу ништа привредити. Мило ми је што је мој љиљановац као прва народна игра угледо свијета у Вили. Мишља описати још једну игру “Пауна”, али се сада неопомињем свега редом, а све ми се чини, да је печатана у првој књизи Вуковијех народни пјесама. Но ево муке што нам и Вила престаде долазити. Још немамо 33. броја од 25. Новембра.– Да ли је престала излазити, питам се и ја и моји уписници, па ради је вјерујемо да је се погрешка догодила, а по свој прилици пропали су наши бројеви негде на пошти. Ако их недобијемо, онда нам невреди цела година. Богати постарај се те томе уђи у траг и настани, да се свима мојим уписницима пошаље 33. број, а јучешњи 34.ти ваљда ћемо сутра добити. Добро је што си снио да сам секретар у Смедереву. Та нек се бар што у сну добије и ужива кад се на јави неможе. Сањај брате, сањај; и ја о бољему сањам и опоро будно стање ублажавам. Но тебе и ако је сан преварио те се ниси у Паризу, Берлину, Минхену или Хајделбергу пробудио, опет није срећу одузео; још времена и прилика има. Али шта ћу ја ојађеник? Старост освоји, већ низашто нисам, а садање прилике даље се помакнути недаду. Доста ће ми бити и то, ако ме отрпе још двије године да бар добијем 40/00 процента, па да липсујем од глади ако несвиснем гледајући око себе жену и ђецу, све саму сиротињу и голотињу. Но помози Боже. Plures satiatate quam famae perierunt.

Овде ти се свијет тешко покреће за напретком. Ето вијећасмо више пута за подизање читаонице, па ни стопе напред. Једва се којекако склописмо те дадосмо једно двије позоришне представе. Чуди ћеш се, али је опет истина, да смо на Андриjев дан одиграли Малетићеве[94] ајдуке, како каже публика, врло добро. Ове две преставе од Митровадне и моје домаће потребе, недадоше ми управо да ти раније на писмо одговорим.– Сад ме опет једе што ми сиротиња неда од толики новина бар којегод купити. Сматрајући себе и гледајући остале који су бољи од мене, долазим у очајање да ће у нашој малој и одвећ сиромашној Србији моћи одржати се 11. повремени листова. До душе овамо неки одма насташе те скупише на јединство, правду и судски лист по десетину уписника, но од ови једва ће трећина даље од прва тромесечија остати. Ја сам досад купио уписнике на Србију, али сад сви узеше понеке од казатих листова, и по свој прилици ја нећу моћи ни петорицу за Србију наћи. Чини ми се да ће Србија много читаоца изгубити, па ме страх да непропадне. Што се тиче Јединства, чини ми се оно ће бити што је негда био Видов–дан, т.ј. полузваничан лист. Али очекујем из великог наслова његова, да ће добра плода донети.– Ох мој брате да ли ми је се с тобом састати да се наговоримo о ваким огромним стварима, и да нацртамо будућност из реформи које се спремају. Е, видиш да сам близу краја и да се морам с тобом растати у сред ријеке од мисли о лијепој будућности нашој. Дакле з–богом...поздрави г. Максимовића, Добру Стојановића и мога Косту Јадранина. Кажи му да сам његове врсте у твојем писму полио тешким сузама, јер ме опоменуше на млађано друговање наше и разжалише срце за изгубљеним првенцем, којег је и он у Лозници миловао. Вала му на саучашћу. Сад прими и ти усрдан поздрав

Од твога КЦветковића


На бадњи дан 1868. године
у Београду

Драги мој Кузмо,

Христос се роди!

Најпре и најпре, желим, да те ово писмо затече здрава и весела, да ти свети божићни дани весело дођу и прођу, да ти оставе мир и здравље у дому и у срцу – и да ти са последњим данима старе године оду у заборав и сви стари јади и жалосне успомене!!..

Кад човек хоће да пише писмо коме, не рад посла или трговине или по дужности, већ да пише писмо из срца, онда му је доиста много мучније добити времена и прилике. Ту ти треба и више времена и боља времена и добре воље и добра здравља, и то, да се све то стече у један мах. А то, на жалост, ретко бива у данашњем животу, – или још боље то ретко бива у животу оних, који су свој живот државној служби поклонили. Ма, коме то ја хоћу да говорим? Та ти то знадеш и избавније и побоље од мене. Али ја само хоћах да ти кажем овим, што ти не могах досле писати – ма да жељах одмах да ти одмах отпишем – и да ти кажем, да сад све више и све боље разумем нека места из твојих досадањих писама.–

Ти велиш: “Жив сам...ако је живот дисање”... А ја велим: жив сам, ако је живот – у магли живети. И доиста тако ти је сад код мене. Ја живим сад само за себе и за садашњост, јер кроз маглу нисам кадар никуд даље да видим. Је ли то сад добро или рђаво – то не знам али да је тако то у тврдо знам. И да ја томе нисам крив – ако то што не ваља – и то знам. Мој живот много личи неколиким магловитим данима, што их имађаше Београд пре једну недељу–две, и ја сам оних дана врло задовољно шетао по удаљеним београдским сокацима. Знам, да ћеш ти овде завртети главом, али стани само да ти све кажем. Ја овим не ћу да се тужим, нити ти треба да по овоме помислиш да сам клонуо, него хоћу само да ти кажем, како је чудно живети у великој вароши и међ’ великим људма и како је у опште код нас чудан земан настануо. Погледај на коју хоћеш страну, па ћеш видети да је тако. Погледај наше новине, погледај наше либералце, погледај наш уставни одбор, погледај нашу просвету, нашу књижевност, па ћеш видети, да имам право. Права забуна! А у забуни живети није ли то као у магли живети.

Али боље, да пођем за твојим писмом, онда ћемо се још боље разумети.

Ти ми велиш;” Благо теби, кад ти је све на очима”! А ја велим: благо теби, кад си мало подаље од свега. Јер у даљини се човеку све прелева и то онако какав је ко, па се добру човеку све чини добро и поштену све поштено. Ама кад су јади на очима, онда је зло, онда нема шта да ти се прелева, мањ да стиснеш очи...

За “Владанове великаше” ја мислим, да не ће бити штете, ако не угледају света у засебној књизи. Ја сам у опште противан свима списима, који не смерају на исто доба, у коме постају. Ласно се после боја јуначити. И још ми врло смешно пада оно мешање познатих имена и људи са некаким мистичним лицима и карактерима.

Не знам, да л’ добисте 33. ћи број “Виле”, за који пре јави, да вам није дошао. Нисам ишао ка Стојану одавно; далеко седимо један од другога, па се не може. Но чим одем, питаћу га; ал’ држим, да је била пометња на пошти, па и за то не идох.

Једиш се, што не мож’ да држиш све новине. Немој се једити за то. Та и ко би могао да прочита све, што свет нашарабата? И колико још има хиљада листова у далеком свету, који су бољи од свих наших; и ми их не читамо, па опет живимо и нисмо баш тако ни глупи, а слободу, правду и поштење знамо љубит’ боље но ико. Ма ово последње не говорим за све нас.

“Србија” не ће пропасти као што се бојиш. Није у сиротињским шакама. А за “Јединство” погодио си.

“Правда”[95] ће, чини ми се, моћи излазити. Прилике су јој добре, а има и уписника. И ја бих јој желео бољу срећу но “Судскоме листу”, који нити је потекао из чистих побуда, нити баш из најчистијега срца. Не знам, да л’ си чуо да је Мита Новаковић девојку запросио у Ник. Стевановића, трг. и штампара овдашњег. Тако ће се сад “Правда” штампати у штампарији Николиној, а сигурно и по удеснију цену.–

Ја ти, иначе, доста весело живим. Посла у канцеларији истина доста, кадшто и сувише, кадшто радимо и недељом, – али је бар после подне моје, те имам времена да се сит изодам обично тако радим: кад је пре подне већи посао, онда после подне већа шетња. Обиграм сав Врачар, уморим се и изгладним, па слатко вечерам и слатко заспим. Читам мало (та доста ми је читања у канцеларији). Новине у недељу дана једном – два претурим преко руку. Обично увече пред спавање узмем што лепо и занимљиво да читам, да слађе заспим. И то тако радим ако нисам у друштву и ако се не веселим. А то бива по често. И у најгорем друштву нађе човек два три човека, у којих има бар по једна добра страна, која се њему допада, па се с њиме дружи и весели. Тако ти ја с неколико друга почесто весело проведем неко доба ноћи у разговору, шали, песми и игри. А да би весеље потпуно било, не заборавимо тада ни оне изреке Давидове: “И вино весели срце човеково”. И да ви’ ш, мудар ти је био тај Давид.

Теја ти, мислим, пише почешће; и сигурно ти се увек тужи. Тако ради и у друштву и кад год се састанемо. Али, да ви’ш, опет не изледа рђаво, и онај, ко би га само видео, не би рекао, да му је што зло.

Који Остојићу дао сам твоје писмо те га је прочитао. Кад га је прочитао био је јако дирнут и молио ме је да те најљубазније поздравим кад ти пишем. То је диван човек! Поштена душа!

Не знам, шта бих ти још ново јавио што у новинама не би могао наћи. Али ево ћу да уграбим пре “видов–дана” да ти јавим, да смо после красног, ведрог и топлог јучерањег дана добили данас мрк, хладан и натуштен дан, који снегом прети. Али јесмо га и жељни; чак од лањске године.

Друго ново ћу да ти кажем, да ме сад често кад од куће у канцеларију или чаршију идем поздравља хоџа са вите мунаре на Калимегдану. И не ћеш ми веровати, кад сам први пут чуо оно: ил алах! – да ме је доста пријатно дирнуло. Сетило се ухо некадашњих утисака.

Више не знам, шта бих ти писао, осим да ти кажем, да желим, да ми што пре отпишеш.

Од свију, које си поздравио и који те познају топли поздрав шиљући ти и поздрављајући све, који за ме успитају, остајем твој

Свет. Вуловић


У Београду, 19. августа 869.

Љубазни брате Кузмо

Читав век, чини ми се, има како један другоме не писасмо. А за што? Да рекнем, да се ти и најмање срдиш на ме за то, што ти не одговорих на последње писмо, те ми за то не пишеш, – не знам како би се ја бранио за то, што ти досле не писах, кад још и дужан бејах. Да ли послом? А зар је тога мање у тебе било? Да ли невољом и злим временима? А зар тога није – и више – и у тебе било? Не, не могу те кривити, нити сам и једном помислио, да се на ме што срдиш.

Зла времена насташе, доиста!...

Нека тужна сèта беше ме обузела када сам читао твоје последње писмо. Шта, зар Кузма отсtупио од свог обичног формата у писмима? И он већ пише на четвртини табака?!..

Памтиш ли, како беше лане у ово доба? Прво писмо које ти, изишав’ из живота ђачког некако у ово доба писах, беше злослут, по коме се унапред могла познати ова година што прође. Па како стојимо сад, после годину дана?

Причао ми је Теја за те. За то те не ћу питати, како је теби било. А шта де речем заме? Могу ти се похвалити, да сам сад ведрији и, што ми је особито драго, да сам ближе чистини, којом ми треба поћи у будућност но што пре бејах. Само кад би се једном рашчистиле све сметње и кад бих сталним кораком пошао путем, којим ми треба ићи и којим морам ићи.

То је што се тиче мога унутрашњега расположења. А што се тиче мога борављења у друштву и на светскоме тргу, ни мало ти нисам боље но лане. Као лане при избору питомаца државних тако и саде при избору суплената – пропадох. Но ово ме је много мање дирнуло него оно лане. Ово ме је још више узнело и ојачало у мислима, које смишљам од неко доба.– А после жестоке борбе, скоро за годину дана, у вар. суду, после много и много претрпљених чуда, ево ме мало на одмору у минист. правде. Можда ћеш се ти чудити овоме и сумњиво махнути главом. Али не треба ни мало да се чудиш. Кад мислимо, или бар кад желимо, да смо негде привремени, онда свакојако гледамо како нам је за онај мах боље.

Здрав сам, премда је здравље врло релативан појам. Једно месец дана бејах на киселој води и хвала чистоме ваздуху и доброј мајци природи, боље сам но што пре бејах. Надао сам се, да ћу се тамо с тобом видети, јер ми говораше П. Луњевица да ћеш доћи. Али ето четврта година, како се не видесмо, и опет не би суђено...

Теја се прилично устумарао. Обећали му помоћ, па сад хоће да одрекну. Није чудо. Чудније би било кад би одржали реч. Тако је његов пут још несигуран. Јутрос га видех и рече ми, да ће му се данас решити судбина.

У Београду иначе ништа ново. Новина нисам читао има неколико дана. А ономад у недељу, место да седим у кафани и читам новине, волео сам ходати по брдима око Београда и тако сам цело пре подне врло пријатно у ходању провео. Још да су то била она лепа, шумовита брда око Милановца него голишави врачар!

За сад доста.

Прими љубазно поздравље од твога Светислава


Г. Милановац 24. Августа 1869. год.

Мој Светиславе, мој брате мили.

Оћу да ти пишем; али како ће и умно и физично укочен да пише; и шта значи то писање, кад истиче из ојађена и чемерна срца под притиском суза и üздисâјâ!– Ето видиш, почињем на читаву табаку, а нећу умјети ни моћи једну четвртину овог плавог поља преграмбати. Душа од борби и потреса, малаксала, срце скамењено, рука старошћу удрвењена; уморена држећи перо из којег се само сузе изливају.– Зар си жељан оваког писања, оваког разговора? Е шта ћу кад неумијем другчије;– де, кажи ми ти како ћу и шта ћу да пишем. Хоћеш ли да те забављам како сам синоћ, дајући четресницу мојој Босиљки, био на гробљу и тамо видио твоју сестру са пријом Јелицом ђе кука наричући доброга Луку свог и спомињући му неку ђечицу, анђелчиће миле? Нећеш; – добро, хајде да бежимо з гробља, иако најпосле утећи нећемо. Но ја незнам шта ћу друго да говорим, а ти нећеш, не можеш да ми кажеш. Та дед што реци, видиш колики још простор артије стоји пред нама да га нашим говором запремимо.– Опет на ме ред! Шта ћу сам! Тебе нема крај мене, да ме упутиш, да ме из ове чаме истргнеш. Твоје одавно и са жељом очекивано писмо, тек ме прекјуче изненади, поремети сферу у којој душа моја блуди и прену ме мало из усамљености, ал залуду кад још немогу да се чаме отресем.-- Је ли природни нагон, или је себичност што човека гони да за својима тужи и плаче? Ја ћу потврдити последње, макар се с првим и завадио; рећи ћу да је то навика волети пород свој, да је то страст одгајена заједничким живлењем и миловањем живи створења што се спремају за бурну позорницу, па ћу сам себе осудити, што сам толико себичан да жалим оно што само ја најволим. А што сам оголио и обосио гајећи и сарањујући децу своју и што сам до просјачког штапа доћерао – зато ћу се опет спремити са трплењем, а моме слабом саставу остављам, да се са цичом и ладноћом наступајуће зиме бори, па ко буде јачи – ладноћа ил моја топлота. Ето како ја себе тјешим и са чим се за продужење живота спремам кад ништа друго нема. А ти брате мој, шта ти мислиш, шта ми оно наговјешћујеш? Ја неразумем шта је, ако немислиш тражити начина изван државне службе. Но зато према садањем стању твоме и свему осталом, рекао би да није прилика и да неће бити паметно за тебе. Еј болан, зар се тако очас насити државнога хлеба? Ја би ти реко да се учиш на мало више стрплења, а већ видио си шта ти је на путу било, па што није било пре, може бити после. Ни сам знао, а мило ми је што си дошо у Министарство Правде. Како ја мислим то је боље за тебе. Само ти желим да чуваш своје здравље а друго ће све добро бити. Човек си млад, сад тек настао да живиш, а и знања прибавио, будућност је твоја извјесна и сигурна. Незнам шта си то трпио у варошком суду. Причаћеш ми ђегод ако није што дугачко и ако те немрзи. Тако је то. Човек без борбе неможе да буде. Знаш да је борба живот па шта ћу ти друго. Више ти немам шта казати осим што цокоћем од зиме, јер јутрос за приповест имамо, после оне дуговремене ладне кише,– доста слане, и пред мојом кућом трава се на више мјеста укрутила од мраза. Добро сам дакле учинио, што сам синоћ па и јутрос подгрејао собу. Кад велиш да ти је Тејо причао о мени: онда знаш зашто ти немого за толико времена писати, а на киселу воду неби мого ни иначе доћи без новаца, но мислио сам да ћеш ти овде доћи. Незамерај моме растројеном писању, кад знаш из каква растројена срца извире. Сад з–богом и прими усрдан поздрав

Од твога Кузмана Цветковића

(адреса на полеђини:)
Господину Светиславу Вуловићу
Практиканту у Министарству Правде
У Биоград плаћено
Поздрави Теју ако још није одпутово.


У Београду 5. септембра 869

Љубазни брате Кузмо,

Хоћу да ти отпишем на твоје писмо од 24. августа, али не знам шта ћу. Рад сам да ти отпишем и прилично сам ваљан за писање, али не умем да почнем и не знам шта бих наставио. Да ли је томе криво моје 1–годишње практиканисање, које ме је прилично механисало, не знам. Најволео бих, да је твоје писмо такво, да бих имао да пишем шта на сваку врсту његову. Али оно није тако. Шта бих имао да отписујем на прву половину, у којој си ти само мало одлакнуо срцу и изјадао се? А ако бих почео и ја да се тужим или да ти се жалим, недаш ми ти, јер ме у другој половини писма већ кориш за то. А једном сам се сâм, у злу часу, зарекао, да се никад никоме ни за што не пожалим. А што опет кад кад ту зареку погазим, то је за то што сам слаб као сваки човек. А и народна пословица мудро вели: Туђину се похвали, а својему право кажи.

Читајући прву половину твога писма, два – три пут ме је прошла нека језа, или мравци – како хоћеш. Што ти је човек! Као да нисам толико и толико читао и као да не гледам сваки час невољу и жалост. Мој Кузмо, назови ти то осећање како хоћеш “природни нагон”, “себичност” /: а и то ништа друго није но природна слабост:/ свакијако је нешто наше, нешто што се с нама родило, што с нама живи и у нама се сасвим природно развија. Сваки час гледамо како људи умиру и опет не можемо да огугламо према томе појаву; сваки час гледамо невољу и опет нас језа хвата кад је наблизу угледамо. Ништа није боље, ја мислим, него мирно – али с правом мирноћом душе – ходати по овој вреви живота радознало, али без зависти, гледајући боље и срећније, – са саучешћем, али без туге, гледати горе и невољније. А ма колико да је човек невољан опет има од њега невољнијих, као што нико не може рећи да је најсрећнији. Оно је човек који мирно а до краја, одстоји у борби, у коју га је живот бацио.

“А ти, брате мој, шта мислиш, шта ми оно наговешћујеш? Ја не разумем шта је, ако не мислиш тражити начина изван државне службе. Но за то... рекао би да није прилика итд.” Тако ми збориш ти у почетку друге половине твога писма.

Брате драги, ја сада мислим о томе, како би ми будућност била што ведрија /: ова реч сама испаде: /, хоћу рећи што самосталнија, слободнија и мирнија. Реци ми сад ти може ли се таква будућност осигурати у држ. служби? Ако може, лепо. Ако не може, онда не треба ништа да ти наговешћујем. Ја ту за цело не мислим ни мало друкчије од тебе.

Поред ове главне мисли, ја мислим, наравно, и о другоме којечему као жив човек. Ја мислим и о приликама у којима сам саде и о приликама у које могу доћи ако останем при чему сам или ако не останем, Пуно има незгода и сметања кад човек хоће да остави један начин живота и да пређе у други; мучно је човеку и кад се сели из једног стана у други, а камо ли кад мисли ударити сасвим својим путем и то у земљи, као што је ова. Али ја ти не рекох који је тај пут (: у истину, ја га и сам још не видим добро:), ја не рекох ни да мислим остављати ове службе у скоро, – само рекох да ми се план за будућност – или боље мисли – почињу расветљавати. А један пут сам после подужега и озбиљнога мишљења, и у једном злом часу, дошао до тог резултата: да не можеш живети као слободан и поштен човек у држ. служби.

Питаш ме, зар се тако очас наситих државнога хлеба. Ја мислим, да човек, кад ради, ничиј хлеб не једе до свој, а најслађи је онај свој залогај, који се заради спокојно и у слободи, па ма с каквом муком.

“Ја бих ти рекао, да се учиш на мало више стрпљења”. (: боље да си рекао трпљења:). Трпљење је, мој Кузмо, различито. Неко може да трпи дуван, неко кавгу у кући, неко жестоку зиму, неко врућину, неко сиротињу, неко тиранију и.т.д. А ја бих рекао, да је најбоље, да сваки трпи оно, што му је понајлакше трпети. Ја не могу да трпим државни посао. Ја њиме губим две најмилије ствари, здравље и слободу. А ти ми сам велиш: “Само ти желим да чуваш своје здравље, а друго ће све добро бити”.

Питаш ме шта сам то трпео у вар. суду. То је дугачка хисторија која теби опет није непозната; која се толико пута понављала и једнако ће се понављати. Али ћу ти укратко казати ствар. У вар. суду био је пос’о голем, да смо се хтели поразбољевати, особито ми млађи. Тај посао навалио је у пролеће, особито пред ферије најјаче. А тим послом управљала су два човека, оба рђава, оба тирани, председник Марко и заменик му члан Н. Недељковић. Овај је тиранисао млађе у сваком кораку. Најзад одреди само 15. минута одмора у раду од 7 сахата до 1 1/2 пре подне. А како се посао опет није могао отаљати долазило се и после подне. У оних 15. минута смело се пушити и то у канцеларији. Ја не пушим изиђем на ходник на чист ваздух. Он ме узме за то на одговор. Ја сам био у праву и нисам се дао; за то ме казни губитком 8. дана плате и да се то запише у кондуитну листу. На то сам се жалио министру и ствар још није свршена.– Ово је само једна од већих сцена, које су се догађале у вар. суду.–

Теја је још овде. Дао сам му писмо, те је прочитао. Јутрос ми посла у канцеларију своју слику; по томе држим, да се спремио на пут, кад нема каде да ме потражи.

Здрав сам, што и теби од срца жели твој Светислав В.


У г. Милановцу 5. Октобра 1869. год.

Светиславе брате

Твоје последње писмо још ми у џепу стоји, а данас је управо месец одкако си га писао (5. Септ.) и ја још немогу да на њега одговорим. Ето хоћу, али незнам шта ћу. Ако почнем на сваки редак твој одговарати, отвара се дуг разговор коме краја стићи немогу, а да што из мог живота изнесем преда те... немам шта. Зима са оштром сабљом закуцала на вратима, ваља се на њу с борбом спремити, а већ мислим да је и тебе у врућу ходају нагнала. А како сам се за њу спремио, казо сам ти у пређашњем писму; нема друге промене, осим што ми душа можда није у онакоме магловитом думану. А да се није још разбистрила, видиш из тога, што неумијем ни ово писмо да започнем. Е баш се неможе. А како ћу моћи, кад лутам сам и замишљен, кад немам с ким да говорим о оном што би могло душу раздрагати. Ти се ето вајкаш на једногодишње практиканисање, да те је механизмом својим већ укочило; а шта велиш мени старцу од 40. година од који ваља 15. ставити на патње у државној служби а 25. на трудни живот изван службе. Видиш докле сам ти добродио на трулом чуну живота, коме је пролеће већ минуло а бурна јесен и студена зима настала. Нетужим се што ово преда те износим, него сам рад обратити твоју пажњу на твоју будућност озбиљније, како неби као ја упртио на леђа ону изреку Armuth ist die Einzige Last, die schwerer wird je mehr daran tragen[96]. Видиш, ти се ту већ одвикаваш од онога што си желио и што си се трудио знати. Неможеш дакле придобити више знања него што си добио: доста је само да га неизгубиш; а изгубити нећеш само тако, ако жртвујеш чатењу оно мало слободног времена ван дужности.– Добро чиниш што, као сваки човек размишљаш о приликама у које можеш доћи. Но ако си већ забацио ићи на страну и науку продужити, и ако те нуде сакаквом ђевојком добро позлаћеном: онда још више размисли. Гледај да у њену срцу нађеш мелем срцу своме, тражи благородство душе, али док неосигураш леђа, немој се ни за Анђела машати, јер ће ти присјести најслађи часови живота. Велиш, неможе се у служби поштено и слободно живити. Е мој брате, ја би први бежо у пустињу од пакосна и неразборита свијета, али куд ћеш кад пустиње и у њој лебног дрвета нема. Ја виђу да је тако, али доцкан сам видио.– Наравно, ја твоје комбинације незнам, но налазим да ћеш ти у служби унапређен бити. А шта ћеш друго кад никаквог заната незнаш. Да идеш у трговину, бога ми ваља и тамо лагати, како сад у трговини иде, а то ти неможеш. Ако узмеш уз ђевојку и добру трговину: одобравам. Истину кажеш, да је тешка и велика ствар мењати правац живота, а кад то увиђаш, онда ја немам што ни говорити. Само знам да је мука погодити, и управо од случаја зависи, ђе ће човек самосталнији живот наћи. Млад си човек и са потребним знањем, будућност је твоја, само познавај време своје и нетрчи пред њега да те свијет неразуме. Оно што си трпио у варошком суду, само је почетак, још ћеш имати неприлика, ако неподлегнеш туђој ћуди. Али што буде па и прође; а ти као свјестан насмеј се томе па реци “тако то иде у овом свијету само је дужност човека ђе може, настати да боље буде”. Силом се неможе ништа, осим себи шкодити.

Е богме несмијем на очи са овим бљутавим и мршавим врстама.– “Какав наук тако и писање”. Шта ћу друго? Поздрави г.Панту Јеличића – секретара, ако га моја судба занимава, а ти прими усрдан поздрав од твога

Кузмана Цветковића

(адреса на полеђини:)
Господину Светиславу Вуловићу
Практ. у Министарству Правде
У Биоград


У Београду 18. октобра 869. године

Драги Кузмо,

Ово ти писмо пишем, што сам рад да ти пишем, и што је од твога писма до овога прошло 13. дана – па као мислим и време је већ да ти пишем –, али управо не знам шта бих писао. У канцеларији нема баш ни једног акта за рад, на пољу звижди хладан јесењи ветар, соба прилично топла, – само још да не зврје пукотине на прозорима и вратима отрцане кућерине старога попечитељства /: где нам је сад канцеларија:/. Ем, као што видиш, све примамљиви услови за писање писама, и док сам био ђак оваки су ми тренутци за то најугоднији, били. Но у име Божје, хоћу да пустим перу, овом весланцету мисли на вољу, па куд рекне.

Слатко сам прочитао твоје последње писмо, од 5. октобра. Лепо ме разведри. Мио ми и пријатан беше твој пријатељски наук и савет, а твоја нагађања ме увесељаваху. Но о њима ћу говорити кад ред на њих дође; а сад да ти кажем, да намислих, пошто прочитах писмо, да ти на њ одоворим у особитоме часу и особито ведрој прилици. Али тај час као да баш није данас дошао, и можда би још најбоље било да сам ти одмах отписао.

Велиш да је код тебе све ка’ и пре, осим што ти душа није баш “у онакоме магловитом думању”. Мој Кузмо, то је добро, – боља помоћ него двоја кола дрва. Ја сам онда најсрећнији кад сам најведрији. И ја бих рекао, да је ведрина душе највеће наше благо, веће и од здравља; јер и поред најбољег здравља може да је немадне. Знам ја, да сам понекад ходао ведре душе по зими и најгорем времену и кроз гомилу очију, које су на ме погледале час с подсмехом, час гневно, презриво и угурсуски, али болећиво и жалећи ме, – па нисам осећао ни зиму, ни гњев, ни гнушање, нити ме је подилазило осветољубље или страх. Јер сам био савршено свој.– Блажени су то часи!–

Што се тужиш, да си сам, да немаш с киме да говориш, – ту ти се ни ја не могу похвалити. После канцеларије највише се забављам код куће и ма да бих се кад кад слатко изговорио и разговорио с ким – не могу, јер немам друга за то. Ако хоћу да се развеселим, да попевнем, да се напијем, лако ми је наћи друштва и друга. Добрих и веселих људи још имаде. И лане у ово доба, кад ми бејаше потребно да се развеселим, да се расејем, лако ми беше наћи друштва. Али да се разговорим о ономе о чему најрадије мислим, о својим жељама и плановима, да чујем суд о њима и храбрење на даљи рад и остварење мисли и.т.д.– немам с киме, – јер нема људи, који би ме разумели или који би мислили к’о и ја. Шта знам дакле да радим, него да све те мисли сам у себи кувам и прекувавам, док се не уморим, па после опет – пик на ново. А отуда мора доћи замишљеност, ћутљивост, и.т.д.

После мога пређашњега писма, у коме ти се истужих на службу државну, ти си стао да погађаш – куда ли мислим ја ван ње. Ја видим, да сам крив, што сам ти покренуо радозналост, а готово узаман. Јер, као што и сам велиш: “шта ћеш друго кад никаквог заната не знаш “и.т.д. готово и сам не знам, куд бих из ове коже. Ја сам се само једном зарек’о, да не ћу остати у држ. служби, али куд ћу после нисам се упитао. Чинило ми се главније решити: да се ослободим, па после шта буде, – можда опет у ропство. Време промиче а ја једнако у држ. служби, па ме све страх, да ме не затече у њој један час, у коме ће бити доцкан изаћи. За то се сад у овоме страху од утопљења хватам час једне час друге сламке. Па кад кад ми се чини, да сам ближе какоме стонцу камену или каквој зеленој обали и за мах ми заигра срце. Кад се уморим узалуд тражећи оком оно што желим, онда се извалим на леђа, зажмурим, па тако пливам и пливам све даље морем времена. То често подуже траје; а кад отворим очи и угледам над собом ведро плаво небо – а страх ме да погледам око себе – онда се молим Богу из свег срца, да ме не остави. Тако радим, а још није можда ни близу онај час, кад ћу моћи рећи о себи:

“Све мислио на једно смислио.”

Поздравље ти од г. Панте Савића; од моје стране поздрави моје пријатеље и приπ˜е, мога друга Луку Станојевића и земљака Тошу, писара новог Венчача и све који за ме успитају, – а ти прими последњи али највећи поздрав од твог

Свет. Вуловића


У Београду на бадњи дан 869. год.

Драги брате Кузмо.

Не могу да мислим да ниси примио моје писмо, а опет не могу да погодим за што ми ништа не пишеш за толико време. А колико се и колико промена збило, не само у свету него и око нас и с нама, од како ти последњи пут писах!...

У Београду 10. марта 1870 год. Не знам, како да наставим ово писмо! Не знам како ћу да почнем у овоме продужењу после скоро три месеца? Јеси ли жив? Доиста, више пута сам посумњао о томе. Али после толико година крваве службе, ваљда би се смрт твоја удостојила једног местанцета у званич. новинама; па бих онда опет чуо, ма да слабо новине читам. Како ја теби последње писах, биће, држим, бар 4. месеца, а како ти мени не писа скоро по године. Дакле за по године не чух ништа о теби; а ти си за то време могао и чути и читати о мени и видети, да ми се судба у нечем променила. Па опет ти се не јави: или да ме поздравиш, или да ме покараш, ако скренух с пута, којим ми требаше ићи, или да даш пријатељска савета, – или бар да се јавиш да си жив. Шта да мислим саде? Или да није баш сасвим истина што вели Његуш:

“Чојек чојку тајна је највећа”. Или ти можда мислиш, да сам ја саде постигао, што сам желео, да пловим саде по животу на крилима задовољства и весеља, па ниси рад да ми радости мутиш твојим тужним књигама. И кад би оно прво (: о мени:) све истина било, опет се ово друго не би могло оправдати. Јер би ми онда твоја писма била, као црњи летњи облаци, што у крилу буру носе, и за часак помрчају сунце, али за то, да пљуском својим окрепе опаљена поља и ливаде. Али ти и то знаш, да се ономе мучно вратити у јелисејска поља, који је једном окусио боја животнога; ти још много боље знаш од мене, како је света истина оно:

“Судба наша отрова је чаша” – па после свега овога, питам те: што си умукао?

Ја сам, хвала Богу, за сад прилично са здрављем; у дому нам је приличан мир и задовољство; у новој дужности осећам се добро. Незгоде садашњега рада чине ми се мање него уживање, које осећам при њему. Јер га радим с вољом и видим, да од њега има користи и мени и другоме. Имам кад и да радим и да дигнем главе. Тако ти ја живим саде, по изгледу доста мирно. Али шта је живот, и кад, и како се, и може ли се човек у њему осећати увек срећан, – знаш сам. Али да видиш, како се још може да прекине овај мирни ток дана.

Ово је писмо започето на бадњи дан 869. год. Да ти протумачим ово. Тек сам био устао од љутога реуматизма, у коме лежах 10. дана. Болови, неспавање, неједење – а реуматизму се беше придружио и назеб осталих органа – тако ме беше изнурило, да сам се кадар био врло много променити ја, који увек слаб изгледам. Трећи дан, пошто ми би боље, узех да ти пишем; али тек што сам написао оно неколико редака, па ми очи замаглише, глава ми се занесе, и– морадох оставити.– И таквих сцена има, што кваре монотонију живота!

Буди ми здрав и пиши твоме Светиславу

Ово писмо шаљем неплаћено. Тако и ти уради Св


Светиславе брате.

Хтедо да се сакријем, па неозначи мјесто у коме пишем, т.ј. хтедо да те преварим те да се одма несјетиш ко ти пише, али залуд ми кријење кад ћеш одма познати чије су врсте, а и на леђима овога госта видићеш чије су дрљотине. Дакле нема се куд, морам предате, и... чуј: жив сам! Али каква ти је вајда од мога живота, кад никоме па ни мени, од њег’ вајде нема. Но опет мило ми је кад има људи у свијету који се моја, тако да рекнем, судба тиче. Ти дакле мариш да што туклачим и бенећем. Добро, ето хоћу ама како ћу? Мени је, знаш, већ суђено да морам у сваком писму казати, зашто сам задоцнио. Но небој се нећу те дуго мучити, тек нек се прави мало говора, јер инако ти немам шта ваљано причати, а и неумијем, јер сам сухопаран. Твоје писмо жуљи ме у џепу управо од 20. октобра 1869. Ни сам хтео да га код куће оставим, да би ме непрестано опомињало на одговор, али овда, онда, па све некако се неможе и остане. Тако је то код човека и створења које је са свију страна спетљано, и које је поред осталог и младост изневерила. Најпосле пре 3–4. дана остави га у фијоку у мојој пријавници, и реши се да јуче – у недељу 15. Марта – како тако одговорим, али ме опет нешто смете. Кад синоћ у 6. сати, ето ти ми твог писма. Е, шта ћу сад? Бога ми сам се од њега застидио и позадуго несмедо да га отворим, е мишља да ће се осути читава грмљавина. Но ћути, реко, нисам добио заслужену порцију резилука. Сад потрчи, да се напише како тако. И ево ме у 4.сата после подне на разговору готова ( изишо сам у два после подне, јер смо и ми аристократе, те неидемо после подне, него само пре до 1. или 2.сата). Да неби ово што ти досад каза, ја незнам шта би друго. Готово неумијем ни да говорим, а камоли да пишем. Знаш љетос шта ме је снашло. Од оног времена жена ми запала под бреме, и ваљала се с трбухом до зуба, чак до 19. Фебр. и стрепио сам за њен живот. Тога дана ождреби ми једног синчића те га ено ђе кмечи, али ни он није свег здравља, а жена се једва вуче и... Бог свети зна, оће ли оздравити. Доктора нема а пара и горе, па се мора ливсавати. Што се мене тиче, могу рећи – небуди урока – да сам здрав. То ти је све, што ти имам казати од 20. Октобра до овог писања. За тебе ми је неки овде казиво да си заступо професора као практа правдин, а већ сам из новина видио да си суплент и као што реко, канио сам се да ти честитам, али се неможе. Сада дакле велим нека ти је срећно. Но кажи ми колика ти је награда, јер сам нешто заборавио. Од моје стране одобравам ти што си ту струку изабро. Мени се чини да сам ти и док си ђаковао, говорио, да се тога примиш, и сад немам шта да говорим. Што се материјалног унапређења тиче, мени се чини да неће бити горе ако не буде боље него у ономе, што си напустио. А да ти је ту мало мирнији живот него прије, то увиђам и из твога писма. Истина, може се лако доживити, да који од садањи или будући твоји ђака, буде и твој министар просвете, али то није никако зло него напротив добро. Ти знаш да се професорима повисује плата перијодично, а кроз неколико година, ја се надам, да ће та струка морати боље бити и награђена, кад се од ње највеће добро за омладину и отачбину очекује и очекивати мора. Мило ми је што се валиш тишином домаћом. То и јес брате највеће благо овог живота. Но чудно ми је како си то мого добити реуматизам. То мора бити, да је оно што си добио путујући по србији. Деде ако се може, течали коју цркавицу, те нагни куд на бању, јер знаш да је то најбоље. Гони тог врага док си млађи, јер што даље идеш од детињства, све ће то више мучити. Да што говорим о општим стварима, књигма и новинама, бога ми засад неумијем а немам ни ђе, јер ето дограмба крају. Тек ово писмо нек те увјери, да сам жив и да још гмиже моја малаксала рука, јер с онога свијета, знаш, да писма недолазе. Буди ми здрав и весео, јер то ти највише жели

16. Марта 1870.
У Г. Милановцу

Твој свагда
Кузман Цветковић

(адреса на полеђини:)
Господину Светиславу Н. Вуловићу
Супленту гимназије биоградске
У Биоград
Из Горњег Милановца
Од КЦветковића


У Београду, 7. априла 1870. год.

Драги мој Кузмо,

Богме си се ти провреднио. И сад видим да човек у невољи бар има ту добру страну: вредноћу. Не прими ми за зло. То сам сâм на себи искусио. А твојему писму нисам се доиста тако брзо надао. Беше баш на Светлу среду из јутра. Копао сам нешто у башти – не баш што ми се копа, него да се огледа и та медицина – кад ми “famulus” донесе твоје писмо. Истину да ти кажем, ма да никад не приступам свесрдно будаку и мотици, опет се – кад њих оставим – осећам много лакши и ведрији но после пера и књиге. Тако би и сад. Па још кад седох да се одморим, а твоје писмо расклопих – не знаш како слатко ми је пао тај одмор. И тај дан ваздан бејах добро. Душа вама ја се осећам вазда добро кад никаква посла обавезна – званична – немам и кад време трошим по својој вољи, ма да волим своје ђаке и ма да ми школа није мрзна.

Васкршњи одмор – као што из горњих врста мо’ш закључити – добро ми дође. И на вел. Суботу и на сам велигдан рано устадох и идох у цркву. Та два црквена јутра од свију церемонија хришћанских највише ме дирају и нисам пропустио још ни једнога васкрса – чини ми се – да нисам био на јутрењу. Али после тога за сва три дана осећао сам се непријатно – ако хоћеш рђаво. Среда и четвртак били су ми сасвим друкчији. Не знам што је ту. Можда за то, што су наше жеље чудне и силне, а свет пусти голеш и још силнији од њих. Или можда ту није само душевни узрок...

Дакле велиш души нема слободе докле тело живи и командује. Никако ми није мио такав одговор. Ако је то речено уопште – хајде де. Али да бар рече да има изузетака, или да може бити душа вазда ведра –само ти не знаш начина.– Али за то си изгубио награду и без моје кривице. Да ви’ш смеја. На вел. Среду чини ми се – кад ти оно писах учинио сам русвај од моје књижнице. Скоро половину књига својих одвојио сам, да распоклањам школама. Ишчитао сам их, не вреде много, нису ни за потребу; а сиромах сам, не могу да их укоричим, па ми сваке године пропадне по неколико и поцепа се. Онда ми паде на памет једна добра књига и помислих да ти њу као награду пошљем на твој одговор... Али пуста памет – Бог зна из којих узрока – почела да ветри и кад прочитах врсте, којима иштеш награду, не могах се никако сетити коју ти књигу бејах наменио. И још се нисам сетио...

И Бога ми сам се уморио – и– не могу више. Дан је тих и врло врео, а ја ломан и млитав. Са дунавске баре хоће жабе да ми заглуну уши неаком песмом, које ја пре нисам чуо. Не знам да ли то предсказују лепо или ружно време. Ти ваљда знаш, да ја седим на дунавском дорћолу – у својој кући. Јуче сам – после подне – био ваздан у граду – јер тамо беше светковине – са својом малом браћом и у томе младом друштву био сам ведар како одавно не бејах. Видео сам пуно шаренога света и претурио пуно шарених мисли преко главе.

И више немам ништа ново. А и старога је мало. У вајноме Београду слабо што може да остари.

Јà. Ракић је дошао у Београд и више не ће у “преко” ( да Бог да ићи, а где је досле био сам Бог зна. Видео сам се сам с њим а врло мало разговoрио.

Уосталом нека Бог окрене на боље или бар нека не допусти да пође на горе и нека још задуго не украти овај начин лечења, утехе и пријатељскога света

теби и мени


У Београду 11. ог септ. 1870

Драги мој Кузмо,

Још пет дана па по године, како ти мени последњом писа. И ево сад хоћу да отпишем на твоје писмо од пре по године.

Прво, да ти одговорим на нека твоја питања. Питаш ме, колико имадем сад награде.– 350 талира, као супленат, а периода – која ти је већ позната – тече од дана кад добих ово звање. То је материјална страна ове службе.– С друге стране, ово је једина служба државна, у којој ја још могу да служим. Посла има и овамо као и у другој држ. служби, у неком погледу још више; неповољности ‘вамо ка’ и тамо; – што се тиче уплива на здравље, готово је ова служба опаснија: – али је мени опет овамо много боље. Посао овај много је племенитији; неповољности има, али те не унижавају, не одузимљу слободу, уверење, - и што је најглавније: што год потрошиш времена и труда и здравља – не иде у залуд.– Ако ти ово будем – као што ми се чини – још једном казао, опрости ми “многоглаголствију”.–

Ех, шта ћеш још да ти кажем. Путовао сам и овога лета и то више него и једном досле. Хоћах нарочито да се одморим, опоравим и окрепим, – узгред да што видим и чујем. Али више чух и видех него што се опоравих и окрепих. На путу нађох грозницу, која ме допрати и у Београд и једва се неколико дана смилова, те ме се окану. Сад сам опет добро. Прионуо сам к раду, а у њему се вазда добро осећам.

Збиља! заборавих ти казати један поздрав с пута. Можда не знаш да путовах по Јадру, завичају Вукову. У њему се доста забавих и прођох скоро сва места у њему. Одатле мишљах у Ваљево (: О Св. Илији, кад је вашар: ), али најпре да окренем ка Медведнику, да и њега видим каки је. Тако и урадих. И баш кад бех под Медведником, близу села Бирчанина Илије, сусретнем се с неким Азбуковичанима, који се враћаху кући од некуд с рада. Један од њих рече, да је из твог села и ја га упитам, познаје ли тебе. На то ми он рече, да си му ти рођак, да му је име Луко Радивојевић (:млад момак:) – и замоли ме да те поздравим ако до тебе одем.

20. септ. Једна жестока тродневна грозница задржа ово писмо У то ми стиже твоје писмо од 14. септ., које ми пријат. Коста предаде.

У твоме писму већ сам напред знао шта ћу наћи, јер већ бејах испитао сестру за те.

Ако се не оженим рано – или можда никако – имаћу у неколико захвалити и твојим писмима и познанству нашем. Истина је, невољу сусрећемо свуд у свету; али је најбоље памтимо, кад је ближе око себе, код својих видимо и нађемо. И тако ће можда и твоја писма допринети нешто, те ћу ја више користи и услуге другима – а можда и себи – учинити, но што бих иначе.

Ма да те искрено жалим и ма да и сâм тешко осећам у невољи твојој, – опет ми је криво, што ниси мало бољи јунак. Невоље треба да челиче човека и свака нова невоља да га застаје све челичнијега и јуначнијега. А тебе ова несрећа, о којој ми писа сад, нити беше прва нити највећа жалост. И ти опет велиш: “Ја сам ти управо човек без бога и без отаџбине”.– И моје је срце за отаџбину готово цело изгубљено, и кад хоћу кад–кад да покренем из њега вреле осећаје родољубља, – то бива назор, каогод кад хоћемо силовитим пићем да оживимо и раздрагамо ослабеле и увеле мишиће и искидане живце. Али томе су у мене други узроци.

Али ја не знам како може душа бити “без Бога”? И то још бона душа и која пати! Та то је мени била једина сјајна звезда у тамној ноћи тешкога искушења. И ја и сад још једнако кличем с Давидом: Господ је град мој, и стена моја, и спас мој: у њега се уздам! – Грешниче, хоћеш ли да ти пошљем један псалтир?

Ја не знам, шта ћеш ти рећи на ово. Можда ћеш се и задивити. Ало за цело знам, да ме чују неки природњаци нашега доба, грохотом би ми се насмејали. Али ја сам почео да се учим – и уздам се, с помоћу божјом, да ћу се сасвим научити – да не црвеним ни пред чијим смехом, па ма то био највећи ауторитет на свету. Па нека ми се смеје ко хоће, – ја сам осигурао себи уточиште у злу, невољи и последњем часу. Кад ми једном беше онемилио живот, кад гледах смрт пред собом, кад хоћаше да ме остави свака нада а од храбрости једва која мрвица да беше остала: ја се помолих Богу, да ми само остави храбрости и ведру душу, те да мирно и јуначки дочекам последњи час. Онда ми он врати и срца и наду и – живот. Али нисам ја нашао њега само у себи, – нашао сам га ја још у Његуша, Бранка, у толиких велеума, видео га са Авале, Цера, Медведника, – познао га на свакоме кораку живота!...

Ето, како те ја знадох утешити. Опрости ми и исправи ме, ако где залутах. Не мора бити све како рекох; али буди уверен, да још једнако свим срцем и свом душом тежи ка истини

твој

Светислав


Г. Милановац 14. Септембра 1870. год.

Светиславе брате.

Хоћу да ти пишем, и узео сам, видиш, читав табак, али га опет нећу моћи попунити. Немам ништа лијепо да ти напишем и кажем. Пишем ти тек да овај твој пријатељ недође тамо и не буде с празном руком кад га заме запиташ. Да ти се јадам и тужим по мом обичају, нећу, иако ми је сад горе и теже него икад. Негде сам ти, чини ми се зимус пролетос – кадли, писо, или сам сањо, како сам стајао под једним брдом и гледао како ме оно постепено притискује. То се брдо преко мене превалило али ме је тешко прегњавило, и Бог зна оћу ли се кад опоравити. Како је било од 19.Фебруара до 25. Марта, док ми је жена у бабинама лежала, управо незнам, али знам, да се од 25. Марта до Видовадне није на ноге подигла. Од Ђурђевадне дао сам био дијете на дојиље, те је тако по скупе новце животарило, а 26. Августа преминуло. Ови догађаји измождили су ме тако, да ни за свијет немарим па и неразбирам шта се у њему догађа, него лутам ка божја ћурка. Старост ме освојила и руку укочила те једва гмиже. Ја сам ти управо човек без бога и без отачбине, а може бити да ће се и моја крв разбистрити па и мени ведрији дани осванути, а засад ми је овако. И да ти ово неисприча небих имао чим ово артије запремити. Знам да си био љетос на Киселој води, али нисам мого да ти дођем јер је буџет отишо раније у недођин, а без пара – видио си да се никуд неиде. Ја сам ти дакле комотан као везан и тако блесим по овој варљивој гунгули људској, у надању да ће боље бити, ако се од зиме и глади неливше.

То је све што имам да кажем и ево ти овај покварен табак артије са усрдним поздравом од

Твога КЦветковића

(адреса на полеђини:)
Господину Светиславу Вуловићу
Супленту гимназије
у Биоград


На измаку старе године
30. децембра 1870.

Драги мој Кузмо,

Док још не бејах умочио пера да ти пишем ове врсте, реших се, да ти пишем дугачку књигу, каку писах некад – у срећнија времена. У срећнија времена?! Бојим се, да ме не ухватиш за реч. Зар сад ниси срећан, шта би још хтео, страх ме да не речеш. Али – ма да није све злато што се сја – веруј ми, да ти се никако не мислим тужити: како среће немам. Онако ми се измаче та реч, као кад човек нехотице уздахне.– Најпосле, зар има срећнија времена од младости и ђаковања? Хоћу дакле да ти пишем дугачку књигу. Па не мораш је примити одмах прекосутра – можда тако око три јерарха нове године –, а не мораш је ни прочитати одмах истога дана, кад је примиш. Хоћу да ти дадем забаве за повише времена. А мислим, да те не ћу оштетити тиме. Време је, истина, новац, али само за слободна човека, који располаже слободно свим својим временом. За државнога слугу време је често голема мука и срећан је кад има чиме муку да ублажи.–

Бèли сам се надао од тебе ведријем писму из Алексинца. Но можда је узрок твојој клонулости умор пута, слабост после болести и непознат свет. За то ћу да чекам друго твоје писмо. Уздам се, да ће те разгалити и охрабрити ведар зрак и здрава клима алексиначка.

Не могу да разумем нешто у твоме писму. Бојиш се, да ти не потамни досадања слава званична. А као за што? Да нису у суду алексиначкоме све сами Митермајери[97], или – наопако – такви глупаци, да нису кадри распознавати што је добар што ли рђав рад, – или да те нису у зао час као секретара турили за протокол?

На муци се познају јунаци. Не заборави никад ову мелем пословицу. “Ако ме добри пријатељи скоро не извуку на судску столицу – велиш – тешко ћу ти расположенији бити у писању”. Признајем, да има пријатеља, који су кадри извући и на већу столицу него што је судска, и онда, кад неко није способан ни за какву столицу. Али зар ти имаш таквих пријатеља? Ако их имаш, онда; с Богом; – ово ти је последње писмо од мене. Ако их немаш, онда залуд ти се надати. Истина, јадно се напредује у државној служби, уздајући се само у свој рад и способност; али боље и никако, него корачати преко чијих рамена. Погледај Гргура Миловановића. Не може му се одрећи способност ни поштен рад; уз то је још фама: “правник”, “паризлија”, – и ево је 5. год. како секретарише. Не д’о ти Бог, да будеш његове среће; али тако ствари стоје. Треба ти да имаш пријатеља; али не онаких као ја што сам, него друкчијих, друкчијих... Али је мени опет мило што их немаш.–

На три јерарха 1871, – И нехотице се испуни моје обећање, да ћеш ово писмо после месец дана добити.

Што ти пре не доврших ову посланицу узрок је, што не бејах за писање. Али не мисли, да су ме месојеђе занеле својим чарима и одмамиле на мека уживања. Ових сам месојеђа баш најмање уживао. А ни болест ме није смела. Једино бих могао бацити кривицу на испите, који ми одношаху доста времена. Али опет нису ни они сами криви. Дубљи је ту узрок сакривен, а њега бих потражио само кад бих с тобом заједно био.

Рђав бих ти ја био свештеник, а још гори лекар. Своме стаду духовноме не бих никад умео дати утехе и мелема души; а моје болеснике више би уморила моја утеха него њихова бољка. Јеси л’ видео, како сам тебе тешио, какве ти изгледе показивах у служби државној? Одмах сам се покајао, чим сам био оно написао. Али не хтедох брисати. А и зар није боља истина, ма како грка или страшна, него лажна нада која осмех чемери, и неизвесност, која живце кида и трује? Да ти одмах наведем пример. Од једно месец дана амо непрестано се изгледа некакав голем указ нашега министра правде. Јадни чиновници судски, који су овде, помреше у страху и неизвесности, разбирајући за сваку седницу министарског савета, частећи и мољакајући званичнике минист. правде, да им кажу, еда ли је и њихово име на листи среће.–

Збиља, хоћу да ти дам два питања, да о њима размислиш и да ми на њих одговориш. Прво је: како се може и у ком звању службе државне осећати срећан и безбрижан један човек, који слободно и поштено мисли и осећа? Како би се могао наш млади нараштај еманциповати од службе државне, т.ј. како би се могао васпитати и како би требало да се васпита, те да може самостално живети. То је друго питање. На прво питање ја мислим да нема одговора. О другоме сам више пута мислио и све ми се чини, да би се ту могло наћи пута, само ја не могу добро да га видим.–

Нови кмет је у Београду најновија ствар. Мени је мило што ће ова прилика провреднити једнога човека, који је поштен и даровит, само не вредан. Чумић је тако одушевљен својом новом дужношћу да хоће да се растргне послом. За ово мало дана он је већ предузео сила важних ствари. Него поред све његове добре воље и труда бојим се мало ће моћи урадити код садашње автономије општинске. Исто тако бојим се, да се прерано не исцрпе са својим предлозима и плановима.–

У алексиначкоме и гургусовачкоме округу никако нисам био. А много ми хвале те крајеве, особито округ гургусовачки. Како ја обично не путујем никад само зарад једне цели, него сам рад и да уживам и да што видим и познам, то бих – можда још на лето – походио те крајеве, кад бих знао да је лепо у њима. Том приликом видео бих се и са тобом, те зар би се још познали кад би се видели, а мучно, ако би још протекло оволико времена колико од првог нашег виђења. За то ми јави, бар колико досле знаш, што о томе крају. Најволео бих кад бих у коме од та два округа нашао, где год у средини, у каквом красном месту стана и угошћења – па макар за поскупе паре–, па бих одатле излетао и разгледао околину. Тако сам лане пред распуст узео био шематизам и тражио међу поповима и учитељима сеоским кога познаника или другара, па не могах изабрати места. Где нађох другара или знанца не чињаше ми се место удесно, а где нађох место не беше другара или знанаца. Казаше ми једно место у округу ваљевскоме, те узех шематизам и написах писмо учитељу, кога не познавах, нудећи му се за госта. Али после чух, да се он преместио у друго село и тако се разби моја поетска мисао.

1.фебруара.– Бога ти, опиши ми, како живиш тамо: како у суду и канцеларији, како међ’ друштвом, како је друштво, како се живи у Алексинцу, каквих има добрих страна та варош а каквих рђавих, какве су вам забаве, походиш ли их ти, читаш ли што? и.т.д.

Ето ти ја спремих питања читав “Напутак” и знам да ћеш их се ратосиљати; али ти знаш, како су се твоји одговори на “напутак” допали Богишићу. Истина, можда не знаш да је Богишић сад професор Словенскога права на универзитету у Одеси.

Ако си рад да знаш, како се ових дана амо живи, то ћу ти укратко описати забаву, на којој синоћ бејах. Беше то друштвени бал у једној од већих гостионица овдашњих. Велика дворана, красно намештена и осветљена, пуна веселога света, понајвише младих, пуна жагора, шале, смеха, слатких речи, улагивања, лагарија, – а све “сујета сујеств”. У гоπ€њим собама се за скупе новце пило кисело вино и крепио гладан желудац. Оваких балова (: не бројећи тако зване “редутне”, у којима се улазак не плаћа и у које крајња левица најниже демократије долази:) – било је досле тушта и тама, јер су кратке месојеђе, па свет не ће да остане гладан балова. Мени синоћ беше први бал од ове године, па ваљда за то – у пркос мојој туробној нарави и нерасположењу за такве ствари – бејах особито весео: играх, певах, скаках, обртах се час с каком црвеном хаљином, час с плавом или жутом, и – што ми је други пут врло несносно – топљах се у мирису, што се разлеваше са силних коса, рукавица, марама и шта ти ја знам. Дошао сам кући у 5. сахата у зору. Кошуља ми је била сва мокра, ка’ да си је у воду умочио; спавао сам само 3. сахата и опет устао доста ведар. Очи ми истина мало горе и кад ти ово пишем прилично сам дремљив. Али до вече нас је звао један комшија на село, а сутра опет има један бал, на који као да би моји радо ишли.– Па шта ти се чини, Бога ти, од људи, који живе овако? Е да ли ту може бити енергије, крепке воље и честита рада? А како ли то прија здрављу? Јеси ли ти кадгод, тако радио? Јеси ли полазио куда, оставивши сву памет код куће?–

Ако се познајеш с Миланом Перишићем, суплентом, мојим старим другаром, поздрави га лепо. Још ми љубазније поздрави мога друга Јешу Миленковића, практик. судског, кога сигурно познајеш. То је добра душа и желим да се с њиме поближе познаш. Кажи му нек ми пише.–

Истина, да ли још пратиш онако као пре појаве у нашој књижевности? Ово те питам за то, што сам ја Богме у томе прилично попустио. Мислим, да је томе посао крив.

Јеси ли добио и прочитао “Душанов законик”[98]. Новаковић ми рече, да ти је послао, али у Милановац, па не зна јеси ли добио. Ако си га прочитао, кажи ми твој суд и на какве си мисли дошао читајући онај суд и ону правду.

Долази ли вам тамо “Трговачки гласник”. Он је тако уде среће био, да му је трећи број већ узапћен због чланка “Колбертизам”.

Не знам да ли си видео лист “Исток”[99], што га издаје у Вршцу Аксснтије Мијатовић. Куд ти се не ће он још обрести и прометнути.

9. фебруара.– Хоћу, да ми кажеш искрено, како ти се допада овај начин двомесечног писања писама. Ја не верујем, да ће ти се допасти; али сам опет рад да чујем шта ти велиш пре но што се одлучим да друкчије други пут чиним.

Кад беше реч о књижевности, онда да ти кажем, да ме изненађују многи нови листови. Тако ових дана видех нов духовни лист “Православље”[100]; за тим из неког буџака београдског искрсну “Решето”[101]; неаки шаљив лист; ономадне опет угледах строга честитога српског “Змаја”[102], у сасвим новом облику, а постао бечлија.

Најновија нам се књижевност одликује правцем педагошко–природњачким. Но и ту се пуно дилетантише, т.ј. врло се невешто бира и још невештије пресађује туђинско цвеће у наш врт. Ово не велим о списима педагошким, јер их нисам читао; али од природних списа изузимам само 2–3, међу којима и превод нашег Миленка “Јеванђ. природе”[103], који ћеш сигурно добити и знам да ће ти се допасти.–

Уосталом Београд ти је пун новости и кад бих био докон да их купим и да их казујем још би оволико писмо изишло. Него које мишљах да те интересују за оне ти и јавих, а ако би још за што рад био знати ти ми јави.–

Не знам, да ли си чуо, да је Урош Кнежевић под исљеђењем и то под особитим исљеђењем. Разрешен је од дужности и неприма плату – тако ми он казује – има више од месец дана; а међу тим још није службе изгубио ни по пресуди судској нити на који други начин. Заступајући начелника среског десио му се дефицит од 200 – и чини ми се више дуката. Комисија, одређена министром унутр. дела, нађе да ту има утаје и преда га окружном суду. Суд врати ислеђење, као сасвим незаконито. Сад му је одређена нека друга комисија. Међу тим он ходи слободан по вароши, и покрај свега ведар је, весео, иде у друштва. и.т.д.[104]


Београд, 7. марта 1871. год.

Драги брате Кузмо,

Да те и опет не бих довео у искушење, да зло о мени помислиш и да ми по другоме пошљеш поздрав пун прекора, – ево хоћу да ти пишем ма да не знам шта бих. Морам ти казати, да ме је развеселила твоја исповест. Јер Алимпије, из заборава или жалећи ме, не беше ми казао твој поздрав верно, но само рече да си ме поздравио; а ти се сам исповеди. Ви’ш, како све мора изаћи на видело!

Баш код ове врсте бејах се замислио како да наставим ово писмо. Да одмах пређем, да ти казујем шта има по Београду ново – мрзи ме; ја не марим никад, да од пријатељског писма градим извештај новинарски. Треба још да знаш, да је данас амо мутно време и хладно, те сам се од јутрос спртио у кухињу, где се поред оног швапског “изобретенија”, што се зове “шпархерд”, може понешто да ради. Али су и деца – ма да су млада – љубиоци топлоте, те ме од јутрос једнако узнемирују. Баш пред овим врстама морадох потурити своје стрпљење и отерах их у собу. Па онда се сетих тебе – ти већ знаш како ---- па се опет окуражих и наставих ово писмо. Јер ти си противан ономе писму, у коме се прекине писање чим нестане воље, па се оставља за боље прилике. А хоћу и ја да се веџбам у јеванђелској науци: “који претрпи до краја – благо њему”.

Сад имам у суду још једног мог другара, М.Рајковића. Од селе ћеш дакле имати три поздрава да испоручујеш кад год примиш моје писмо: Јеши, Перишићу и њему. Он ће ти се, знам, допасти; вредан је, разборит и поштен; нека ти буде место мене.

Желим, да се и ти једном разведриш и нестрпљиво очекујем од тебе веселија гласа. Ведрина та желим да ти дома сине, јер ван дома је нигде не ћеш наћи. И ја сам само онда ведар кад сам код куће. Чим изађем у свет буде ми зло. Све, што тамо видим (исечено), пре ме може ражљутити и забринути него обрадовати и разгалити.

Стари Латини говораху: “времена се мењају, а с њима и људи”. А ми би према данашњем добу могли то овако казати: времена се мењају, – и пријатељи се мењају, и начела се мењају,– и поштење се мења.

Не знам да ли читаш, или да л’ си читао који допис у ”Вид–дану” из Обреновца. Кукавни Теја!

Немам каде, да ти пишем саде о чудноватим “прикљученијима” с вел.школом. То ћу учинити доцније кад се комедија сврши. За сад само толико да се од синоћ чу, да су изгубили службу проф. Ђока Павлов. и Ј.Бошковић.

Најљубазнији поздрав од твог Светислава


Благовести 1871. год.
У Београду

Драги брате Кузмо

О када бих ти на данашњи дан само благе вести могао послати! Или, када би ти ово писмо дошло доиста као благ весник среће и мира у дом! Твоја ме писма испуњују страхом, да ће те које моје писмо, у коме ће можда бити и “више веселости” – ка’ што ти желиш – шале и ведрине, затећи погружена и оборена тугом; па стрепим од случаја, који би ме – као пријатеља твога – у часу туге и боље твоје извео преда те као торокљиво дериште. Али шта знам. Случај је јак ка’ год и судбина, а ти си јунак – тако и сам кажеш. Али молим те одговори ми на ово, јер ти врло добро решаваш моја питања,–: ко је јунак; или онај, који може много да поднесе и претрпи, или онај, који је кадар да ни за што не мари, да га ни за што в’ома срце не заболи?

Питаш ме, да ли време утиче на моје душевно расположење и пазим ли на то. Неко време док бејах душом бонији но сад водио сам и дневник о томе. Н.пр.: данас духаше јак хладан ветар, прашина очи да истера; утицај на ме неповољан; --22ог Испрва омарина, а после загушљив ветар;– ваздан врло задовољан ит.д. ит.д. О овоме бих ти вас дан имао причати, казивати побуде томе записивању и шта му беше циљ; – али на хартији не иде. Ако Бог да здравља, те се једном опет састанемо, опомени ме ове приче, уз коју се може и смејати и плакати.

Дођоше боља времена, а ја престадох водити рачун о томе. И сад ти не умем ништа казати до то: да ми је расположење много још несталније но клима београдска. На најлепшем дану некад – као што беше н.пр.ономад – ја бих сео где год па бих из гласа плакао – не знајући за што; а понекад се на магловиту и ветровиту дану или на највећој цичи осећам лак к’о тица и ведар као најведрији дан мајски. Та несталност расположења прешла је и упливисала на сву душу и ја ти се данас никако не могу похвалити крепком вољом, сталном одлуком, енергијом, тачношћу и великом доследношћу. Чини ми се, да сам како који дан све мањи господар над собом, а куд ће то изићи..?...

Ти се чудиш, љутиш и кориш ме, што ти “старачки” изгледам у овим годинама. Велиш:--”мани се бриге... но усиљавај се како ћеш бити ведар и насмејан”—Да не рече оно “усиљавај се” шћаше све добро бити. Ама видиш, ја сам тако чинио и много пре твога савета и то баш и јест оно, са чега изгледам “старачки”. Памтиш кад си био који пут болан, па ти веле: ама једи, једи силом; а тебе још више боли то, што мораш силом да чиниш оно, што је другоме сласт, па још да ти буде грко. Али “младост је сама по себи весела”, велиш. Истина, али причекај да ти испричам неке дарове моје младости. Да не би дуга била хроника почињем је од јесенас. Септембра и октобра био сам скоро све грозничав. За тим ме је по неко време грозница попуштала, па се опет повраћала бојећи се да у здрављу не поасим и у добру се не понесем. За спомен оставила ми је далак који је јаче нарастао него лебац земунских пиљарица. Стари мој прика ревматизам почешће ми се зимус јављао, ма ја сам се чинио невешт и не позвах га у госте. Стомак је био сасвим батал тако, да је с једно на друго у ових 6. месеца свега било 20. дана, да сам слатко јео и пио. Два пут сам озебао тако, да су ме по неколико дана болеле прси као маљем разбијене. Уз то сам – наравно – кашљао и два три пут пљунув видео где се нешто црвени, – но то је сигурно било у носу па не погодило пута. И зуби и месо око њих није хтело мировати, па и гушобоља и крајњици походили су ме. А да се не би ни једноме органу на жао учинило мучили су ме неколико дана жестоки жуљеви на ногама. У осталом био сам – хвала Богу – здрав, к’о млад човек. Како сам се осећао крепак и снажан почуј ово: Једном сам пошао био с једним другом на једно место... Али ово нек стоји. Не бих рад био, да прочитају ово други, ако би се случајно ово писмо изгубило.

Ти си мудар човек и добро си ми разрешио она два питања у моме предпрошлом писму. Али да те видим сад. Одговори ми на ово питање: како се може еманциповати душа од тела (:али молим не баш “у апсолутном значењу”, јер то би било смрћу:) од свију утицаја телесних, па да вазда буде ведра, светла и на једној висини – не питајући како је телу. Ја се једнако веџбам у тој вештини еманциповања, ама чини ми се никад се не ћу извадити за мајстора.– Не ћу да расписујем стицај за ово питање, него се обраћам теби; а ако га разрешиш не фали ти награда.

Не заборави нека моја питања из онога мог великог писма, па ми одговори на њих кад узможеш.

Нека ти овај благи дан донесе мир и радост души и дому, те да ведра чела и весела срца на поздрав овога писма: Христос васкрсе – одговориш: ваистину васкрсе.

Најљубазније поздравље и свему дому здравље

шаље и од Бога жели твој Светислав


Алексинац 27. марта 1871. год.
/:уочи Ускрса/

?.................

Ох Светиславе, ох брате мили, да ли можеш завирити у ову малену душу, да видиш како је збуњена, како је утучена! Читав четврт сата стаја пред магловитом тмушом и једва одпоче, ни сам незнајући како. Болник ми јеком и јауком дремеж разбија, а ја се опет и нако нежурим да спавам, јер нећу рàнити у 2. сата у цркву да ме оживи “васкршење твоје Христе спасе Анђели поју на небесима”. Да почнем одговарати на јутрошње pисмо, е богме нећу умети ни двије унакрст написати. Дај да истрчим предате са чиме му драго и с колико се може, па макар ти писмо и без подписа пратио, кад је већ дотле дошло да могу часком у мјесто пера самртну свијећу прије потражити и шчепати. Узалуд ми на благовјести шаљеш мира и здравља у дом кад ми он ка тамница изгледа; а из оваког дома, како ти могу на она питања одговорити? Сад ми изгледа чудновато како сам ти се мого повалити јунаштвом и сам себе лагати, а још више како то ти несмотри да лажем него за готово прими. А зашто ме не запита: па деде брајко небуди јунак ако си јунак, то јест дед нетрпи ако можеш. Дакле видиш, ја сам јунак и трпим зато што немогу да утечем. Јуче на велики петак од јутра до подне нисам мого учинити да сузе неиду, а кад ме један од другова запита како сам, ја од загушљивости немого ни да му одговорим, него једва прошапта “вала Богу горе”. Ишао сам тамо амо, долазио кући, бежао, ал немого да утечем. Оно што је за врат узјало, неће нигди да остане, но трчи за мном узастопце. После подне би ми лакше и то не што сам ја тако хтео, већ некако само од себе дође. Сада дај награду, јер са овим ти одговори, да се душа неможе еманциповати. Та ни сам Христос није мого да је тако еманципује, него је на крсту одјекнуо: “Боже, Боже мој вскују оставил мја јеси”. Истина је да се привикавањем може учинити да се нешто тешко лакше сноси, али дед ми нађи јунака који ће ка Сцевола турити руку у жеравицу а да се нетргне? Пред мојим судом оно су јунаци који се труде да што равнодушније претрпе тегобе живота; а они што их видимо да нешто трпе душевно као да их се то слабо тиче: то нису јунаци него их је природа створила те неосећају колико други. Ето ја колико се усиљавам да све издурам, па опет сам толико од осетљивости омршавио, да ево једва седим на сламној столици, а баш ме ништа неболи, осим што ми је стомак покварен, али и то је опет од душевне боље. Ако се кад састанемо прије оног свијета, повешћемо и о овоме разговор. Како ми описујеш твој далак, ја мислим да ћете он догнати у Рибарску Бању, у коју ћу и ја може бити, ићи, ако имаднем ђецу код кога оставити, а већ извјесна је ствар да ће, можно и сјутра али извјесно до конца Априла, бити двоје сирочади. А може бити да ћу се и другом оженити до одмора судског. Ово нек ти небуде чудновато, јер знаш, жена сваки рођај детета скоро оће главом да плати, па опет од мужа небежи, него чини оно што је и пре чинила. Ако ја опет ту глупост учиним и у кљуну упаднем: онда ме не мој питати написмено зашто то учини, јер ћу ти само устмено одговорити моћи. Видиш како је моја жена срећна. Хоће да умре на мојим рукама, и моје сузе оросиће њену гробницу као што је и сад у постељи орошавају; а ако се ја завалим, ка шта је сва прилика: ко ће онда мене нагледати, кад нема сузе да потече за мном; и шта ће бити са двоје сирочади у овоме себичном нехришћанском свијету. Ето са каквим осећањем чекам сутрашње васкрсење и с каквим утјешењем оћу да идем санка тражити. И... више не могу. Остављам ти ово артије празно да подпуниш сам са чиме знаш, а само да примиш брацко поздравље од

Твога КЦветковића

Ти како ми исприча, реко би да ниси ни дана био здрав. Но ја би ти реко да ћераш далак веџбањем гимнастичким, јер се он одањем и умереним телосним радом одгони, и ја их знам који су га тако одагнали, а богме ће и бање помоћи. Од оног што те је у пљувачки препало, баш нимало незазири. И ја сам то исто искусио, а после се уверио да је носна крв. Међу тим сва незгода и нерасположеност долази од далка и од тога поквареност желудца, који највише утиче на нарав. Све би ти то боље потврдио кад би мого устмено разговор предузети.

(адреса на полеђини:)
Господину Светиславу Вуловићу
Супленту гимназије
У Биоград

Поздрави г. Панту Савића ако га видиш и ако са њим живиш. Кажи му да ми је све горе у дому одкако му писа у Децембру пр.год.


Београд
13.априла 871. у вече

Драги Кузмо.

Овоме управо додатку ка писму узрок је твоје последње писмо, које ми дође пошто ти бејах већ написао и затворио писмо и затече ме на ручку ономад у недељу. Још док га нисам био отворио, – знао сам шта је у њему. Ти си ме одавно спремио за глас који беше у њему; али му се опет не надах и све мишљах превариће га срце, које у страху претерује.–

Дакле нека буде по вољи божјој, која тако шћаше!

И “који претрпи до краја – благо њему”! вели свето јеванђеље. А ко зна колико још има до краја?

Дај да се бар мирно и јуначки одстоји пред вратима Господњим у овоме простаноме трему његову, у коме силни и богати срећни холо ходе и башаре се и сиромашни и несрећни у праху кога кута стењу и уздишу – док једног по једног не пусте пред суд вечне правде.

Нека би те ове врсте барем само занеле и забавиле мало, те да за час заборавиш где си, а утешити те знам не могу. Голема је твоја туга, а слаба моја утеха. А ко би још мог’о тражити да отуриш сасвем тугу и да весело разведриш лице? Да ли се може апеловати на будућност, или на златну и румену зору среће и слободе, која “Роду” свиће, поред које треба заборавити на своје јаде, – или на што друго?

... Једино се још може апеловати на мушко срце и на истину, да је заман тужити за оним чега више нема. А

“Што гроб ладни једном свати

Назад више он не прати”.

Нисам толико живео, да сам могао видети како се свршио цео живот кога човека или више људи и фамилија; историју сам слабо учио, а она и не износи тако што; али опет мислим, да је мучно било досле људи који су проживели цео век људски срећно и весело, а умрли мирно и задовољно.

“Судба наша отрова је чаша”. Али неко сркне мање неко више; тек сваки огрчи уста, а опет не умре нико.

Остало ти је “двоје сирочади, два ножа у срцу“. Жао ми те је, што ћеш се толико намучити око њих колико сигурно није твој отац око тебе; а за њих се не бринем. Свет је простран и ако буду срећни наћи ће у њему и добрих људи и пријатеља и не ће пропасти ма како да буду, а могу живети мирно и задовољно и у највећој сиротињи. А ко се о теби бринуо и старао много? Није ли те отац пустио у свет да сам себи срећу тражиш, и што си од тога проживео слатких часова твоја је заслуга као што су и твоје жалости, патње и невоље твоја својина и можда већи е него што их је твој отац – који не знам је л’ још жив – видео целога века. А нисмо ли ми сви сирочад на овоме свету? Оца не знамо, но га тражимо по небу, а мајка природа није кадра да нас све једнако усрећи и захрани.

За оне новце питао сам Стојана. Вели, да их саде не шаљеш. Наш је музеј – вели – пун таких ствари, а сума одређена на старине малена је. Једва да би могли сад дати што више но што вреде реално. На јесен – вели – уредиће се музеј с те стране боље и онда ће ти јавити може ли их музеј откупити.

Буди само здрав и не клони духом док год душе има, па ће и мир доћи.

Твој Светислав


5ог септембра 1884

Драги мој Кузмо!

Писмо, које си твојој Косари 2.ов.м. писао, вечерас је код мене и ја сам се решио, да ти сад пишем, ма сву ноћ не спавао. Јер ја сам се, брате, о тебе огрешио -- и не питај више. Али ми је утеха сама твоја Косара. Она је красно дете – као што сам се ја и надао – добро је учила, до данас је најбоље све учитељске испите положила и свима је драга и мила. Баш вечерас ми каза жена, да јој је управитељка казала, да би је желела задржати овде као помоћницу в. жен. школе. Ту би имала плате 5# месечно, а могла би по нешто и кондицијама зарађивати; а одатле јој је ранг: учитељка више ж.школе, што би за њену будућност можда много боље било, само што не би код тебе била. Ја ипак мислим, да би сад за њу боље било оно, што ти у писму велиш – у што ћу ја уложити сав свој труд, у колико вредно буде – али, за случај да то не испадне, долази одмах ово. У осталом о том се имамо кад разговорити и кад ти овамо дођеш. Ја хитам само да те ово писмо затече и да те развеселим лепим гласима о Косари, који да Бог да да вазда таки остану. Косара је сад и много ведрија него што је у Чачку пре 2 год. била и него што је била кад је овамо дошла.

Да се што скорије у здрављу и задовољству видимо и сити наразговоримо

жели твој Светислав


 

     
 
Светислав Вуловић

фотографија: Архив САНУ, Београд
 
Косара Цветковић

Напомене

1 Податке о Кузману Цветковићу из Матичне књиге умрлих цркве чачанске, ред.бр.199, стр.112, саопштио нам је Радош Маxаревић, архивиста из Чачка, на чему му захваљујемо.

2 Јаша Продановић: Светислав Вуловић: целокупна дела.Књ.2.- Београд: Народна просвета, 193? (Библиотека српских писаца,24),стр.348-349

3 Радмило Димитријевић: Светислав Вуловић.- Београд: Филолошки факултет, 1966 (монографије, књ.2). На страни 17. пише: Сва Вуловићева писма Кузману Цветковићу наведена према Јаши Продановићу.

4 Сигнатура Ибр.4158-Ибр.4190

5 Сигнатура Р 523/ИИИ/3-27

6 Алимпије Савић, писар у суду горњомилановачком

7 Световид: централни дневник за политику и белетристику, Темишвар-Беч-Београд, изд. и уред.Александар Андрић, у Темишвару само 1852. у Бечу до 1859., а после у Београду

8 Милан Кујунxић-Абердар: Поглед на психологију у нас Срба, Вила, 1867.год.бр.10 и бр.11

9 Вила. Лист за забаву, књижевност и науку, Београд 1865-1868, уредник Стојан Новаковић

10 Мојсије Менделсон: Федон или о бесмртности душе, превео Јован Хаxић, Нови Сад, 1866

11 Пјер Жозеф Прудон (1809-1865), француски економиста и социјалиста

12 Лука Сарић, зет Вуловићев, писао и песме, најпознатија: О, Србијо, мила мати

13 Аксентије Тешић, члан суда у Г.Милановцу

14 Панта Луњевица

15 Омладинско друштво Шумадија, председник С.В.Каћански, секретар Р.Пејић

16 Стојан Новаковић (1842-1915), научник и државник, библиотекар, министар

17 Застава, Пешта-Нови Сад, 1866-1929, са прекидом 1914-18. Лист Св.Милетића, орган Српске народне слободоумне странке, касније Радикалне партије

18 Глигорије-Глиша Гершић(1842-1918); професор римског и међународног права у Великој школи од 1866; ректор 1898/99. Више пута је био министар правде

19 није Кузманов рукопис

20 Пантелија-Панта Срећковић (1834-1903), професор опште и српске историје на Лицеју и Великој школи, ректор 1884/85. Представник романтичарског правца у српској историографији

21 Невен Слога, б.м. 1849.

22 Петар Протић Сокољанин (1827-1855)

23 Јован Драгашевић (1836-1915)књижевник и географ, професор у Артилеријској школи, писао песме, историјске и филозофске расправе, приповетке и дела из географије

24 Стеван Владислав Каћански (1830-1900), песник романтичарске епохе, писао претежно родољубиве песме, уређивао Велику Србију

25 Ђура Јакшић (1832-1878), књижевник и сликар

26 Љубомир Ненадовић

27 Сима Поповић (1844-1921), војвода, песник, новинар и државник

28 Видовдан, лист, Београд 1861-1876. Изд. и уред.Милош Поповић

29 Матија Бан (1818-1903), песник, драмски писац. Год.1844 дошао у Србију, од 1850.проф. франц.језика на Лицеју, од 1861.шеф пресбироа

30 Константин-Коста Бранковић (1814-1865), филозоф, професор и ректор Велике школе

31 Михаило Хр. Ристић (1839-1897), проф.историје и филозофије у карловачкој гимназији

32 Историја света за народ и школу у 4 књиге, књ.1: Историја старог века, Београд, 1866. Стојан Бошковић(1833-1908), професор, од 1874. проф.опште историје на Великој школи, ректор 1877/78, министар просвете 1879-81

33 Готхолд Ефраим Лесинг (1729-1781) немачки књижевник, просветитељ

34 Мита Ракић (1846-1890), политичар, писац и преводилац

35 Јеж, Теодор Томаж: Анђа Загорничанка. Приповетка. С пољског превео Мита Ракић. Објављивана у Вили 1867. у 35 наставака

36 Дрезден

37 Валтазар Богишић (1834-1908), правник, проф.словенског права

38 Јокај: Добри стари таблабирови

39 Стојан Новаковић: Историја српске књижевности: преглед угађен за школску потребу...Београд 1867

40 Оглас о покретању Перуна дао је у Вили 22.априла 1867. Милош С.Милојевић, секр. Трг.суда

41 Стојан Обрадовић, Костреш Арамбаша, Београд 1863

42 Чедомиљ Мијатовић (1842-1932), књижевник, дипломата, историчар

43 Ђорђе Павловић (1838-1891), правник и политичар, проф.грађанског права на Великој школи 1864-1871, министар: иностраних дела, финансија, правде

44 Аћим Чумић (1836-1901), професор, од 1865. проф. казненог права на Великој школи, министар, председник владе, чувени адвокат

45 Јован Гавриловић, члан Државног савета

46 Ватрослав Јагић (1838-1923) филолог, оснивач славистике

47 објављено у Вили, 1867, бр.27, стр.436

48 Србија: политично-економски лист, Београд 1867-71, уред. и изд. Љубомир Каљевић. Заступао је идеје либерала

49 6.август

50 Љубомир Каљевић (1841-1907), политичар, публициста, дипломата

51 Уствари Милан Петронијевић

52 Побратимство - ђачка дружина Велике школе, основана 1.11.1867. са циљем да учествује у раду Уједињене омладине српске. Свој алманах почела је да издаје 1871.године.

53 Адреса посланика јагодинског, попа Јове Јовановића, упућена из Крагујевца кнезу Михаилу, 30. септембра 1867.

54 Ружа, шаљиви лист, Београд 1865-1872, изд. и уред.Михаило Ђ.Ђелешевић

55 Г.Јован Балугxић, чин.овдашњи покреће овде од нове године нов лист за забаву и шалу под насловом Дангуба/.../ Бојимо се само да лист сувише не буде дангуба и читаоцима и уреднику своме - Вила, 1867,бр.50, стр.804

56 Xон Виљем Дрепер, Историја умнога развића Европе,књ.1.Београд 1871

57 Ватрослав Јагић: Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога, књ.1:Старо доба, Загреб 1867

58 Милан Кујунxић-Абердар: Кратки преглед хармоније у свету, део 1:Наука о осећању, Београд 1867

59 Јосиф Панчић: Јестаственица за ученике Велике школе, део 3: Минералогија и геологија по Науману и Беданту, Београд 1867

60 Песме Бранка Радичевића,(св.)1, Нови Сад 1867

61 Мемоари проте Матије Ненадовића, изд.Љубомир П.Ненадовић, Београд 1867

62 Чедомиљ Мијатовић: Извод из политичне економике, Београд 1867

63 Алимпије Васиљевић: Историја народног образовања код Срба, књ.1:Увод, Београд 1867

64 Божидар Петрановић: Богомили: црква босанска и кристјани, Задар 1867

65 Протокол Шабачког магистрата од 1808 до 1812 године, Београд 1868.г.

66 Владимир Васић (1842-1865) песник, објављивао песме у Световиду и Даници, после смрти објављене песме са предговором Стојана Новаковића

67 Оженио се Јеленом Максимовић, с којом је имао децу: Слободана и Правду

68 исцепан један део писма

69 Михаило Розен (Ружић),новинар и лекар, запослио се као лекар у Књажевцу 1863. а 1864. као помоћник при Народној библиотеци. Сарадник Видовдана. Играо видну улогу у Бонтуовој афери после које је напустио Београд и настанио се у Бечу

70 Драгутин Томај Тумински (? - 1871)

71 Ђорђе Павловић: Хипотекарно право у Кнежевини Србији или теорично и практично објашњење уредбе о интабулацији: од 19.новембра 1854. Београд 1868

72 Милан Јовановић: Мануал судског лекарства за правнике.Београд 1868. Др Милан-Морски Јовановић (1834-1896) лекар, академик, професор, књижевник

73 Јосиф Панчић (1814-1888) проф. јестаствене историје и агрономије на Лицеју и Великој школи, ректор. Први је ботаничар и зоолог који је систематски започео истраживање биљног и животињског света у Србији

74 Димитрије Нешић (1836-1904), професор математике на Великој школи, ректор, зачетник математичке науке у Србији

75 Димитрије Матић (1821-1884) политичар и правник, проф.грађанског права, министар

76 Аћим Чумић (1836-1901), професор гимназије, од 1865. проф.казненог права на Великој школи, министар

77 Стојан Марковић (1833-1903), професор административног права са трговачким и меничним правом и науке о државној управи, ректор, министер правде

78 Драгиша Станојевић (1844-1918), писац, политичар, публициста, дуго година у изгнанству, превео и препевао класична дела италијанске књижевности

79 Д.Станојевић: Шта је говорено на Св.Саву у Вел.Школи: одговор новинама Србији од 17 јануара, Београд 1868

80 Живојин Жујовић (1840-1870), секретар министарства финансија, свршио је Духовну академију у Кијеву. Писао је о економским и социјалним питањима. Припада социјалистима

81 Јован Сундечић (1825-1900), песник, професор Задарске богословије, лични секретар кнеза Николе, уређивао бројне часописе, ватрени поборник српског и хрватског јединства

82 Љубен Каравелов (1834-1879) бугарски књижевник, публициста и револуционар

83 Милорад Поповић Шапчанин

84 Ђорђе Звекић (? - 1871): Јавно предавање: за српски збор и за српску кућу, св.1:Лаж, Пешта 1868

85 Милан Јовановић

86 Милорад Поповић Шапчанин

87 Ђура Јакшић

88 Индијске приповетке: епопеја из Махабарате, прев. Сима Поповић, Београд 1868

89 Велимир Валожић (1814-1887), књижар и издавач

90 Карл Еуген Диринг (1833-1921), немачки економиста и филозоф

91 Шарл де Монтескје (1689-1755), француски политички филозоф и социјални критичар

92 Владан Ђорђевић (1844-1930) политичар, научник, књижевник, лекар

93 Елоди Мијатовић (1833-1908), супруга Ч.Мијатовића, преводила са енглеског

94 Ђорђе Малетић (1816-1888), књижевник.Уређивао Подунавку и Родољупце

95 Правда: лист за све гране правних наука, Београд 1869-1870, изд. и ур. Д. Новаковић, Стојан Антић и Урош Кнежевић

96 Сиромаштво је једини терет, који, што га више људи носи, постаје све тежи. Захваљујемо Хенрику Хоферу из Универзитетске библиотеке Хумболт Универзитета у Берлина који нам је растумачио реченице на немачком језику

97 Karl Joseph Anton Mittermeir

98 Законик Стефана Душана цара српскога: 1349 и 1354, приредио Стојан Новаковић, Београд 1870

99 Исток, лист за материјалне интересе и политику.Вршац-Београд 1871-81. Изд. и одг.уредник Аксентије Мијатовић. Лист либерала

100 Православље: часопис духовни, Београд 1871-73, изд. и ур. Никодим Петровић

101 Решето. Шаљиво хумористички лист. Излази сваки десети дан и каткад и ванредно. Издаје, уређује и одговара Љ.Даниловић, Београд 1871 (није виђен)

102 Змај. Свеске за шалу и сатиру. Излази месечно. Уређује Јован Јовановић. Пешта-Нови Сад-Беч, 1864-1871. Од бр.6-7 1868 излази у Новом Саду, а од 1871. у Бечу

103 Јеванђеље природе.Књ.1-2. Књига за сваку кућу. С немачког превео Миленко Обрадовић. У Београду 1871

104 Писмо нема краја. Последњи лист је био погрешно повезан са писмом од 7.априла 1870