Најстарији познати српски буквар је Буквар Инока Саве. Инок Сава био је пореклом из Дечана, одакле је отишао у Венецију и 1597. године објавио ово дело. Од почетка XVII века међу Србима почињу да се користе руски буквари на црквенословенском језику. Учитељ Максим Суворов, који је дошао у Сремске Карловце да оснује Славјанску школу, понео је са собом 400 примерака буквара Теофана Прокоповича. Прокоповичев буквар је, са незнатним изменама, током XVIII века био често прештампаван, а штампан је и у наредном веку, на пример на Цетињу 1836. и у Новом Саду 1853. године. Међу најстаријим букварима српских аутора треба споменути Рукописни буквар Гаврила Стефановића Венцловића (1717), серију издања Захарије Орфелина (од 1764. до 1793) која су значајна јер је Орфелин поред црквене давао преглед грађанске ћирилице, као и буквар Павла Соларића из 1812. године.

Хабзбуршке власти су 1770. године, на иницијативу Илирске дворске канцеларије, дале бечком штампару Курцбеку дозволу да штампа српске књиге, после чега је уследило ширење просвете међу Србима и смањивање утицаја руских књига. Курцбек је 1770. прештампао руски буквар издат у Кијеву, а четири године касније, ради уједначења наставе у целој Хабзбуршкој монархији, прештампао је буквар Теофана Прокоповича који је допуњен текстом на немачком језику. Тај буквар, међутим, није наишао на најбољи пријем у српској средини. Курцбек је 1781. године објавио нову верзију буквара за српске школе, тзв. „бечки буквар“, написан упоредо на рускословенском и немачком језику, који је све до половине наредног века прештампаван у Бечу и Будиму.

Нови период почиње са Вуком Стефановићем Караџићем, који је штампао Оглед српскога буквара у свом забавнику Даници за 1827. годину, а затим и као посебну књигу. Као што је био забрањен Караџићев нови правопис, тако је и коришћење овог буквара у Србији било забрањено због језичких новина, али он се користио у Црној Гори све до 1836. године, када је, на иницијативу Петра II Петровића Његоша, у Митрополитској књигопечатњи на Цетињу штампан буквар Димитрија Милаковића. Међу букварима који су штампани у Кнежевини Србији треба истаћи Брзоуки буквар професора београдског Лицеја Исидора Стојановића из 1846. године.