Посредством предочене архивске грађе из рукописног фонда Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, посвећене великану српске књижевности Јовану Јовановићу Змају, у простор наше културе после извесне паузе улази стваралаштво... На овом месту, обележеном са три тачке – које читалац може схватити и као троструки удар хералдовог штапа, при церемонијалној објави уласка величине у дворану културе – застаје нам мисао, прожета запитаношћу: како представити Змајево стваралаштво? Како у кратким цртама промишљати једно од најобимнијих и најразноврснијих поетских дела српске књижевности у целини, за које је један савремени велики песнички дух записао следеће: „Змај као да је дисао на песме. За њега је поезија била и земља и небо, и унутрашњи живот човеков и онај спољни, и народ и љубав и бес. Она је била универзални облик постојања, медијум свеприсутан, и то не у смислу апсолутизовања поезије, него у смислу безграничног поверења у њену неопходност, моћ, убедљивост.“ [1]

Наговестивши претходним цитатом основну линију изванредне ширине Змајевог стваралаштва, овде морамо отворити заграду да бисмо предочили уобичајене тешкоће у рецепцији његовог укупног дела. Оне се могу грубо свести на две могућности промашаја у спознавању Змајевог дела, чиме се губе и драгоцене вредности које оно садржи: прва могућност се манифестује кроз некритичко усвајање свега што је Змај написао, а друга кроз некритичко одбацивање истог. Јер нема ствараоца, у контексту српске културе, око чијег су се опуса, у квалитативном смислу, више ломила копља од Јована Јовановића Змаја. Готово да нема значајнијег српског књижевног тумача који се на отворен начин није сврстао на једну или другу страну реципијената Змајевог дела [2], каткад дајући међусобно потпуно супротстављена гледишта. Оно што, међутим, остаје неспорно јесте чињеница да би у евентуалном антологијском одабиру Змајеве поезије, он несумњиво заузео врхунско место у контексту српског романтизма и српске поезије. Оно што је, такође, константа свих тумачења, јесте да је квалитет те поетике платио цену сопственом квантитету.

Заиста, списак свих поетских настојања овог ствараоца готово је немогуће побројати: љубавне песме и песме бола, родољубиве песме и оне сатиричне, хумористичке, политичке, пригодне, дидактичке и визионарске песме, пародије и, можда најславније, песме за децу, чудесне пробе пера и језички каламбури, поетска проза, али и дневничке песме и својеврсно песничко новинарство [3]. Ако се томе дода и његова лекарска пракса, покретање и уређивање неколико врло утицајних књижевних, дечјих и сатиричних часописа [4], преводилачка делатност, као и активно учешће у политичком и јавном животу, онда постаје јасна сва полихисторска усмереност Змајевог стваралачког духа. Не треба зато да нас чуди кад Јован Дучић у свом есеју о Алекси Шантићу српску лирику XIX века назива „Змајевим периодом српске поезије“.

Данас, чини се, Змајево поетско наслеђе се може промишљати у контексту енциклопедијске парадигме. Већ је Драгиша Живковић писао о Змајевој песничкој „репортерској свакодневици“, а Тања Поповић закључује да се данас то може „читати и као хроника једног доба, препуна сведочанстава о успутним и споредним догађајима и токовима у српској деветнаестовековној култури“ [5]. Разуме се, Змајева песничка обрада подразумева и оне главне токове српске културе, али цео његов опус (а нарочито пет књига његових Певанија), може се тумачити као образац једне поетски доживљене енциклопедијско-лексиконске форме. „Змај није само ’народни’ песник у значењу барда, него је и ’свакодневни’ песник, који је поетизовао сваки животни тренутак, безброј тема и мотива и многе људске емоције и расположења, створивши у правом смислу речи песнички зборник...“ [6]

Енциклопедија је до данас остала најдемократичнија форма, која тежи како тоталитету, тако и детаљу, и у којој ниједна одредница није важнија од друге. Она ће се касније у самој српској књижевности, кроз модернистичке и постмодернистичке варијанте, етаблирати као последња хуманистичка форма, у којој је свака различитост вредност по себи. Уколико Змајев опус посматрамо кроз призму енциклопедијске парадигме, схватићемо колико је погрешно наглашавање једних стихова на рачун других. Уосталом, Љубомир Симовић је већ показао колико се авангардног потенцијала крије у Змајевим тзв. „пробама пера“ и наизглед једноставним дечјим песмицама [7]. Иако нико не спори да централно место у Змајевом песништву чине знаменити Ђулићи и Ђулићи увеоци, кроз све критичке натписе о њему константно провејава опасност од претераног поједностављивања ствари. Наиме, скоро сви који су писали о Змају, истичу његов јасан и једноставан стил, који се брзо схвата и лако памти. Више од једног века деца уче српски језик кроз „чика Јовине“ стихове, они су прва лектира генерацијама [8], Змај је неко ко припада свима и о коме се све зна, учи се о грађанском моралу кроз стихове Песме о једном најлојалнијем грађанину, уче се напамет песме Ђулића из љубавних, Светли гробови из родољубивих и Песма о песми из поетских побуда. Речју, Змајева поезија, то смо ми, наш живот у својим различитим испољавањима. Зато се и каже да су због јасности и једноставности Змајевих песама, такви и судови о њима – транспарентни и недвосмислени, било да су афирмативни, било да су негативни.

Ипак, поезија је по својој нутарњој природи комплексан организам, па је и свака једноставност често варљива. То је, на најпластичнији начин, показао Миодраг Павловић, анализирајући наизглед крајње сведену песмицу број XЛИИ из Ђулића, познату сваком по својим првим стиховима: Ала ј’ леп / Овај свет... У тој, наизглед наивној и идиличној песми, Павловић проналази одређене социјалне и дидактичке потенцијале [9]. Такође, Љубомир Симовић открива читав низ веома модерних и изненађујућих пасажа, махом у Змајевим „пробама пера“ и дечјој поезији [10] – од дадаистичких просијавања, која је касније остварио Драган Алексић, преко надреалистичких момената и раних антиципација Давичове или Вучове поетике, потом првих назнака тактилне поезије и будућих „пипазона“ Владана Радовановића у контексту српске неоавангарде, све до тренутака визуелне и сигналистичке поезије, коју ће тек у савременој српској књижевности заступати, на пример, Мирољуб Тодоровић. Због чега ови „импулси“ Змајеве поезије нису били препознати у своје време, као ни касније у доба „модерних“ тенденција у српској књижевности, није тема овог текста [11].

Наравно, с правом се говори о „вуковском“ правцу у Змајевој поезији и о вези са завештањем наше народне песме. О томе је већ исказано много наговештаја [12]. Додуше, сразмерно је ретко тумачен један чисто артистички, стилски напор песников, да се елементи народне поезије и саме речи Вуковог речника, инкорпорирају у тада актуелно романтичарско писано песништво. Томе у прилог говоре и његове позне збирке Снохватице и Девесиље, његова преводилачка делатност [13], као и чињеница да су поједине Змајеве песме настале под утицајем (а онда и саме постале део) – грађанских рукописних песмарица [14]. Та мисао о једној, у пуном смислу – демократској поезији, већ једноставним компаративним приступом, превазилази свако укалупљивање Змајевих песничких интенција само у „певање на народну“. Тако, на пример, у контексту европског романтизма, Вилијам Вордсворт у програмски значајном предговору другом издању Лирских балада [15] пројекат романтизма дефинише кроз поновно успостављање поезије и то тако што ће апстракције ума, заоденуте у било какав специјалистички начин изражавања, бити замењене страсним осећањима и изражене свакодневним језиком. Као образац за овај нови песнички начин изражавања требало је да послужи језик рустике [16]. Стога је Змајева изванредна разноврсност само ођек разнородности европске књижевности XIX века која је у делима Гетеа, Хајнеа, Пушкина или Игоа показивала амбицију свеобухватности. „На филозофски и научни енциклопедизам XVIII века надовезала се литерарна енциклопедичност, која је требало да буде одговор на напредак појединих наука, на велике филозофске системе, и на велике и разнородне хоризонте који су се отварали проучавањем историје.“ [17]

Дакле, Змајев разумни и интуитивни хуманизам, видљив у свакој песми-одредници његове поетске енциклопедије, један грађански и демократски поетски поступак који увек и пре свега полази од појединачног конкретног човека (у друштвеном или сопственом, емотивном контексту), објашњава истовремено и убедљивост Змајевог лирског завештања и ванредну успешност његове дечје поезије, али и оне друштвене хуморно-сатиричне, као и родољубиве.

У једном постенциклопедијском дискурсу, који се као могућа претња надвија над нашим добом, форма више не постоји. Разлике се више не подразумевају. Оне се вештачки производе. У свету у коме, по Хајдегеровим речима, техницитет преузима све прерогативе хуманитета, разноликост је излишна. А нама је, заокупљенима трендом опште забаве, лепо, као Лотофазима у Одисеји.

Зато нам је превише драгоцен овај интимни, добронамерни, романтични и мудријашки глас Јована Јовановића Змаја који нас корективно враћа на сопствене почетке, па можемо заједно са нашим нобеловцем, из намерно тражене дечје перспективе, закључити да смо из Змајевих стихова „не схватајући још право ни потпуно, сазнавали и то да у свету, као ни у земљи у којој живимо, није све добро ни у реду, и да има људи који о том размишљају и певају, и раде и боре се да буде друкчије и боље. И да су то прави људи.“ [18]

Василије Милновић

1. Pavlović, Miodrag, Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979, str. 143.

2. Navešćemo samo najpoznatije primere: od Ljubomira Nedića, koji je otvoreno odbacivao Zmaja kao velikog pesnika, niz takvih negativnih recepcija se nastavlja preko Bogdana Popovića do Milana Kašanina, a posebno je slavna kompleksna recepcija Zmajeve poezije od strane Laze Kostića u, po mnogima, najkontroverznijoj knjizi srpske književnosti O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu dobu, koja nije bez značajnih pohvala Zmajevom duhu i pesništvu, ali koja ostaje svedočanstvo dubinskih zamerki njegovoj poeziji (Videti: Kostić, Laza, O Jovanu Jovanoviću Zmaju: (Zmajovi), prir. Dragiša Živković, Matica srpska, Novi Sad, 1989). S druge strane, pozitivna recepcija ovog pesništva, takođe je totalna: od Skerlića, koji smatra Zmajevu poeziju konstantno velikom, preko Veljka Petrovića, do modernijih pristupa koji ukazuju na kompleksnost „situacije Zmaj“, u kontekstu njegovog vremena i srpske književnosti uopšte, i koji prevashodno potvrđuju ogroman značaj ovog stvaraoca (Dragiša Živković, Borislav Mihajlović Mihiz, Miodrag Pavlović, Ljubomir Simović itd.).

3. „Pisao je o mesečini, i o osnivanju težačkih zadruga; o izborima i o snoviđenjima; o mađarizaciji Srba, i o štetnosti pušenja; (...) pevao je nad grobom lovca i šaljivčine Trivuna, i nad grobom ustaničkog barda Filipa Višnjića; opevao je pogreb Garibaldija, i pogreb jednog petla; pisao je o prokopavanju kanala u Novom Sadu, i o nacionalnom oslobođenju...“ Simović, Ljubomir, Duplo dno, Dela, knj. 4,SKZ, BIGZ, Prosveta, Dečje novine, Beograd, 1991, str. 96.

4. Na primer, časopisi: Javor, Komarac, Zmaj (po ovom časopisu je pesnik dobio svoje umetničko ime i to kroz igru reči – spoj grafeme broja i naziva meseca – 3. maj, a misli se na 1848. godinu i datum kada su Srbi u Sremskim Karlovcima formulisali svoj nacionalni program i krenuli u pravcu stvaranja nacionalne samouprave u okviru Austrijskog carstva), Žiža, Ilustrovana ratna hronika, Neven, Starmali; kao i kalendari i almanasi: Priklapalo, Žižan, Postiljon, Novoletice, Pančevac…

5. Popović, Tanja, Jovan Jovanović Zmaj – klasik srpske građanske kulture, predgovor u: Jovan Jovanović Zmaj, Deset vekova srpske književnosti, knj. 36, prir. Tanja Popović, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2012, str. 30.

6. Živković, Dragiša, Zmajeva pevanija, u: Evropski okviri srpske književnosti, knj. 3, Prosveta, Beograd, 1994, str. 113.

7. Videti: Simović, Ljubomir, Ibid, str. 94–126.

8. „Da, svi smo prošli kroz Zmajevo delo misleći (pogrešno) da smo izišli iz njega zauvek i bez traga. Da, svi smo mi izrasli dosta brzo iz Zmajevog stiha, ali činjenica da smo dalje rasli, pa i to kako smo rasli, sve je to zavisno, bar jednim delom svojim, upravo od tog čika-Jovinog stiha, sve je to bilo i ostalo u vezi sa njim, više nego što smo to, često, i sami znali i priznavali sebi i drugima.“ Andrić, Ivo, Pevanija: knjiga detinjstva, knjiga života, u: Umetnik i njegovo delo: eseji, ogledi i članci, Prosveta, Beograd, 1981, str. 190.

9. Videti: Pavlović, Miodrag, Ibid, str. 143–157.

10. Ovo je, inače, prvi u srpskoj književnosti uočio Stanislav Vinaver i to na sebi svojstven parodijski način. U „beleškama“ parodiranih pisaca njegove Pantologije, stoji sledeće: „ČIKA JOVA Dugogodišnji učitelj za gluvonemu decu. Otuda u njegovim pesmama jedna naročita, mutava dečija psihologija“. Vinaver, Stanislav, Pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike, Beograd, 2007, str. 261 (Prva dva izdanja, 1920, 1938).

11. „Jednom rečju, Zmajevi savremenici nisu umeli da čitaju pesme onako kako ih čitaju ljudi dvadesetog veka. A čitaoci dvadesetog veka nisu u Zmajevim pesmama otkrili sve te novine jednostavno zato što čovek ponekad neku stvar ne vidi ako mu se ona ukazuje na mestu na kome je on ne očekuje.“ Simović, Ljubomir, Ibid, str. 106. Može se, takođe, govoriti o svojevrsnim „demonskim“ manifestacijama u prvim Đulićima, koje se mogu tumačiti kao dubinski simptomi kasnijih Đulića uvelaka. Zato nije slučajno što je najbolji prepev Demona od Ljermontova načinio upravo Zmaj. Ovo je još jedna potencijalno velika tema koja problematizuje navodnu Zmajevu jednostavnost.  

12. „Zaista, najpotpuniji reprezentant linije koja ide od Branka, preko njega – Zmaja, do Šantića, Zmaj je bio i ostao do kraja života vukovski pesnik, raznovrsni, plodni i inventivni nastavljač Brankove poezije, umetnički pesnik inspirisan na vrelu narodne poezije.“ Živković, Dragiša, Ibid, str. 115.

13. Zmaj je poznavao mnoge strane jezike: nemački, francuski, ruski, mađarski, latinski, starogrčki itd.

14. Videti: Kleut, Marija, Zmajeve pesme u rukopisnim pesmaricama, Srpsko građansko pesništvo, zbornik grupe autora, Novi Sad, 1988, str. 185–192. Moguće je, takođe, primetiti jednu čisto petrarkističku notu u Đulićima, što je samo sporadično pominjano u srpskoj kritici, notu koja je u Zmajevoj poetskoj izvedbi pretrpela značajan uticaj građanske lirike XVIII veka, što dalje komplikuje jednostrano povezivanje Zmaja isključivo sa narodnom poezijom. Pri tome, Zmajeva lirska emocija je prvenstveno lične, a ne ni knjiške ni folklorne prirode.    

15. Vordsvort, Vilijam, Poezija i poetska dikcija – Predgovor drugom izdanju „Lirskih balada“,  u: O poeziji: izbor engleskih eseja, preveo i priredio Borivoje Nedić, Prosveta, Beograd, 1956.

16. Zanimljivo je da je sve do skoro u tumačenju Zmajeve lirike zaobilažen izvesni orijentalni uticaj (očigledan u pesmama kao što su Hafisov grob ili Lem-Edim), čime se naš pesnik približavao sferi nemačkog romantizma. Uostalom, on je i preveo Geteovu baladu Bog i Bajadera i Hajneovu pesmu Pesnik Firdusi.

17. Pavlović, Miodrag, Ibid, str. 153.

18. Andrić, Ivo, Ibid, str. 192.