Уколико је традиционални поглед на феномене језика и мишљења био заснован или на замишљању чисто спољашњих односа ових појмова који се стварају путем понављања или на структуралној повезаности мисли и речи без посебних назнака специфичности те везе – модерне теорије које су покушале другачије да реше ово питање, поларизовале су се око ових супротних учења. Једну крајност чини чисто бихевиористичко схватање мишљења и говора, које се може изразити у формули: мисао је говор мање звук. Другу крајност представља крајње идеалистичко учење, које су развили, примера ради, представници Вирцбуршке школе и Бергсон, о потпуној независности мисли од речи, о изопачавању мисли речју.

Ово је, можемо рећи, постало опште место модерних теоријских школа. Засноване на сосировском принципу знака, по коме је однос између означитеља и означеног произвољан, структура језика је за ове теорије таква да је „језик“ увек унапред одсечен од стварности. Једна „сосировски“ заснована теорија, дакле, брише стварност из система: стварност никада није присутна у језичком систему и ми смо присиљени да, по Лакановим речима, прихватимо идеју о непрестаном клизању означеног под означитељ – тј. стварности под језик.

Међутим, иако нас језик приморава да комуницирамо на одређене начине, поштујући конвенције којима се сам језик штити од потпуне неодређености или прекомерности значења – сама европска баштина сведочи о чињеници, условно речено, валидности значења језика. Савремени концепт језика, као филозофске категорије, подразумева и Гадамерово становиште, које језику не предвиђа баш толику немогућност доношења релативно чврстих значења. Дакле, једна историјски заснована теорија говора/језика и мисли, омогућава нам да овај однос доживимо као један динамичан процес рађања мисли речју. Управо онако како је Хегел доживљавао реч: као биће оживљено мишљу. То што је та мисао често, у значењском смислу проблематична или вишеслојна, само сведочи у корист овог процеса и његове динамике, јер веза мисли са речју није првобитна и заувек дата. Уосталом, још је Пијаже клиничким методом испитивања дечјег говора и мишљења, систематски проучио невероватан напредак дечје логике захваљујући језику.

У књизи Робина Данбара Чишћење, сплеткарење и еволуција језика, на основу великог материјала из теренског проучавања примата, износи се хипотеза да језик потиче од лустрационих обреда, који имају функцију повезивања социјалних група. На тај начин, физичко самоочишћење би било аналогон и прафеномен свих културних процеса, где се, у складу са човековом умном еволуцијом, спољашње замењује унутрашњим. Тако, на место физичког чишћења, у људској констелацији ствари, долази култура, која је превасходно дефинисана као веома ступњевит систем језика, којим човечанство говори само са собом. Током тог процеса, човек пропушта читав околни свет кроз скуп различитих филтера, па се једна културна баштина може тумачити као човеков џиновски заклон од ђубрета.

То је и разлог због ког су управо буквари најдрагоценије сведочанство европске културне баштине, чије је почело садржано у учењу језика.