Zahvalnost Donaldu Kejganu

piše: Beri Štraus

Donalda Kejgana sam prvi put sreo u jesen 1974. kad sam stigao na Jejl, na doktorske studije iz antičke istorije. Reč „sreo“ možda baš i nije prava reč. Iako tada nije bio poznat širom zemlje, Kejgan je već bio fenomen. Susret je možda bolji način da se opiše upoznavanje sa jednim od intelektualno najizazovnijih predavača za koje znam. Mogu čak reći „upisao sam se na Donalda Kejgana“ jer je on takoreći bio univerzitet.

Za vreme mojih studija na Jejlu, sredinom 70-ih i u kasnim 70-im, Kejgan je neprestano bio u pokretu. Bio je šef Katedre za antičku istoriju, nadzornik Timoti Dvajt fakulteta, borac za slobodu govora, večiti kritičar, naučnik, autor, urednik, pripovedač, politički komentator, zaljubljenik u sport, zaluđenik za filmove, porodičan čovek i jedan od najuglednijih predavača u kampusu. Bio je energičan u svojim akcijama i neverovatno domišljat. Pa ipak, na postavljeno pitanje, naizgled bez imalo oklevanja, odgovarao bi promišljenim i odmerenim rečima za koje bi nama trebalo celo poslepodne da ih sklopimo.

Nešto kod Kejgana, iako se bavi antikom, podseća na renesansu, a pri tome ne mislim na onaj izlizani izraz ’renesansni čovek’, iako je on veoma svestrana duša. A nije ni to što je obožavao firentinskog državnika i istoričara Frančeska Gvičardinija, čije je maksime često citirao. On je više humanista koji gaji strast prema grčko-rimskoj antici, oratorskim veštinama, oštroumnosti diplomate, neoplatonističkom idealizmu, i poslednje, ali ne i najmanje važno, prema smislu za humor kojim bi i Paka zasenio. On čak ispoljava patriotizam koji može da se meri sa onim iz srednjovekovne Firence u doba gradova-država. A u to vreme 70-ih godina, u senci Vijetnama i Votergejta, biti patriota bilo je hrabro isto koliko i nepopularno, posebno za profesora iz Ajvi Lige. Da zaključim, Kejgan predstavlja kombinaciju realizma i principa, što je možda zaštitni znak renesanse.

Nakon 70-ih Kejgan je bio dekan na Jejlu i vršilac dužnosti sportskog direktora. Počeo je da objavljuje tekstove u novinama i časopisima, i da gostuje na radiju i televiziji. A i dodao je izvestan broj značajnih nagrada svojoj već tada impresivnoj zbirci priznanja, od kojih je najvažnija Nacionalna medalja za humanističke nauke za 2002. godinu, i nedavno Džeferson nagrada za seriju predavanja, što je najviše priznanje koje daje Federalna vlada u oblasti humanističkih nauka. Sve ovo ne predstavlja samo priznanje za izvanredna postignuća nego potvrđuje zaključak da zapravo postoji nekoliko Donalda Kejgana, od sportiste do administratora, od javnog intelektualca do vođe univerzitetskog konzervativizma, od žestokog zastupnika zapadnjačkog učenja do stručnog svedoka za spoljnu politiku pred komisijom Kongresa. Ali dva aspekta ovog izuzetnog čoveka su, prema mom mišljenju, ostala nepromenjena tokom njegove karijere – on je izvanredan stručnjak i predavač bez premca.

Kejganova predavanja su za pamćenje. Kao izvođač na pozornici, on vrhunski prenosi znanje, zna tačno kada šta da kaže, i u potpunosti se povezuje sa studentima. Dovitljiv je i zabavan, šale izgovara čas živahno, čas ravnodušno. Niko ne može da zaboravi kad je od studenata tražio da formiraju hoplitsku falangu da bi pokazao kako su antičke vojske imale običaj da se tokom napada pomeraju nadesno kako bi svaki vojnik zaštitio svoju nebranjenu stranu držeći štit do sebe. Osim toga, ako je za njegova zanimljiva predavanja delom zaslužan smeh, zaslužno je i to što ume da bude ozbiljan. Za Kejgana, antička istorija nije samo zanimljiva već i prosvetiteljska, od suštinskog značaja, jer proučavajući nju postajemo bolji građani. Njegova predavanja su osmišljena, isto onoliko koliko su i neizvesna, bilo da ispituju hipoteze o uzrocima ratova, ili da daju grafički prikaz uspona i padova civilizacija. A kada na poslednjem predavanju svog kursa Uvod u istoriju Grčke zatraži od studenata da odaju počast nestanku polisa, svi su neobično dirnuti.

Kejgan je jedan od retkih profesora koji jednako dobro drži i predavanja i vežbe. Deluje neverovatno da tako dobar govornik organizuje svoje vežbe tako da on sam što manje učestvuje. Umesto njega, studenti su ti koji vode reč. Svake sedmice dva studenta napišu kratke eseje o temi koja se obrađuje na vežbama i potom se oni predaju unapred kako bi se iskopirali i razdelili, i na kraju postaju deo lekcija iz kojih svi uče. Dvoje drugih studenata diskutuju o temi i tako se odvija čas. Kejgan se obično uključi u raspravu pred kraj vežbi, nekad samo da bi nevoljno podsetio entuzijaste usred rasprave da moraju da idu dalje. Moram pomenuti i njegova prepoznatljiva „glasanja“, npr. kada traži od studenata da se izjasne o nekim ključnim situacijama, poput Mitilenske debate, prema Tukididovom zapisu, ili o suđenju Sokratu.

Vežbe se oslanjaju na knjigu koju je Kejgan napisao zajedno sa Brajanom Tirnijem i L. P. Vilijamsom 1967. godine. Doživela je četiri izdanja i zove se Velika pitanja zapadne civilizacije. Svako poglavlje se bavi nekim spornim pitanjem i prikazuje sukob mišljenja, suprotstavljajući podatke iz originalnih izvora i modernih istorijskih saznanja, kao npr. „Da li je Atina bila demokratija?“ i „Uzroci Prvog svetskog rata“. Svrha je da podstakne čitaoca da sam formira mišljenje neposrednim proučavanjem dokaza. Ovakav pristup učenju može se okarakterisati kao stvar ličnog izbora.

Kejgan je veoma velikodušan prema svojim studentima. Mnogi od nas profesora govorimo svojim studentima da ih smatramo prijateljima. Ali za Kejgana to nisu samo reči. On nas je vodio na ručak u Morijev klub zajedno sa gostima poput A. Bartleta Džijamatija, profesora književnosti i autora o bejzbolu, kasnije predsednika Jejla i Nacionalne lige u bejzbolu, kao i komesara Velike lige. Zvao nas je na čaj u Elizabetanski klub i vodio na utakmice američkog fudbala na Jejl Boul stadionu. Ili tačnije, vodio je vežbe na otvorenom iz istorije i fudbalske strategije koristeći Jejlov tim i njihovog trenutnog protivnika kao živi eksperiment. Pre toga sam mislio da je fudbal samo igra, a posle sam shvatio da je umetnost.

Kejgan je svakako u nama ostavio traga. Samo među diplomcima sa Jejla koji su sa mnom studirali, nas petoro-šestoro, možda i više, radimo kao profesori antičke istorije ili klasičnih studija, a isto toliko njih bavi se istorijom Nemačke, Italije, Rusije ili SAD. Ali među nama je takođe i čovek koji je na vrhu jedne od vodećih državnih humanitarnih organizacija, kao i američki ambasador u jednoj od najvećih muslimanskih zemalja na svetu. Ako bismo njima dodali studente kojima je Kejgan u to vreme bio mentor za diplomski rad, pronašli bismo i arheologa, istoričara savremene evropske vojske, američkog okružnog tužioca i jednog urbanistu. Dvojica koji su kao Kejgan svestrani, iako nisu nastavili da se bave antičkom istorijom. Međutim, bez obzira na to objavili su knjige o staroj Grčkoj koje su u naučnim krugovima visoko vrednovane. Dvojica profesora pored svog posla rade i kao treneri veslanja. A ne računam studente kojima je Kejgan predavao dok je 60-ih radio na Univerzitetu u Kornelu, kao ni one sa Jejla od 1980. godine naovamo.

U svakom slučaju, vrlo malo ljudi koji znaju za Kejgana su ga zaista i upoznali, budući da je prvenstveno poznat kao autor. Objavio je preko pedeset knjiga i članaka. Iako mu je glavna preokupacija antička istorija, on je pisao i o teoriji politike, filozofiji obrazovanja, Prvom i Drugom svetskom ratu, Hladnom ratu, savremenoj američkoj diplomatiji i vojnim poslovima, terorizmu, ljudskim pravima, građanskoj neposlušnosti, bejzbolu, a pisao je i detektivske romane. Koautor je jednog od najuspešnijih udžbenika o istoriji zapadne civilizacije koji sada doživljava osmo izdanje, a takođe je i sa jednim od sinova koautor knjige o slabostima američke spoljne i vojne politike 90-ih i pretećeg sukoba sa Kinom.

Jedna od njegovih najintrigantnijih knjiga je O poreklu rata i očuvanju mira, objavljena 1995. godine, nastala od predavanja u okviru kursa Komparativne istorije na osnovnim studijama. Malo drugih istoričara bi istrajalo sa tako ambicioznim kursom. Kao i knjiga, kurs je analizirao početke četiri strašna rata (Peloponeski rat, Drugi punski rat, Prvi i Drugi svetski rat) uz jedan rat koji se nekontrolisano desio (Kubanska kriza 1962). Sumnjam da bi kurs bilo kog drugog profesora bio tako zanimljiv. Na primer, u uvodnom predavanju poredi metodologiju u humanističkim i društvenim naukama tako što studentima postavi pitanje da li je u bejzbolu Ted Vilijams bio igrač za teške situacije. Ali nije sve tako svetlo, naprotiv. Glavna teza knjige nije za osetljive. Mir nije, kako Kejgan tvrdi, prirodno stanje ljudskog roda. Samo ako se uloži napor da se očuva mir, neće se zaratiti. Potrebna je oprezna i neumorna borba koja podrazumeva vojnu spremnost i diplomatiju. Ovakva poruka nije često popularna, pogotovo ne u slobodnoj, otvorenoj i lagodnoj demokratiji kao što je naša.

Centralno delo Kejganovog učenja zauzima njegova četvorotomna istorija Peloponeskog rata. Objavljivane između 1969. i 1987. godine, ove knjige su najmerodavniji prikaz dvadesetsedmogodišnje borbe (431–404. godine p. n. e.) koja je podelila grčki svet, okončala zlatno doba Atine i inspirisala Tukidida, jednog od najtemeljnijih svedoka rata i ljudskog stanja. Kritičar Džordž Štajner je pišući za Njujorker nazvao ove knjige „najuzvišenijim istorijskim delom nastalim na tlu Severne Amerike u dvadesetom veku“. Ove knjige su 2003. godine spojene u jednotomni bestseler Peloponeski rat. Kako i sami naslovi prethodna četiri toma ukazuju, reč je o narativnoj istoriji: Izbijanje Peloponeskog rata (1969), Arhidamov rat (1974), Nikijin mir i pohod na Siciliju (1981) i Pad atinske imperije (1987). Ono što ne može da se vidi iz naslova je zapanjujući nivo saznanja koji je utkan u knjige.

Kako bi se rekonstruisao Peloponeski rat, nije dovoljno samo ovladati Tukididovim velikim delima i ogromnom naučnom literaturom. Potrebno je i korišćenje raznoraznih drugih antičkih izvora koji svedoče o ratu, od najpoznatijih poput Plutarha i Aristofana, do manje pouzdanih kao što je Diodor sa Sicilije ili vizantijska Suda, kao i obrađivanje materijalnih dokaza od epigrafa i novca do arheologije i hipotetičke rekonstrukcije starogrčkih galija. Kejgan ne samo da vrhunski vlada svim tim nego i svoja znanja predočava jednostavno. Njegov tekst se lako čita i njegovo poznavanje je temeljno. Jednako dobro daje uvid i u opšti prikaz i u sitne detalje. Čitaocu daje priliku da uoči proces pisanja istorije, i nikad ne gubi iz vida ono za šta je najviše odgovoran, a to je da pruži analitički narativ o ratu umesto običnog nizanja zasebnih naučnih celina.

A analiza je ono što je zaista na raspolaganju čitaocu. Akcenat je na politici i na državnicima i na vojskovođama. Važna pitanja tiču se različitih ratnih strategija i odnosa između domaće i spoljne politike. Mada ovi tomovi predstavljaju zaokružen prikaz vojne istorije, od bitke i naoružanja do diplomatije, i od finansija do spletki, snažan akcenat je na istoriji strategije.

Kejganu mnogo pomaže širina njegovih interesovanja. Pored toga što se bavi klasičnim naukama, odlično poznaje i oblast o istoriji strategije, od Vegecija do Klauzevica, i od Sun Cua do Maoa. On takođe analizira i često piše o savremenoj strategiji, pa je stoga neobično osetljiv na pojam moći u surovoj realnosti. Njegovo iskustvo u akademskoj administraciji je takođe od važnosti. Do danas je malo istoričara tako dobro razumelo da je čak i u V veku pre nove ere politika bila umetnost mogućeg i da se rat nikad nije vodio u političkom vakuumu. Pa ipak, nema istoričara koji bi snažnije od njega odbacio ideju o politici bez principa i o ratovanju bez strategije.

Ko bi mogao bolje od jednog istoričara-klasičara-administratora, što izučava promenjive strategije našeg doba, razumeti jednu antičku ličnost – istoričara, bivšeg admirala, koji se jako zanimao za politiku? Reč je naravno o Tukididu, koji nije samo Kejganov najvažniji svedok istorije već u pravom smislu reči kolega.

Za uspeh ovih knjiga zaslužne su polemike sa Tukididom. Ostavljaju snažan utisak, visoko su cenjene, pune podataka i po svemu sudeći vrlo blisko dočaravaju zamišljeni iscrpni razgovor sa velikim Atinjaninom, njegovim sudovima i zaključcima. Kejgan dovodi u pitanje Tukididov stav da je pohod na Siciliju loša ideja ili njegov zaključak da Kleon uopšte nije bio dobar strateg. Za razliku od Tukidida, Kejgan tvrdi da je Kleonova agresivna politika bila upravo ono što je trebalo Atini nakon što se prethodna defanzivna politika pokazala kao loša i čak ukazuje na to da Kleonova strategija uopšte nije bila nalik na Periklovu, kako je Tukidid imao običaj da tvrdi, i da bi se sam Perikle okrenuo takvoj strategiji da je ostao živ. Kad je reč o pohodu na Siciliju, u kome je atinska vojska razbijena, Kejgan smatra da je to bila dobra zamisao, ali očajno izvedena.

Kejganovo prvo i najpoznatije neslaganje sa Tukididom srećemo u glavnoj temi prvog toma, gde on osporava Tukididov zaključak da je Peloponeski rat bio neizbežan i posledica kovitlaca istorijskih okolnosti. Kejgan za razliku od njega gleda taj rat kao posledicu niza pojedinačnih odluka i pogrešnih procena, koje su sve do poslednjeg trenutka mogle biti vraćene na staro. Kako navodi u Izbijanju Peloponeskog rata: „Peloponeski rat nisu izazvale nežive sile, osim ako to nisu bes, strah, preterani optimizam, tvrdoglavost, ljubomora, loše rasuđivanje i nedostatak vizije. Izazvali su ga ljudi koji su donosili loše odluke u teškim okolnostima.“

Ovakve rečenice daju dobar primer snage i jasnoće Kejganovog pripovedanja. Obratite pažnju na njegovu umerenost i poštenje dok analizira Tukidida: „Setimo se isto tako da je većinu dokaza zbog kojih ne možemo da odbacimo Tukididovo tumačenje dao upravo Tukidid. Njegova namera je bila da nam predoči istinu kako ju je on video, ali to ne mora nužno da bude i istina kakvu mi vidimo.“

Po pitanju metodologije, Kejgan je duboko i sa ponosom konzervativan. Iako je uvek u toku sa najnovijim saznanjima, on često citira istoričare iz 19. i sa početka 20. veka koji su se bavili starom Grčkom. Među njima su Džordž Grout, engleski bankar i parlamentarac, koji je takođe napisao čuvenu višetomnu istoriju stare Grčke, zatim Eduard Mejer, neverovatno načitani proučavalac gotovo svih oblasti antičkog sveta i vicekancelar Univerziteta u Berlinu, Karl Julijus Beloh, namršteni genije, koji se „samoprognao“ iz Nemačke u Rim i napisao poznate studije o antičkoj demografiji, istoriji Grčke, kao i prečesto zapostavljanu seriju kratkih priča o atinskim političarima. Ali je verovatno najveći Kejganov uzor među ranim velikanima bio Georg Buzolt. Bio je najbolji poznavalac istorije grčkog zakona, a neka od njegovih dela ni danas nisu nadmašena. Njegovo remek-delo je Istorija Grčke. Zbog izuzetnog rasuđivanja, preciznosti i žustrine ispoljene u tri toma ovog dela, ono je i dan-danas uzor istoričarima i Kejgan bi ga često preporučio svojim studentima kao primer onoga ka čemu mi istoričari treba da stremimo u svome radu.

On je sam to postigao, čak i više od toga. Kejganove knjige o Peloponeskom ratu su jednako trezvene, racionalne i akademske kao i Buzoltove, i zato su suštinski bitne za savremeni pristup ovoj temi. One postavljaju velika pitanja o ratu i miru, o strategiji i politici, o karakteru i državništvu, demokratiji i odbrani slobodnog društva, te su stoga riznice mudrosti. Oživljavanje istorijskih zapisa o neverovatnim delima i plejade zapanjujućih likova, od kojih je najčudesniji sam Tukidid, čini da ove knjige predstavljaju nenadmašan spoj klasične suzdržanosti i nesputane prirode.

A takav je i njihov autor. Visoko obrazovan, zdravorazumski razmišlja, učen, zabavan, hrabar, neponovljiv. Spisak prideva o ovom čoveku nema kraja. Ali ako bih morao da jednom rečju zaokružim ono što svi osećamo o Donu Kejganu kao našem predavaču, ta reč bi bila „srećan“. Da citiram Gvičardinija: „Pošto ništa nije vrednije od prijatelja, iskoristi svaku priliku da ih stekneš.“ Koliko smo srećni što smo imali profesora kome je ovo životni moto.

Beri Štraus je profesor istorije i klasičnih studija na Univerzitetu u Kornelu. Njegova najnovija knjiga je Bitka kod Salamine: pomorski sukob koji je spasio Grčku.

Preuzeto sa: www.neh.gov.