Међу старим српским букварима значајно место припада Буквару славенском триазбучном књижевника и просветитеља Павла Соларића (1779–1821), једног од омиљених ученика Доситеја Обрадовића чијег Мезимца је постхумно објавио у Будиму 1818. године. Соларићева књига, објављена у Венецији 1812. године, није само обичан буквар. Иако има форму школске књиге, Буквар славенски триазбучни је истовремено прва српска научна расправа о глагољском, црквеном и руском грађанском писму. Чувени слависта Јозеф Добровски похвално га је оценио као буквар, али је Соларићу замерио некритичност у појединим историјским питањима. Павла Соларића су ценили Јернеј Копитар и Вук Караџић, што несумњиво треба довести у везу са његовом похвалом словенског писма у предговору Буквара: оно је „најлушче устројено писмо, где, како говори се, тако пише се, и како је написано, тако чита се“. Упркос томе, са становишта језика и писма Соларић у свом Буквару (који је не само штампан већ и пагиниран црквеним словима) свакако није претеча Караџићеве реформе. Због тога је историчар Димитрије Руварац (1842–1931) записао на свом примерку Буквара, који је као део библиотеке великог библиофила Јоце Вујића поклоњен Универзитетској библиотеци: „Кад човек помисли, да је оваким језиком могао писати Србин рођен у Писаници, где се најчистијим језиком говори, не може да се довољно начуди лудости пишчевој.“ Руварчева оцена ипак је великим делом анахронистична и говори о схватању језика у времену у коме је живео барем исто толико као о односу према језику у Соларићево доба.