Најзначајније дело Емилијана Јосимовића је свакако “Објаснење предлога за регулисање оног дела вароши Београда што лежи у шанцу,” рађено од 1864. до 1867. године, када је Београд званично постао слободан град. То је истовремено и први практични и теоријски рад у Србији о реконструкцији градова. План се односио на простор данашњег најужег центра града. То је време када су се велики грађевински радови спроводили и у другим европским градовима, као што су Османови радови у Паризу и Сердини радови у Барселони. Први урбанистички план је трасирао неке од основних оса данашњег Београда - Кнез Михајлову улицу, улице Цара Душана, Краља Петра. До тада су београдске улице углавном биле кривудаве. Шанац је био спољно утврђење чија се линија може препознати у изломљеним трасама данашњег Косанчићевог, Топличиног и Обилићевог венца. Истичући недостатак зеленила и слободних простора за одмор, Јосимовић пројектује јавне паркове и то на месту Велике пијаце (Студентски трг) и на Калемегдану. Осећајући изванредну вредност тврђаве, Јосимовић је предложио да се Калемегдан претвори у градски парк, још у време док је турска војска била у њему: „Кале-мегдан од виса према Сави... ка Зиндан капији могао би се претворити у дивотан парк, с једне стране с изгледом на Срем, а с друге на Дунав и Банат. Засађени и удобним стазама изпресецани пристранци градскога брда, што гледају на Саву и Дунав, образовали би присне делове тога парка. Боље стање здравља наше престолнице било би тиме по могућности подигнуто на највиши степен, за удовољство житеља било би учињено све, за што је било прилике, а што се тиче лепоте вароши... за цело неби било вароши у Европи, равне Београду. Да се све то подпуно представи и увиди, довољна је обична уобразна снага и није нужно да је човек поета”. Јосимовић је предвиђао и тешкоће и отворено указао на опасности које су пратиле сличне радове на реконструкцији градова у другим земљама – на земљишну шпекулацију – и даје предлоге како да се она спречи: „Правителству неможе бити све једно ко је купац...него треба да му је пре свега до тога стало, да се варош што пре регулише и полепша. Не учинили се тако, онда ће већи део слободнога земљишта пасти у руке спекуланата, који немаре за то, хоће ли се варош што пре подићи и улепшати, него се само о томе старају, да им уложени капитал, било на ма који начин, што већи интерес доноси”.

Јосимовић је закључио своје дело речима: „Све што сам предложио учинио сам тек после свестранога разсматрања и пошто сам се тврдо уверио, да ће по нас и према нашим околностима тако бити најбоље. Ниједна, бар главнија потреба није промашена и све је са нашим малим средствима достизавно, само ако се погоди најбољи за то начин. Мој предлог ништа није мање но идеалан, него је само сушта, у најтешње границе сведена реална потреба. Далеко је пак заостао, на жалост, за оним, што би од београда по његовом срећном и важном положају могло и требало да буде, и што бих ја знао од њега да направим. Али за то небих смео бити ограничен ничим другим, него једином местношћу, и морао бих пре свега имати на расположењу, или знати да има врло снажан фонад за извршење. Са јако подкресаним крил'ма пак може се најдаље само лепршати, али никад високо полетити”.

Стогодишњица доношења првог урбанистичког плана старог језгра Београда, обележена је 1967. пригодном изложбом и свечаном академијом. Институт за архитектуру и урбанизам Србије издао је посебну публикацију “Емилијан Јосимовић - први српски урбанист”, чији је аутор др арх. Бранко Максимовић. Приликом уређења Кнез Михајлове улице и њеног претварања у пешачку зону 1987. године, на Тргу републике је, испред зграде у којој се налази кафана Руски цар, постављен споменик са именом Емилијана Јосимовића и годином доношења првог урбанистичког плана за Београд.

Објаснење није само прва стручна књига у области урбанизма у Србији, већ је то и позив у борбу против заосталости, читав манифест о улози урбанистичке делатности која би могла да допринесе бољим условима живота у српским паланкама и варошицама.

„Нека се развитак слободе и напретка у Србији огледа и у напредовању њене престолнице, у пространим, широким, видним, правим улицама и лепим грађевинама њеним...”